Ljiljana Raičević, koja u Podgorici vodi Sigurnu žensku kuću, za Radio Karantin govori o široko rasprostranjenom nasilju nad ženama u Crnoj Gori i nasilnicima među onima koji bi žrtve trebalo da štite, od policije do tužilaštva, kao i o tome kako duboko patrijarhalno društvo i korupcija utiču na to da veoma mali broj žena u Crnoj Gori na kraju prijavljuje nasilnike. Prema studiji koju je 2018. sprovela Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, gotovo 20 posto žena u Crnoj Gori kaže da je iskusilo fizičko i/ili seksualno partnersko ili nepartnersko nasilje nakon svoje 15. godine.

Ljiljana Raičević kaže za Radio Karantin da na početku pandemije, telefon u njihovoj organizaciji nije prestajao da zvoni.

„Imali smo dvadeset pet posto više poziva i sklonište nam je bilo puno. Ja sam sa sada već bivšim ministrom policije imala dobar odnos i mogla sam da ga pozovem da se obrati građankama Crne Gore i da kaže – bežite kada osetite opasnost, ne gledajte koliko je sati, bolje je i da vas policija hapsi. Objasnite zašto ste napolju, a mi ćemo pojačati službu i broj dolazaka. I to je koristilo. On je nekoliko puta to rekao, to je doprlo do žena, one su počele da nam se javljaju i telefon nije prestajao da zvoni. Zvonio je u nekim neobičnim trenucima, kad je (nasilnik) odsutan ili kad spava i nama je najveći broj poziva bio u toku noći“, kaže Raičević.

Ona kaže da zabrinjava trend porasta sajber kriminala u poslednjih godinu dana, kada žene, zbog ograničenih mogućnosti kretanja, stupaju u onlajn veze sa ljudima za koje se kasnije ispostavi da su delovi grupa specijalizovanih za ucene.

„Njihove žrtve su udate žene, koje su u devedeset posto slučajeva žrtve porodičnog nasilja. One stupaju u kontakt sa ovim ljudima obično uveče, kada ne mogu da spavaju, i ti kontakti ih kasnije skupo koštaju. Ovi predatori još uvek ostaju nekažnjeni jer u našem zakonu nije jasno utvrđeno šta je on to skrivio. I njegova reč je uvek protiv njene, a on je taj koji ucenjuje, prati i preti. To je jedan novi oblik nasilja koji se sada posebno evidentira, jer smo primetile da svaka treća osoba koja se nama javlja trpi neku vrstu sajber nasilja, koje sada počinje da se odvija i van ekrana, gde žrtve plaćaju hiljade evra za ono što su u nekom trenutku slabosti uradile, slikale svoje intimne delove tela, poslale fotografije ucenjivaču, kojima ih on sada ucenjuje“, priča Raičević.

Sramota, ekonomska zavisnost, strah od osvete nasilnika i nepoverenje u službe predstavljaju glavne prepreke za prijavljivanje partnerskog, odnosno, porodičnog nasilja. Takođe, jedan od razloga je i nedovoljno dostupnih službi za pružanje adekvatne pomoći ženama. Raičević kaže da je policija neobučena da postupi po prijavi porodičnog nasilja i da veliki problem, naročito u manjim sredinama predstavlja i to što se svi poznaju.

„Imate porodicu koja je ugledna i koja ima svog gradonačelnika, iz te porodice dolazi i šef policije ili glavni inspektor, imate sudiju i imate ženu iz te iste porodice koja se nama krijući javlja i kaže da ne zna hoće li preživeti noć. Kada je posavetujemo da preskoči policiju i odmah se javi tužiocu ona kaže da je tužilac njegov brat od strica. Onda se ja lično angažujem, zovem policiju ili tužioca i smeštam ženu u sklonište. Za Crnogorca je to da je žena u skloništu najveći šamar. Kod nas je normalno da muškarac pretuče ženu jer nije nešto poslušala i da bude junak zbog toga. Ono što nam se još dešava u poslednjih godinu dana je da su policajci postali drski prema ženama, to nam se pre nije dešavalo. Mi imamo najmanji procenat izbacivanja nasilnika iz kuće jer svak treća rečenica policajca je ‘gde ću ja sa njim kukavcem’“, kaže Raičević.

Zabrinjavajuće veliki broj ljudi u državama nastalim raspadom Jugoslavije, uključujući i mlade, ne smatra da je nasilje nad ženama veliki problem. To su duboko patrijarhalna društva u kojima je široko rasprostranjeno uverenje da muškarci imaju glavnu ulogu u porodici, a da su žene u njoj podređene. U anketi koju su prošle godine sproveli Helsinški odbor za ljudska prava i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže se da osam posto srednjoškolaca misli da žena povremeno zaslužuje batine. Prvi SOS telefon za pomoć žrtvama porodičnog nasilja u Crnoj Gori uveden je 1996. godine. Nekoliko godina nakon uvođenja ovog telefona i obrade podataka prikupljenih uz nekih dve hiljade poziva, utvrđeno je da je svaka druga žena u Crnoj Gori bila primorana da napusti kuću. Ubrzo potom osnovana je Ženska sigurna kuća, u kojoj je do sada bilo smešteno preko pet hiljada žrtava, a više od 11 hiljada ih je do sada zatražilo neku vrstu pomoći. Ljiljana Raičević kaže da se situacija nije mnogo promenila na bolje.

„Prema nekim zvaničnim podacima svaka treća žena trpi neku vrstu nasilja. Mada, mi mislimo da je ta brojka još veća. Strah je najveći neprijatelj ženama, koji ih drži u kavezu. Onog trenutka kad okrene naš broj telefona, ona izlazi iz tog kruga nasilja i možemo da joj pomognemo“, kaže Raičević.

Kompletnu verziju razgovora sa Ljiljanom Raičević naći ćete ovde. Podkast Radio Karantin možete da podržite na ovoj stranici.

(Radio Karantin)