U Srbiji koja formalno ne priznaje svoje učešće u ratovima u Jugoslaviji, Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, koji je usvojen u februaru 2020. godine, civilne žrtve ratnog seksualnog nasilja su formalno prepoznate kao civilne žrtve rata, ali su one istim tim zakonom praktično potpuno zanemarene i obespravljene. S druge strane, Bosna i Hercegovina napreduje kada je reparacioni aspekt tranzicione pravde u pitanju. Postavlja se pitanje, šta Srbiju zaustavlja u procesima tranzicione pravde i na koji način Bosna i Hercegovina može da radi na poboljšanju statusa civilnih žrtava rata?

Istraživačica Fonda za humanitarno pravo Hana Popović smatra da bi priznanje statusa žrtvama seksualnog nasilja u ratu poljuljalo narativ o učešću Srbije u sukobima u Jugoslaviji.

“Priznavanjem ovog statusa širem broju ljudi bi se narušio ovaj narativ koji se svesno i pažljivo gaji od kraja rata i dovela u pitanje odgovornost Srbije za počinjene zločine tokom sukoba”, naglasila je Hana Popović u izjavi za Autonomiju.

Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije više desetina hiljada ljudi pretrpelo je seksualno nasilje, među kojima je najviše žena. Stigma koja prati žrtve seksualnog nasilja posledica je odsustva reparacije za žrtve i drugih vidova sistemske podrške.

Prema srpskom zakonu, pravo na reparaciju, koja obuhvata novčanu nadoknadu, zdravstvenu zaštitu, rehabilitaciju i druge povlastice, u Srbiji ostvaruje tek ograničen broj civila u poređenju s ukupnim brojem onih koji su pretrpeli posledice tokom ratova u Jugoslaviji. Za žrtve seksualnog nasilja situacija je još nepovoljnija s obzirom na kriterijume koje žrtva mora da ispuni kako bi je pravni sistem u Srbiji zvanično prepoznao kao žrtvu.

Naime, zakonom su isključene žrtve koje su imale fizičko oštećenje manje od 50 odsto, odnosno svi oni nad kojima je u toku ratova vršeno nasilje koje nije izazvalo teške fizičke posledice, što je zajedničko većini žrtava seksualnog nasilja. Pored toga, od žrtava se očekuje da dokažu da je seksualno nasilje u toku rata izvršeno od strane “neprijatelja”, kao i da se nasilje dogodilo na teritoriji Republike Srbije.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra komentariše koliko su kriterijumi propisani srpskim zakonom diskriminatorni prema preživelima.

“Za žene koje su preživele seksualno nasilje u ratu, ove uslove nije moguće ispuniti – ovaj tip zločina uglavnom ne ostavlja fizičke posledice, već dugotrajnu psihološku traumu. Takođe, za mnoge žene su neprijatelji bili muškarci različitih nacionalnosti, a ne samo oni koje država smatra ’neprijateljskom stranom’. Primera radi, Autonomni ženski centar je tokom svog rada nakon rata na Kosovu bio u kontaktu sa nekolicinom Romkinja koje su bežale sa Kosova i bile silovane kako od strane albanskih, tako i od strane srpskih snaga”, naglasila je Pavlović.

Jedan o takvih primera o kojem je pisao i portal Balkan Insight je slučaj Romkinje Šehrije Balaj. Ona je bila prva žena koja je u Beogradu svedočila protiv srpskih boraca.

Prema tekstu novinarke Serbeze Haxhiaj, Šehrije je 2013. svedočila “na suđenju bivšem komandantu Vojske Jugoslavije (VJ) Toplici Miladinoviću i desetorici drugih boraca…”. Ona ni pred srpskim ni pred kosovskim zakonom nije prepoznata kao civilna žrtva rata, a nedugo nakon svedočenja je umrla. Ipak, kako piše Balkan Insight: “Ona je takođe pokrenula pitanje osoba (albanske i romske nacionalnosti) koje su dva puta bile žrtve seksualnog nasilja – tokom rata su ih silovali Srbi, a nakon rata Albanci.”

