Zaista je više krajnji bezobrazluk i nesnosno je slušati priču da uvek ima važnijih problema od Vojvodine, i da se pitanje identiteta Vojvodine, pitanje autonomije Vojvodine neprestano gura pod tepih, i da se samim tim, sve vreme Vojvodina zapravo sve više i više devastira i ponižava. Potrebno je otvoriti priču o svim apsektima vojvođanskog pitanja, pa i o onim koji nisu baš veseli. A to je i pitanje kako će se odraziti nezavisnost Kosova na ukupne prilike u Vojvodini. Ono što se potencijalno može desiti u Vojvodini videli smo i ’88. a videli smo i 2004. u takozvanoj demokratskoj Srbiji kada su se „spontano“ neredi i takozvani revanšizam sa Kosova prelili na ulice vojvođanskih gradova, kada su horde marširale ka Adicama i ka Velikom Ritu tražeći žrtve, kada su se kamenovale buregdžinice i kuće onih koji su nacionalno nepodobni ili pak ideološko-politički nepodobni.

TRIBINA

MULTINACIONALNA VOJVODINA POSLE REŠAVANJA KONAČNOG STATUSA KOSOVO

Novi Sad, Radio Cafe, Miletićeva 45
Sreda, 26. decembar 2007. u 19 h

Učestvuju:

Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam

Pavel Domonji, publicista

Žužana Serenčeš, novinarka

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Dinko Gruhonjić: Dobro veče svima i hvala vam što ste u ovako velikom broju došli po ovome kijametu od vremena. Mi Novosađani smo razmaženi, pa kad padne kiša ili, ne daj bože, sneg obično ovakve stvari propadnu ali, hvala bogu, to večeras nije slučaj. Koliko vidim, večeras je s nama – sad smo se našalili – samo tvrdo jezgro Građanske Vojvodine, dakle oni koji kotiraju na onim spiskovima ekstremističkim dosta visoko, kao crvena slova u kalendaru. Mi ćemo se potruditi da vas ne „udavimo“ previše ovako ex-catedra.
Dakle, ovaj prvi uvodni deo biće, zapravo, priča o samoj „Građanskoj Vojvodini“ koja obeležava 15 meseci postojanja, a drugi deo priče će biti posvećen projektu koji realizuje Nezavisno društvo novinara Vojvodine u saradnji sa američkom fondacijom NED, „Multinacionalna Vojvodina posle konačnog rešenja statusa Kosova“.
Dakle, Građanska Vojvodina je nastala, sećate se, kao ad hoc inicijativa nevladinih organizacija, kao izraz građanskog revolta prema onom sramnom ustavu koji je, nažalost, na kraju i postao važeći Ustav Srbije i čije plodove ubiremo iz dana u dan, i koji nas očigledno gura u prošlost za koju smo mislili da je zauvek nestala. Što se mene lično tiče, ova inicijativa nevladinih organizacija, dakle Građanska Vojvodina, mi je jedan od najdražih projekata u životu zbog toga što je nastala zaista, bez ikakve patetike, kao izraz iskrenog građanskog otpora jednoumlju koje je vladalo i vlada i dan-danas, a posebno je vladalo u oktobru 2006. godine kada sam ja kao novinar, potpuno iskreno govoreći, osetio daleko veću cenzuru nego što sam je osetio u vreme Miloševića. Nažalost, uz časne izuzetke, gro medija u Srbiji je bio ili zastrašen, ili korumpiran, ili je prosto nalegao na tu autocenzorsku rudu i priključio se tom mahnitom pokretu za usvajanje Ustava Srbije. Taj Ustav je pisao, prema priznanju jedne njegove poznanice, gospodin Zoran Lončar, i kad sam ja, u malo većem društvu, pričao protiv Ustava i kad sam psovao onoga ko ga je napisao, ona je rekla – Slušaj, nemoj ti tako da pričaš, moj drug Zoki sedam dana nije spavao da bi napisao taj Ustav. – E pa Ustav zaista i izgleda tako kao da ga je drug Zoki pisao sedam dana tako da mislim da smo, barem donekle, iako se to nije uspelo probiti baš previše do medija, barem donekle uspeli da spasemo obraz Građanske Vojvoine, obraz vojvođanskih medija i, na kraju krajeva, Vojvodina je možda, zahvaljujući donekle i tom našem skromnom doprinosu, glasala protiv ustava, odnosno taj referendum o ustavu je u Vojvodini propao, što naravno ne znači da se u Vojvodini Ustav ne sprovodi – sprovodi se, i te kako.
Prvo bih dao reč Saši Popovu, da kaže par stvari o Građanskoj Vojvodini, pa ćemo onda redom, Pavel Domonji i Žužana Serenčeš.

