Antibirokratska revolucija je tema o kojoj se raspravlja veoma žučno u javnosti bez osnovnih informacija, a najčešće se pod njom podrazumeva ono što je Slobodan Milošević govorio i radio, ili što su radili njegovi saveznici i deo kulturne elite, dok se istovremeno ignorišu mitinzi i demonstracije koji su godinama ranije mobilisali građane obimnije nego što je to bio slučaj u istočnoj Evropi u tom periodu, u poslednjih godinu-dve socijalizma, istakao je u intervjuu za Autonomiju autor knjige „Antibirokratska revolucija“, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Nebojša Vladisavljević.

U knjizi, koju je izdao Arhipelag, on iznosi analizu na osnovu različitih istorijskih izvora i razgovora sa velikim brojem protagonista tih događaja i dolazi do zaključka da je antibirokratska revolucija mnogo složeniji fenomen, jer je Milošević praktično iskoristio mobilizaciju iz prethodnog perioda koja je svoj vrhunac doživela kroz dva autonomna pokreta – pokret industrijskih radnika i pokret Srba sa Kosova, koji su se odvojeno, ali paralelno vaninstitucionalno razvijali od 1985.

– Tu imate preplitanje te autonomne mobilizacije i mobilizacije od strane Miloševića i kulturne elite. S druge strane, nije tu reč samo o nacionalnoj mobilizaciji već imate niz drugih tema – ekonomskih, socijalnih, upravo izazvanih tom velikom krizom, kao i zahteva za političkom odgovornošću visokih partijskih i državni funkcionera koji nisu bili uspešni u rešavanju te krize. I imate zahteve za političkom participacijom, kao i u celoj Evropi. Nije Jugoslavija neki veliki izuzetak, naravno ishodi su drugačiji jer je i kontekst bio drugačiji, pa imamo neku vrstu preobražaja tog jugoslovenskog decentralizovanog socijalizma u populistički autoritarizam i istovremeno preobražaj različitih tema jugoslovenskih sukoba osamdesetih u nacionalnu mobilizaciju, što je onda vodilo rastakanju zajedničke države.

Da li je taj različit ishod kod nas posledica nekakvog sračunatog plana ili slučajnosti? Kako to da SFRJ, za razliku od drugih socijalističkih država, nije stigla do demokratije nego do populizma i autoritarizma?

– Ono što je kod nas bilo različito u odnosu na centralnu Evropu je upravo nasleđe te autohtone jugoslovenske revolucije, oružane pobune fokusirane na otpor okupatoru, a istovremeno su oni osvojili vlast kao socijalisti. I oni su stekli taj genetski legitimitet tim otporom okupatoru i – bez obzira na autoritarizam, pa i represiju u tim prvim godinama – oni su stekli i zadržali tu podršku narednih decenija. To je tipično za revolucionarne režime različitih vrsta. Oni koji su se borili, recimo, protiv kolonijalizma – Alžir, Vijetnam, Kuba, sve su to dugovečni legitimni autoritarni režimi.
U centralnoj Evropi komunizam je došao na leđima Crvene armije, a prvi problemi koji su se desili posle smrti Staljina i popuštanja represije, ekonomski i drugi, otvorili su prostor upravo za taj sukob društva protiv te nametnute komunističke partije, kako su je videli. I tu imamo tu konfrontaciju koja se završava prelaskom u demokratiju posle pada socijalizma. U Jugoslaviji vi nemate tu potrebu da se opirete nekom nelegitimnom režimu jer ga većina ljudi, naravno ne svi, vidi autentičnim, svojim, autohtonim. Smatrate da ga treba reformisati, ali iznutra, ne treba ga odbaciti. Kad pogledate ove proteste i Srba sa Kosova i industrijskih radnika, nikad ne kažu „dole komunizam“ nego kažu „dole crvena buržoazija“, dole ovaj, dole onaj poimence, „dajte nam hleba“, „menjajte ekonomsku politiku“ i traže promenu sistema, ali ne traže njegovo odbacivanje zato što veruju u njega kao legitimnog. U centralnoj Evropi prihvataju demokratiju i tržišnu privredu ne zato što su demokrate, vrlo malo njih jeste, ostali prihvataju kao ulaznicu za zapad, da pobegnu od Rusa. A kod nas nemate taj pritisak Rusa i onda ljudi biraju taj treći put, nešto između, što nije niti demokratija niti socijalizam niti tržišna privreda niti socijalistička privreda.

