Kad svoju anti-antirežimsku propagandu započnete obećanjem „uništiću vas u celom svetu“, a ne, na primer, „pobediću vas na svim izborima“ jer izbore ne smete da raspišete, onda je logično da, kada vas događaji demantuju, vi pribegnete nesvršenim glagolima. „Srbija pobeđuje“ je sa razlogom trajno nesvršeno vreme kao u onom vicu koji je ministar policije voleo da priča.

Da, taj naprasno zaćutali ministar usred najveće policijske afere. Koju god funkciju da je prethodno glumio, prevashodno je voleo da glumi kozera, da u javnosti zapeva ili ispriča vic, ali ne onaj o tri debela Nemca koji bi bio prilagođeniji uzrastu i antifašističkom nasleđu koje su socijalisti neopravdano prisvojili prilikom osnivanja, tačnije preimenovanja od Saveza komunista – nego onaj lokalni vic o Zaretu koji ulazi na teren da bi zasigurno dao gol. Pa, dade li ga, pita jedan sa tribina koji od iščekivanja ne sme da gleda ni kroz prste. Još ga dava, odgovara mu samouvereno drugi.

I zaista, šta drugo da kažete svojim glasačima kojima ste obećali uništenje studentskog pokreta, a pokret živ i zdrav? Možete, kao Milošević u drugom vicu, da namaknete zavese u kupeu i ljuljate vagon pa samouvereno ustvrdite da je voz krenuo uprkos blokadi pruge, što sadašnja vlast i čini, ali vas onda Evropska unija demantuje i saopšti da je Srbija još uvek na peronu za nigde. Koji vic sada da ispričate kad ste sve trule fore već potrošili? Da živimo u zlatnom dobu? Ali kako onda da opravdate što ćete ljudima podeliti po sto evra, a možda i samo pedeset? U zlatnom dobu, naročito ako ono traje još od početka vaše vladavine, šest hiljada dinara po glavi punoletne osobe i nije neka para, zar ne?

Vic je u tome da vlast odvaja od svojih alavih usta da bi nahranila naša gladna, a niko to ne ceni. Jer, realno, šta će se u vašem životu promeniti čak i da dobijete sto evra? To vam nije ni za jedan bojler. Možete eventualno na sniženju da kupite dva para patika za decu ili unučiće i to je to. Nemate ni za jedan porodični ručak u kafani, slavu da i ne pominjem. A u zlatnom dobu to ne bi smelo da bude luksuz, boga mu poljubim. Ne mora švedski standard kao što je Milošević obećavao, čak ni švedski sto na letovanju, ali bar da ne prebirate po džepovima kad vam dete nešto zaiska.

I, što je najgore, uopšte ne umete da cenite žrtvu koju će vlast podneti samo da biste vi mogli da spiskate svojih nezasluženih sto evra koji čak i nisu dozvoljena valuta za obračun. Ako ih podele samo glasačima koji borave u zemlji to je već pola milijarde evra, znate li šta je sve režim mogao sa tolikim parama? Znate li koliko je to tona droge, pa ne bi mogli da je spakuju na onom imanju esenesovca kod Kruševca. Znate li koliko je to luksuznih apartmana na egzotičnim destinacijama koji bi mogli da se pokupuju na ime familije i svojte, mnogo više od ona 24 u Bugarskoj. Možda mislite da multimilijarderima pola milijarde nije tako mnogo kao vama, ali sitna para raduje čoveka. Pa, evo, samo je Beograd (i to samo ono što je moglo da se zvanično utvrdi) proćerdao bez pokrića 80 miliona, zamislite koliko je tek otišlo na nivou Srbije. A neće se pare same krasti, neko mora i da se debelo potrudi oko toga.

Da, pljačkanje Srbije je trajni nesvršeni glagol u režimskom novogovoru. Naše je da Srbija pobedi (Zare iz vica neka sam vidi šta će i kako će).

(Peščanik, foto: Autonomija)