Aleksandar Popov: Pa ja, kad sabiram ovih 15 meseci (nisam ni znao da je toliko prošlo), otprilike tri neke stvari koje smo uradili bih uknjižio kao nešto čime se možemo ponositi, čime se ja lično ponosim. O prvoj našoj aktivnosti, na kojoj smo se i okupili, maločas je govorio Dinko. To jeste bio otpor jednom suludom ustavu, i po načinu donošenja, i po sadržaju, i po svemu što je kasnije usledilo. Bilo je začuđujuće, kad govorimo već o tom Ustavu, koliko je u ono vreme ta grupacija koja se borila protiv toga i koja je bila za bojkot referenduma, koliko je bila usamljena. Mi smo imali protivnike na više frontova. Hajde da uzmemo činjenicu da u to vreme nismo imali nikoga sem malih stranaka koje su bile glas razuma. Iz velikih stranaka svi su bili u jednom bloku, znači nema opozicije kao u Miloševićevo vreme. To jedan od najvećih minusa bio, ali istovremeno, mi smo imali protivnike i u međunarodnoj zajednici koja je zdušno podržala celu tu priču i čak verifikovala rezultate koji su … znamo na koji se način došlo do njih, ali isto tako ogroman broj intelektualca u Srbiji, čak koji, na neki način, pripadaju našem miljeu, zdušno su podržali tu priču i rekli da treba doneti taj Ustav zato što se mora izaći iz koordinantnog sistema Miloševićeve vladavine. Koliko smo u tome uspeli i koliko smo izašli, evo o tome govori ova tema o kojoj ćemo govoriti posle ovoga, a to je Vojvodina posle rešenja statusa Kosova. Dakle, našli smo se u jednoj skoro bezizlaznoj situaciji čemu, u dobroj meri, imamo da zahvalimo i tome što smo dobili taj Ustav i što smo ga dobili na taj način.
Drugo, ono što smo činili, a čime se ja ponosim, to je onaj antifašisitički miting koji smo organizovali 7. oktobra, „Stop fašizmu“, i to je redak slučaj bio – nama su prijatelji iz Niša, da ne govorim iz drugih krajeva i gradova, govorili da nam zavide što smo uspeli da na takvoj jednoj temi okupimo tako respektabilan broj Novosađana, jer kažu da oni ne mogu (Nišlije su mi to rekle) da izvedu na ulicu na neku manifestaciju više od dvocifrenog broja ljudi – dakle, to je bilo nešto što je rezultat i poverenja u nevladine organizacije, a verovatno i u Građansku Vojvodinu, građani su nam verovali, ali to je i model na koji način se može stvoriti jedan front protiv neke opasnosti (ovo sad govorim i za neka buduća vremena) koja ugrožava neka osnovna ljudska prava i slobode. Ovde je konkretno bila reč o Novom Sadu, ali možemo to preneti i na celu Srbiju. Ovde smo imali model da su nevladine organizacije bile organizatori ovog skupa, podržale su ih stranke, ali one nisu bile te koje su išle na čelu. To je dobar model ali je i dobar primer da i stranke, ako osete da ih građani ne bi u dobroj meri poslušale i izašle na ulicu, da one pristanu da budu te koje su iza.
I jedna, naizgled mala stvar, ali za nas je, bar za mene lično, velika – Građanska Vojvodina je uspela da spreči jednu sramnu stvar a to je da dve ulice u Novom Sadu dobiju imena po ljudima koji to ne zaslužuju, već naprotiv, odslikavaju jednu drugačiju situaciju od one koju mi želimo u Novom Sadu.
Mislim da ta tri primera govore da ipak građanske snage, ako se na pravi način animiraju i okupe ljude, mogu da učine dosta velike stvari i mogu da neke stvari i pokrenu sa mrtve tačke i da spreče da se desi nešto loše. Tako da evo, to su neka tri naša učinka koja ja uknjižavam kao nešto što je dobro i pozitivno.