Ona dodaje da je ovakav zakon duboko diskriminišući prema svim ženama, bez obzira na njihovo nacionalno, etničko ili drugo poreklo.

“Za državu i za žene pojam neprijatelja se razlikuje. Isto tako, žene koje su tokom rata bile silovane van Srbije, a danas žive unutar njenih granica, takođe su izuzete odredbama ovog mizoginog i nacionalističkog zakona. Država Srbija ovakvim zakonom jasno stavlja do znanja da ne brine ni o ’svojim ženama’”, podvukla je Pavlović.

Iako Bosna i Hercegovina nema unificirani pravni sistem koji obuhvata sve ljude koji su kao civili pretpeli neki vid zlostavljanja u toku rata u toj zemlji, određeni broj žrtava seksualnog nasilja u toku rata jeste dobio status civilne žrtve.

Prema istraživanjima međunarodnih organizacija, više od 20.000 žena, dece i muškaraca seksualno je zlostavljano širom Bosne i Hercegovine.

Neki primeri nivoa brutalnosti i organizovanosti zločina počinjenih nad ženama tokom rata u Bosni i Hercegovini opisani su u izveštaju Tadeuša Mazovjeckog, specijalnog izvestioca Komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava.

“U jednome obrascu koji je primećen u nekoliko zona pod kontrolom Srba, posebice u Bosni i Hercegovini, lokalne srpske snage u saradnji sa srpskim snagama izvan zone bi zauzele selo i ograničile kretanje lokalnoga stanovništva. Često su muškarci deportovani ili bi pobegli. Onda su žene bile često silovane u svojim domovima ili odvedene na neku drugu lokaciju i silovane; često su ih silovale komšije ili neki poznanici. Svedočanstvo koje se tiče nekoliko sela koje su okupirale hrvatske snage, posebice u regiji Novog Grada, o sličnim zlostavljanjima dala je Srpkinja izbeglica koja je došla iz severoistočne Bosne i Hercegovine”, stoji u izveštaju.

Zakonodavni okvir Republike Srpske, jednog od dva bosanskohercegovačka entiteta, takođe ima izuzetno diskriminatorne tačke.

Zakon o zaštiti civilnih žrtava rata u Republici Srpskoj insistira na tome da žrtve moraju dostaviti dokaze o fizičkom oštećenju od najmanje 60%, što jasno zanemaruje ovu ranjivu grupu prema ovom zakonu. Štaviše, zakon koji propisuje prava vojnih veterana, invalida i poginulih boraca u Republici Srpskoj propisuje da vojni invalidi moraju imati samo 20% oštećenja tela da bi bili priznati kao ratni vojni invalidi.

Sve to može dovesti do zaključka na koji se način sistem odnosi prema borcima, a kako prema žrtvama rata.

Civilne žrtve seksualnog nasilja u toku rata prepoznate su od strane Zakona o zaštiti žrtava vojne torture i njima jeste namenjena reparacija. Iako ostaje pitanje zašto žrtve tih zločina nisu obuhvaćene Zakonom o zaštiti civilnih žrtava rata u Republici Srpskoj, one ipak mogu da ostvare prava na osnovu Zakona o zaštiti žrtava vojne torture i to u vidu: mesečnog novčanog primanja, zdravstvenog osiguranja, oslobađanja od troškova ličnog učešća u korišćenju zdravstvene zaštite, odnosno participacije, prava na banjsku rehabilitaciju i podsticaja za zapošljavanje i samozapošljavanje.

Hana Popović navodi da u drugom entitetu Bosne i Hercegovine, Federaciji Bosne i Hercegovine, ima pozitivnih promena kada je ovaj problem u pitanju.

„Videli smo da je krajem jula ove godine usvojen Zakon o zaštiti civilnih žrtava rata u Federaciji BiH. Ovim zakonom su uvedene prvi put žrtve seksualnog nasilja i deca rođena iz rata kao posebne kategorije civilnih žrtava. Ovim zakonom je znatno poboljšan status civilnih žrtava, kao i olakšan način korišćenja ovog prava“, naglasila je Popović.