Šta su Vam rekli akteri tih događaja, da li su očekivali krvavi raspad zemlje?

– Kada razgovarate danas sa ljudima o događajima od pre deset, petnaest ili trideset godina, mnogi se iz sadašnje perspektive vraćaju u taj period na osnovu onoga što su u međuvremenu saznali. Retko ko razmišlja onako kako je razmišljao u tom trenutku, što je jedino autentično. To je naknadna pamet, jer u onom trenutku nije bilo jasno šta se dešava. To je bila jedna veoma složena država, imali ste ekonomske probleme, nacionalne, političke na različitim nivoima, odnose republika, pokrajina, unutar Srbije komplikovane odnose, jedan veliki problem Kosova, pitanje saradnje sa MMF-om i tako dalje, tako da je u tom trenutku bilo jako teško utvrditi šta će se desiti. Bio je kraj hladnog rata, ali se nije znalo kako će taj novi poredak izgledati u istočnoj Evropi, šta će uraditi Gorbačov, Sovjetski savez, a od toga je mnogo zavisilo. Recimo, Kinezi su po kratkom postupku represijom zaustavili proteste na Tjenanmenu, Gorbačov je odlučio da to ne uradi i samim tim je otvorio prostor za promene u istočnoj Evropi. Na kraju krajeva, nije Jugoslavija jedina država koja se raspala – raspale su se sve socijalističke višenacionalne federacije i Čehoslovačka i Sovjetski savez, ali antibirokratska revolucija je na neki način podstakla te unutrašnje sukobe, pa čak i u onim delovima kada to njeni neposredni učesnici nisu želeli ili razmišljali o njima.

Često se antibirokratska revolucija tumači kao početak raspada SFRJ, uz opasku da je Vojvodina poslednji deo te federacije koji nije doživeo epilog sopstvenog pitanja. Da li uopšte postoji pitanje Vojvodine u današnjem trenutku?

– I tada i danas smo imali suprotstavljena shvatanja o tome kako bi autonomija trebalo da izgleda. S jedne strane, imali smo zahteve za zaštitom tog obima autonomije koji je postojao, prilično širokim kako je definisano Ustavom iz 1974. godine, a sa druge strane smo imali zahteve za centralizacijom republike u smislu toga da republika i njeni organi mogu da deluju na način na koji su to činili organi drugih republika. Jer, Ustav iz ’74 je na neki način stavio Srbiju u pomalo nezgodan položaj, nije je čak ni federalizovao nego je stvorio dve prilično jake autonomije koje su mogle, praktično, da blokiraju delovanje republičkih organa, što je imalo uticaj ne samo na unutrašnju organizaciju i delovanje Republike, već i na njen status u federaciji. I ta dva suprotstavljena stava – za i protiv autonomije, ako mogu da pojednostavim, mada tu ima još niz prelaza između ta dva ekstrema – ona su i tada i danas legitimna. Ono što bi trebalo da utiče na razrešenje te dileme jeste kakva je podrška za jednu ili za drugu opciju i to je pitanje koje se postavlja u mnogim državama. Pogledajte Španiju poslednjih 30-40 godina, gde se postavlja pitanje autonomije pojedinih delova Katalonije, Baskije, Galicije i to u različitim periodima jedna ili druga dolaze u centar sukoba sa državnom vlašću.
Kako se danas to pitanje može razrešiti? Ako imate posebne, jake regionalne stranke koje podržavaju široku autonomiju, ako su one u tom delu zemlje, u tom regionu veoma jake i samim tim se stranački sistem tog dela razlikuje od onog na državnom nivou, to vam je pokazatelj da postoji podrška autonomiji. Pogledajte Kataloniju, pogledajte Baskiju, nisu to iste partije kao na državnom nivou. Pogledajte Vojvodinu, poslednjih pet godina je ovo jedan autoritarni režim sličan onom iz devedesetih, međutim imali smo demokratiju prvih deset godina posle 5. oktobra. Kakav vam je bio stranački sistem, kakva je podrška bila za regionalne stranke – nije bila značajna, mejnstrim stranke su dobijale najviše glasova, bez obzira da li je to levica ili desnica. To je neka vrsta direktnog pokazatelja u demokratskim državama da ta podrška za autonomiju kao takvu nije veoma značajna, što je veoma zanimljivo, jer Vojvodina ima tradiciju autonomije.