Dinko Gruhonjić: Možda bismo mogli dodati još jednu stvar koju smo započeli, a koja još nije realizovana, a čini mi se da, dok je ove gradske vlasti, teško da će i biti. Kada si, Sale, spominjao ulice, mi smo podneli inicijativu da jedna ulica u Novom Sadu ponese ime po Srđanu Aleksiću, mladiću koji je januara ’93. godine ubijen u centru Trebinja zbog toga što je pokušao da odbrani svoga prijatelja Muslimana iz Trebinja. Njega su zatukli kundacima i onog momenta, bar što se mene tiče, kada u ovom gradu u vlasti, odnosno u Skupštini grada budu sedeli takvi ljudi koji će imati sluha za takvu inicijativu, da Novi Sad dobije ime ulice po Srđanu Aleksiću, onda ćemo znati da se stvari kreću unapred. Pavele, izvoli.

Pavel Domonji: Hvala. Pošto smo započeli nekim ispovednim tonom na početku i ja ću, dakle, da nastavim u tom stilu. Ja sam nedavno dobio čestitku od „Hrvatske riječi“ za Novu godinu, praćenu pozivom da obnovimo saradnju. Ja sam, naime, svojevremeno sarađivao s njima i pisao za „Hrvatsku riječ“. Pominjem to zbog toga što sam tamo svojevremeno objavio jedan tekst na koji sam vrlo ponosan, koji se zvao „Kad demokratija kašlje“, a u tom tekstu sam spočitnuo Vojvođanima jednu vrstu kultur-rasizma. Eto, to je ta priča da smo mi fini, urbani, Srednjoevropejci, a da je Beograd i Srbija bahata, centralistička, orijentalna, ovakva i onakva, i meni se činilo da se tom vrstom kulturnog rasizma prikriva nedostatak nekog građanskog karaktera i građanskog duha u Vojvodini, i da je to jedna vrsta ideološke loše kompenzacije. I u toj meri me obradovala ta inicijativa koja je krenula, da se formira Građanska Vojvodina i da se pokaže da taj građanski duh i karakter nije puka fikcija nego da on postoji, da može da se zapati u Vojvodini i da se manifestuje u nizu prilika. Saša je pomenuo te tri – dakle, aktivnost Građanske Vojvodine povodom Ustava, antifašistički skup u Novom Sadu i ovo suprotstavljanje preimenovanju ulica – i ja mislim da je to nešto čime se organizacije i ljudi koji participiraju u radu Građanske Vojvodine mogu ponositi, i ne samo oni nego mislim da ta vrsta aktivnosti služi na čast svima onima koji sebe razumevaju, sad da nastavim dakle, kao fine, urbane, evropskim vrednostima predane građane Vojvodine. Evo za početak toliko.

Dinko Gruhonjić: Evo sad, uslovno rečeno, Žužanin pogled sa strane, iako je duboko unutra, i iako je ostavila unuka da je čeka dok završi ovde.

Žužana Serenčeš: Dobro veče. Znam nije, prosto, umesno obojiti stvari lično ali, eto, ne znam ni kako bih bolje formulisala ono što želim da kažem. Dakle, znate naravno, pošto je ovo Građanska Vojvodina, da je sada drugi dan jednog od naših Božića i izvinite na ovoj ličnoj noti, ja sam zaista ostavila kod kuće tu jednu božićnu trpezu za kojom se okupila porodica. Zašto je to važno, slutite i sami – ne toliko zato što je Božić nego zato što je to, nažalost, u ovoj zemlji postala jedna od retkih prilika kada su svi članovi porodice za jednim stolom, a znamo čega je to posledica. A ovo vam sve pričam ne zarad ispovedi nego, prosto sedeći ovde, u ovom trenutku, nisam imala boljeg načina da iskažem duboko poštovanje ne samo prema ovim meni dragim prijateljima nego i prema onome što rade, što radi Građanska Vojvodina. Čini mi se da svi možemo biti svedoci, ako poredimo ove godine, i sve više nažalost, ove godine nakon takozvanog demokratskog preokreta – meni se ponekad čini, prosto me ponekad baca u očajanje (ne znam da li delite sumnju) dramatičan nedostatak glasa jedne kritičke javnosti. Ponekad mi se čini, kada poredim današnje vreme i ono što se zbiva oko nas sa onim što je bilo devedesetih godina, i pored svega što smo doživljavali, čini mi se da smo u većoj meri tada mogli da čujemo glas kritičke javnosti nego što je to danas, i mislim da je to strašno važan problem. Otuda moje duboko poštovanje prema ovom glasu Građanske Vojvodine, zato što ne pristaje, ne pristaje na to ćutanje, ne pristaje na ponekad valjanje zla i isključivosti na našim ulicama, ne pristaje na ućutkivanje, ne pristaje na zabrane i ne pristaje na propisivanje kako i o čemu treba da razmišlja.
Kada govorimo o tome, čini mi se da je za današnji trenutak još jedna važna stvar svuda oko nas, možda ću sada već malo početi i o ovoj drugoj temi da pričam – dakle, svedoci smo ozbiljnih signala (i ovo možda može biti zaista jedna retka oaza gde toga nema), čini mi se da smo sve više svedoci jednog paralelnog života, posebnog, zatvorenog života, (kada govorimo, naravno, o etnički zatvorenim krugovia) i čini mi se da upravo Građanska Vojvodina deli one prave, one civilne vrednosti. Takođe, primećujem da ne pristaje na tu podelu, na taj paralelizam, a naravno da možemo razmišljati i o tome šta taj… kako je došlo do toga i po čemu je danas on i gori i zabrinjavajući, kao i ta zatvorenost, nego što je to možda bila čak i pre par godina.