Ovim zakonom ukinut je rok za priznavanje statusa žrtve seksualnog zlostavljanja kao posebnog dela ratnog zločina, čime je ostavljena mogućnost žrtvama seksualnog nasilja da zločin prijave bilo kad tokom života.

Brčko Distrikt, zajedno sa Federacijom Bosne i Hercegovine i Republikom Srpskom, čini Bosnu i Hercegovinu i kao i dva pomenuta entiteta, ima odvojenu pravosudnu, zakonodavnu i izvršnu vlast. Samim tim, ova administrativna oblast ima i svoj zakon koji se bavi pravima ljudi koji su preživeli seksualno nasilje u toku rata. Brčko Distrikt prvi je usvojio zakon koji se posebno ticao civilnih žrtava rata, među kojima su žrtve ratnog seksualnog nasilja i deca rođena kao posledica ratnog silovanja. Najvažnije je to što je u zakonu eksplicitno navedeno da se posledica po biće preživele osobe ne izražava u procentima. Na taj način, žrtve nisu u obavezi da svoje psihičke i fizičke traume dokazuju i izražavaju u postotcima, što je naročito značajno u slučajevima seksualnog nasilja i silovanja jer takva vrsta nasilja ne može biti izmerena na isti način kao fizičke posledice koje ratno stradanje civila sa sobom nosi.

Ipak, koliko god napredan, Zakon o civilnim žrtvama rata Brčko Distrikta ima svoje manjkavosti. Jedna od njih je i to što pred ovim zakonom još uvek nisu izjednačena prava deci koja su rođena kao posledica ratnog silovanja i deci šehida, a naročito je problematično to što za dodeljivanje statusa civilne žrtve rata detetu, majci mora biti utvrđen status civilne žrtve rata. To umnogome usporava ili onemogućava sticanje ovog statusa za ljude čije majke nisu spremne na suočavanje sa sopstvenim traumama i istupanje pred pravnim sistemom Brčko Distrikta.

Evidentno je da, u poređenju sa Srbijom, Bosna i Hercegovina ozbiljnije shvata važnost podrške žrtvama ovakvih zločina kao jednog činioca procesa tranzicione pravde u zemlji i regionu.

Fond za humanitarno pravo i Centar za unapređenje pravnih studija su 2015. izradili Model zakona o pravima civilnih žrtava povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine u saradnji sa udruženjima civilnih žrtava rata i drugim nevladinim organizacijama.

Njegov cilj bio je pružanje pomoći i podrške preživelima. Takođe, ovakav model zakona imao je za cilj da uspostavi ravnotežu između prava koja su zakonom garantovana vojnim veteranima s jedne strane i civilnim žrtvama sa druge strane. Ipak, zakon Srbije ostaje diskriminatoran prema ovoj osetljivoj grupi.

Sanja Pavlović navodi da su korenite promene neophodne i na institucionalnom i na društvenom nivou, kako bi se žrtve odvažile da progovore o strahotama koje su im se dogodile.

“To je najglasnija tišina koja itekako utiče i na današnjicu, na nasilje prema ženama, na apologiju nasilnika na svim nivoima, bilo da su direktno ili indirektno povezani sa ratovima. Potreban je dubinski rez, ne samo institucionalni, već i politički, simbolički, emotivni, obrazovni rez u odnosu na ćutnju o zločinima protiv žena”, poručila je Pavlović u razgovoru za Autonomiju.

Ovaj tekst objavljen je u okviru projekta Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji „Saradnja u regionu Zapadnog Blakna: preduslov za evropsku bezbednost“, a uz finansijsku podršku Evropske unije. Za njegov sadržaj isključivo je odgovoran portal „Autonomija“ i taj sadržaj nužno ne izražava zvanične stavove Evropske unije.

D. P. (Autonomija, naslovna fotografija: Pixabay)