Šta je tome razlog?

– Očigledno je da su građani bitno podeljeni po tom pitanju, ali čak i mnogi među onima koji ne podržavaju stranke vlasti ne odlučuju se da podržavaju regionalne stranke već mejnstrim opozicione stranke. Druga stvar je pitanje artikulacije tih zahteva – ono što bi moglo da bude argument jeste da su regionalne stranke, one koje su postojale poslednjih dvadesetak godina, da ne odražavaju zahteve građana i interese i da su to klijentelističke stranke koje gledaju da se ubace u taj republički aranžman, da završe posao za sebe i svoje prijatelje, a ne da zastupaju te autonomne i autonomističke zahteve. To ne znači da će tako ostati i ubuduće, to je samo presek stanja.

Mislite li da to može da se promeni?

– Podrška regionalnoj autonomiji, zašto da ne? To je pitanje koje je relevantno u celoj Evropi. Imate u Velikoj Britaniji, Španiji, Italiji, pa čak i u Francuskoj, zemlji koja je tradicionalno visoko centralizovana, čak i tamo se pojavljuju autonomistički pokreti. Tako da u nekom trenutku, ako se promene i same te regionalne stranke, ako postanu autentične a ne klijentelističke i vezane za vlasti u Beogradu, što da ne – moguće je da dobiju podršku u nekom trenutku.

Kažete da smo sada opet u periodu populizma. Šta smo to radili 30 godina kada smo opet došli na isto?

– Od 5. oktobra, pa u narednih desetak i nešto više godina smo imali jedan veliki uspon demokratije. Vi po prvi put imate slobodne i poštene izbore, imate značajan uspon medijskih sloboda, imate okretanje zemlje Evropskoj uniji, izlazak iz međunarodne izolacije. Čak i kada je reč o nacionalnom pitanju i pitanju Kosova, imate jedan umeren, civilizovan, nenasilan odnos vlasti prema tim pitanjima koja ne možete tek tako da razrešite, jednu potpunu promenu politike i sistema koja nas je vrlo brzo stavila rame uz rame sa nekim evropskim demokratijama. Naravno, od vremena prelivanja globalne ekonomske krize i pretvaranja tih demokratskih stranaka u klijentelističke stranke, stranke vlasti, postepeno gubimo te vrhunske domete u demokratiji. A kada dolazi do promene vlasti, onda idemo sve brže ka autoritarizmu, suzbijanju opozicije i medijskih sloboda, zloupotrebi javnih resursa u korist vlasti, a protiv opozicije, tako da smo se već od 2015/16 vratili u devedesete.

Šta nam po Vašem mišljenju sada predstoji?

– Kontekst je bitno drugačiji, to je bio kontekst jedne velike, složene, višenacionalne države, institucionalno decentralizovane federacije sa samoupravljanjem. Danas je to jedna mala, uglavnom etnički homogena država, tako da su i izvori potencijalne mobilizacije drugačiji. Danas je privredna struktura drugačija, pa nemate više te koncentrisane industrijske radnike u velikim preduzećima koji bi mogli da budu pokretači tih velikih demonstracija. Mada su u vreme 5. oktobra radnici Kolubare bili jedna od kapisla, ali to je danas retko. Možda smo na pragu neke nove mobilizacije, ali to je do opozicije, a vidimo da opozicija još ne može da se oporavi od gubitka kredibiliteta iz vremena kada je bila na vlasti. I naravno, zbog velikog pritiska i represije vlasti, pokušaja kriminalizacije, suzbijanja opozicije na svakom koraku. Da li će se to promeniti, videćemo.

Dalibor Stupar (Autonomija, foto: Arhipelag)