Aleksandar Popov: Mislim da je ovde važno dodati još jednu stvar. Činjenica je da u ovom blatu u kojem živimo već skoro dve decenije ništa ne ostaje pošteđeno i neuprljano, i može se mirne duše reći (moramo i mi biti samokritični) ni nevladin sektor nije taj koji je uvek na visini ili koji ne kopira neke modele ponašanja iz društva, tako da smo često svedoci da se nevladine organizacije jedna prema drugoj odnose kao konkurencija, da jedna drugu opanjkavaju pred drugim nevladinim organizacijama. I ja sam s te tačke veoma ponosan ne samo na Građansku Vojvodinu nego uopšte na nevladine organizacije u Vojvodini zato što smo ponudlili jedan drugačiji model ponašanja, a to je da smo mi kolege, partneri. Ja nikog ne mogu, ni ja, niti Pavel, niti Dinko da doživljavamo kao konkurenciju nego samo kao potencijalnog partnera u istom poslu. I ovde smo baš, kroz okupljanje u Građanskoj Vojvodini, uspeli da demonstriramo takav način zajedničkog rada i odnosa među nama iz nevladinih organizacija.

Dinko Gruhonjić: Dobro, sad kad smo se ishvalili, možemo preći na kritiku, dakle da pređemo na ovu priču o multinacionalnoj Vojvodini posle rešenja konačnog statusa Kosova. Rekao sam već, u pitanju je projekat Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Zašto baš sada? Pa zato što volimo da provociramo, pod broj jedan. Pod broj dva, zato što smo našli nekoga ko će nas podržati u toj provokaciji. I pod broj tri, zato što smatramo da – evo, iduće godine se navršava 20 godina od jogurt revolucije – da je zaista više krajnji bezobrazluk i da je nesnosno slušati priču da uvek ima važnijih problema od Vojvodine, i da se pitanje identiteta Vojvodine, pitanje autonomije Vojvodine neprestano gura pod tepih, i da se samim tim, sve vreme Vojvodina zapravo sve više i više devastira i ponižava. Dakle, i tu ćemo imati problem – ja kao novinar opet hoću da kažem samo nekoliko stvari o medijima u Vojvodini – i tu ćemo imati problem sa plasmanom te priče zbog toga što opet, uz časne izuzetke, retko ko se na artikulisan medijski način uopšte bavi problematikom o kojoj večeras pokušavamo da pričamo. To ne treba da nas čudi. Na prvom mestu imamo Javni servis pokrajinski koji je, ne znam koliko ga pratite, daleko od javnog servisa u svakom pogledu, na čijim stranicama možete da pročitate vesti koje su naslovljene… čiji naslovi bi mogli da pariraju najužasnijim naslovima iz vremena Miloševićevog režima, gde su dovedeni ljudi… gde je kadrovska politika potpuno katastrofalna, gde su dovedeni ljudi koji su bili, recimo, direktori RTV Prištine u vreme aparthejda na Kosovu itd. Dakle, situacija je potpuno katastrofalna i na toj televiziji, koju svi plaćamo na kraju krajeva, i koja bi potencijalno trebalo da izražava te posebnosti Vojvodine, Vojvodine ili nema ili je ima tek u tragovima.
Drugi problem kad su mediji u pitanju – mi smo radili sada na fakultetu, na Odseku za medijske studije, jedno istraživanje zajedno sa studentima i sa pokrajinskim ombudsmanom, koje se tiče preseka slike položaja novinara u društvu i, naravno, rezultati su očekivano katastrofalni, te samim tim je vrlo teško očekivati od jedne tako devastirane profesije i poniženih ljudi, izmaltretiranih, da se ozbiljnije bave bilo kakvim istraživačkim pričama i bilo kakvim širim temama u situaciji u kojoj jedva sklapaju kraj s krajem. Ali, na kraju krajeva, to je samo jedna od kockica u mozaiku Vojvodine koja je, dakle, zapuštena u svakom pogledu, kao i onaj kanal DTD što je zamuljan i što je na pojedinim svojim delovima najprljaviji vodotok u Evropi, kod Vrbasa. Nažalost, gotovo u svim segmentima priča o Vojvodini je upravo takva kao i taj mutni kanal.
Mi ćemo pokušati, dakle, kroz ove tribine da otvorimo tu tabu temu, da malo isprovociramo zbog toga što smatramo da moramo skrenemo pažnju ne samo na Vojvodinu nego i na ono što se potencijalno može desiti u Vojvodini, nažalost, posle proglašenja konačnog statusa Kosova, a to šta se potencijalno može desiti u Vojvodini videli smo i ’88. a videli smo i 2004. u takozvanoj demokratskoj Srbiji kada su se „spontano“ neredi i takozvani revanšizam prelio na ulice vojvođanskih gradova, kada su horde marširale ka Adicama i ka Velikom Ritu tražeći žrtve, kada su se kamenovale buregdžinice i kuće onih koji su nacionalno nepodobni ili pak ideološko-politički nepodobni. Dakle, prosto želimo da ukažemo državnim organima na ono što su oni već sami rekli. Dakle, MUP Srbije je krajem 2005. godine, nakon upada Nacionalnog stroja na tribinu na Filozofskom fakultetu, na zahtev Skupštine Vojvodine, dostavio informaciju u kojoj se jasno i glasno kaže da oni znaju za postojanje neonacističkih, klerofašističkih, rasističkih i antisemitskih organizacija koje deluju na teritoriji Srbije, da prate njihov rad, da znaju ko su njihovi članovi itd. Rade Bulatović je nedavno isto tako, pre nekih mesec i po dana, podnoseći izveštaj parlamentarnom odboru, rekao da su, doslovno citiram, da su „neonacizam i klerofašizam pretnja po bezbednost Srbije“. Dakle, mi ih jednostavno pitamo i skrećemo im pažnju na ono što su oni rekli – ukoliko je to pretnja i opasnost po bezbednost Srbije, onda gospodo, ukonite pretnju, imate instrumente pa izvolite radite. Nažalost, sad je i predizborna kampanja, bio je Božić po gregorijanskom kalendaru, imali smo već, evo počeli su incidenti, imali smo u Subotici slučaj skrnavljenja pravoslavnog groblja. Dakle, kao i obično, u vreme predizbornih kampanja, situacija postaje naelektrisana, situacija se pumpa, zbijamo se u nacionalne torove, ekstremisti će opet početi da vršljaju, u to nema nikakve sumnje, a odgovor policije i ostalih državnih organa zasad izostaje, pa nam se može desiti opet 2004. godina kada je tek pod jakim pritiskom međunarodne zajednice, zahvaljujući lobiranju pre svaga stranaka vojvođanskih Mađara, pitanje nasilja na etničkoj osnovi internacionalizovano i tek je tad gospodin Koštunica, ako se sećate, šest meseci nakon početka incidenata, udostojio se da izađe iz svog kreveta i da poseti i obiđe Vojvodinu i da pita ljude za zdravlje. E sad, da li ćemo čekati to ili nećemo čekati, ostaje da se vidi. Ukoliko će gospodin Koštunica opet da čeka, ukoliko će gospodin Tadić opet da čeka, gospodin Jočić, gospodin Bulatović, to je vrlo jednostavan i jasan signal da oni prosto žele da se to dogodi i da iza tih ekstremističkih organizacija, što možemo reći da je sad već javna tajna, stoje određene političke partije u vlasti i stoje određene duhovne organizacije. Zato mislim da to treba jasno i glasno reći, čisto da bismo znali na čemu smo, i da bismo ih pozvali na odgovornost.
Saša, vi ste bili član komisije koja je ispitivala te incidente od marta 2004. pa ako možete da prenesete ta iskustva iz rada te komisije, i uopšte da kažete nešto o ovom pitanju Vojvodine posle Kosova.

Aleksandar Popov: Pa evo, bilo bi lakše da ovo pretpraznično veče goorimo o nekoj temi koja bi bila razgaljujuća ali, nažalost, mi živimo u Srbiji, i to u Srbiji ovakvoj kakva je, tako da ovi tonovi nisu baš veseli, a scenario o kojem ću ja govoriti će još pesimističkije zvučati, s tim što sam ja prvi pa Pavel posle ima šanse da iznese jednu optimističkiju notu koja će malo popraviti raspoloženje.
Generalno govoreći o ovoj temi, moglo bi se govoriti o tri moguće posledice, ima ih sigurno i više ali generalno o tri posledice rešavanja kosovskog problema, ovog predstojećeg kakvo nas čeka, po Vojvodinu. Tu bih, za prvu, mogao i parafrazirati aforizam (a aforizmi su esencija stvari kao što su i Coraxove karikature takođe esencija stvari) našeg čuvenog aforističara i sugrađanina Ilije Markovića, gde je on otprilike rekao – Zašto ne daju Vojvodini suštinsku autonomiju? Pa da kosovski Albanci vide šta su propustili. – Dakle, reč je o tome, mi smo tu poziciju već, taj odnos Kosova ili kao opravdanje Kosova imali u novom Ustavu, gde je u preambulu ušlo Kosovo sa suštinskom autonomijom a Vojvodina i decentralizacija su prošli onako kako jesu, i zato mi sada u Centru za regionalizam imamo projekat koji se odnosi na decentralizaciju, novi ustav i evroatlanstke integracije. Dakle, kada je reč o decentralizaciji, i dalje će se posledice rešavanja statusa Kosova odražavati na to da će centralističke snage koje su prejake u Srbiji, imati i dalje alibi zašto Vojvodina ne treba da dobije autonomiju, jer to ima odjeka i kod običnog sveta, jer se kaže, eto, Kosovo otišlo i sad je (često se kaže) Vojvodina na redu itd. I to je onda alibi zašto Vojvodina mora da bude onakva kakvom oni hoće da je vide a ne onakva kakvu hoće da je vide njeni građani.
Druga posledica – evo, danas se vodi rasprava u Skupštini Srbije o rezoluciji povodom Kosova i očigledno je da svi trendovi idu u tom pravcu, čak i u zoni mimikrije ili neke nejasne fraze koja se upotrebljava – ali jedna očigledna stvar je da će Srbija da ode u jednu vrstu izolacije, makar samo time što će na neko vreme povući svoje ambasadore iz zemalja koje će priznati nezavisno Kosovo kad bude proglašeno. Najviše od toga će trpeti zapravo Vojvodina, koja je najevropskiji deo Srbije i već samo to što smo, zahvaljujući ovakvoj politici naših vlada dosad propustili sve vozove za Evropu i šengenska granica nam se sad nalazi 100 km na severu i negde nešto manje na istoku, dakle Vojvodina je već tada osetila posledice takvog odnosa prema Evropi (jer je nama bilo normalno da bilo ko od nas sedne u auto i skokne do Segedina sa svojom porodicom u šoping ili u poslastičarnicu, čuvenu „Virág“, na kolače a sada je to nama nešto što je misaona imenica). A sad, zamislite kada dođe do ovoga što nam pripremaju scenario naše aktuelne vlasti, da se mi nadurimo na svet i da ih jednostavno kaznimo time što ćemo reći da mi nećemo u takvu Evropu koja nam otima 15% teritorije, onda morate zamisliti kakve će tek frustracije biti za Vojvođane koji neće imati ni na vidiku tu mogućnost da se jednog dana te šengenske granice uklone tamo na severu i na istoku.
I konačno, ovo o čemu je Dinko već govorio, ono što može biti najveća posledica po Vojvodinu, a to je onaj loš scenario obnavljanja incidenata prema pripadnicima manjina, koji smo videli u jednoj formi nakon 17. marta 2004. godine, i ja sam se uverio kroz ovo što se dešavalo na prostorima ex Jugoslavije da nema velikih sukoba ili loše situacije ako u tome ne učestvuje država ili bar neki paradržavni organi ili jake stranke. U ovom slučaju, kada je reč o Vojvodini, mi smo imali nečinjenje države, može se mirne duše steći utisak, namerno nečinjenje države. Jer, ako vi imate od onih dramatičnih dana 18. i 19. marta 2004. godine kad su one rulje jurišale, kako je Dinko rekao, i na Adice i na radnje naših sugrađana Albanaca, pa se moglo predvideti šta će se dalje dešavati, a državni organi nisu ništa učinili da to spreče i, kada su krenuli da se gomilaju incidenti jedan za drugim, i dalje smo imali policiju koja ne reaguje na vreme i ne daju pravu kvalifikaciju nego ono što je krivično delovanje oni su tretirali kao prekršaj, i onda dok dođe do suda i kada sud to procesuira, jednostavno prođe toliko vremena da to deluje ohrabrujuće na sve one koji su činili incidente. Mi smo obilazili, kao ta komisija koja nije uspela da završi posao jer se u međuvremenu raspalo i ono nešto malo što se zvalo SR Jugoslavija odnosno Srbija i Crna Gora, ali smo se uverili da je to na terenu tačno tako i funkcionisalo. Znači, državni organi i posle upozorenja iz Brisela jednostavno nisu radili, nisu radili ono što moraju, kao da je nekome odgovaralo da se to desi.
Takav scenario je moguć i posle ovih narednih događanja oko Kosova. Mi imamo tehnologiju izazivanja međuetničkih sukoba. Ta tehnologija se videla u Vukovaru, na primer. Ja sam skoro bio u Vukovaru i video sam onaj film koji je B92 prikazao, „Vukovar, nedovršena priča“, gde imate tačno kako ide: krene naoružavanje jedne pa druge strane, manje pa više oružja, pa onda nestane neki čovek, pa onda negde neko nekog ubije i to postane jedna lavina koja se kotrlja i ode predaleko. Imali smo sarajevski model gde je… aj mi recite da su Sarajlije ili Mostarci, koji su se digli na noge svi ’92. godine u aprilu da se suprotstave i ratu i podelama, da su oni želeli taj rat. Oni taj rat nisu želeli, ali je bila tehnologija na koji način se to desilo, od onih barikada, pucanja sa Holiday Inna na te demonstrante do pogibije one devojke na Vrbanja mostu, i tako dalje; kako su događaji odmicali sve je bilo više mrtvih glava i tako su Sarajlije gledale, neki sa svojih brda, sa Koševskog brda, kako im počinje rat u rođenom gradu, i još su roštiljali prvomajski roštilj – nisu verovali da će im se to desiti, da će tri i po godine posle biti u blokadi. Tako, to je stvar koja… evo pogledajmo Sandžak novijeg datuma – ne može niko da mi kaže da su tu nevine i država i neke vodeće stranke koje čine vlast u ovoj državi. Očigledno je da nekome treba ovakva situacija, što rovitija to bolje za njih, da bi oni bili ti koji će biti gospodari naših sudbina koji će tu nešto da poseduju i da, na kraju krajeva, možda i dovedu do suspenzije demokratije. Ovde imamo sve, ja govorim loš scenario, ovde imamo sve za potpalu dobre vatre, imamo hepo kocke, imamo i suvi ogrev, a i hepo kocke i suvi ogrev to su već podele na etničkom principu do kojih su doveli i nacionalizam koji je ovde započeo dolaskom Miloševića na vlast, od jogurt revolucije pa nadalje, koji u trajanju, dugom trajanju izaziva velike posledice; imamo i ekstremiste, Dinko je spomenuo Nacionalni stroj i druge, imamo medije, imamo institucije koje ne funkcionišu ili pogrešno funkcionišu, tako da tu fali samo šibica, a ta šibica može da bude Kosovo. Tu naravno neće biti pošteđeni ni pripadnici većinskog naroda, evo ovde je par excellence jedan grupa izdajnika koji će biti dobar alibi, u stvari dobri da se okrive kao, eto, jedni od krivaca zato što smo mi izgubili našu svetu zemlju Kosovo. I uz takvo rovito stanje koje se može desiti ovde, onda to može biti opravdanje… i u Sandžaku, imamo i u Srbiji i tako dalje, za uvođenje vanrednih mera.
Što se tiče nas, civilnog društva, mi imamo ograničene kapacitete da se tome suprotstavljamo, to smo pokazali i 7. oktobra, ali ako država ili činioci u državnoj vlasti i politici budu želeli da se to desi, to će se sigurno desiti. Voleo bih da sam večeras mogao da dam optimističke tonove ali, nažalost, i to iskustvo baš iz rada ove Komisije za ispitivanje međuetničkih incidenata mi pokazuje da je ovaj loš scenario veoma lak za izvođenje a ja bih voleo da se on ne desi.

Dinko Gruhonjić: Biće bolje. Pavel Domonji, inače autor izjave da Vojvodina treba da dobije status Hongkonga – ispričao mi je Teofil Pančić da je u Beogradu video super grafit na Dorćolu, kaže „Kosovo je Bugarska“. Nije loš recept. Izvoli Pavele.

Pavel Domonji: Hvala. Ja sam to samo želeo da ironiziram predlog kako rešiti status Kosova. Naprosto, osetio sam potrebu da to ironiziram, nudi se autonomija nekome ko autonomiju ne želi, a ignorišu se zahtevi onih koji autonomiju traže. Inače, kada je reč o grafitima, pojavio se još jedan grafit u Beogradu i on glasi „Ne damo Hongkong“.
Hteo bih da kažem dve stvari povodom ovoga. Jedna se tiče Javnog servisa Vojvodine, koji je pomenuo Dinko, i ovoga što je govorio Saša Popov. Bez ikakve namere da hvalim Novosadsku novinarsku školu, ona doista zaslužuje svaku pohvalu, oni vrše jedan monitoring transformacije javnog servisa. Nedavno je o tome objavljena i jedna publikacija i u toj publikaciji se kaže da vojvođanski Javni servis više pažnje posvećuje zbivanjima u međunarodnoj zajednici nego zbivanjima u Vojvodini. I ne samo da posvećuje više pažnje zbivanjima u međunarodnoj zajednici nego posvećuje više pažnje zbivanjima u drugim delovima Srbije nego u Vojvodini. Više pažnje privlače republički funkcioneri nego pokrajinski, Beograd je prisutniji u programima Javnog servisa nego što je to Novi Sad, a da ne pominjem Građansku Vojvodinu ili organizacije iz sfere civilnog društva. Tu nisu u pitanju nikakvi uređivački propusti nego ja mislim da je to jedan jasan politički koncept koji me podseća na jedan odgovor koji je svojevremeno dao naš ambasador u Londonu (on je inače iz Demkratske stranke Srbije). Naime, u programu Radio Slobodne Evrope novinar je pitao dakle tog, tada je on bio visoki beogradski intelektualac i profesor Beogradskog univerziteta, zašto srbijanska inteligencija nije kritikovala nasilje na Kosovu, a on je odgovorio – Pa, zato što nemamo nikakve informacije o onome što se na Kosovu zbiva. – Znate, kada živimo u situaciji kada se u svakom trenutku možete obavestiti šta se zbiva na planeti a ne na Kosovu, onda to njegovo neznanje nije nedostatak informacije nego je to politički program. Mislim da je to isto u pitanju i kada je reč o Javnom servisu Vojvodine.
Kada se radi o uticaju Kosova na vojvođanske prilike, i sami znate da na vojvođanske prilike i te kako utiče ono što se zbiva izvan Vojvodine i, ako je sudeći prema zbivanjima iz marta 2004. godine, ne možemo očekivati ništa dobro. Podsetiću vas da su tada na udaru bili i Albanci, i Goranci, i svi oni koji podsećaju na Albance, dakle Romi i Aškalije, i u roku od pet dana zabeleženo je nekoliko desetina incidenata, od verbalnog nasilja do bacanja molotovljevih koktela. Dakle, nakon ovog ja očekujem jednu pojačanu srbizaciju Vojvodine, što će naravno iritirati sve druge, ali na udaru neće biti samo pripadnici manjina nego, mislim i dve kategorije koje treba pomenuti – to će, pre svega, biti politički protivnici ove vlasti, a onda i organizacije poput Građanske Vojvodine, koje deluju u sferi civilnog društva. To naravno nije ništa optimističko i žao mi je što ne mogu da kažem ništa što bi bilo drugačije od nekih sumornih tonova, ali naprosto naša stvarnost je takva, nacionalizam je ovde još uvek dominantna ideologija, ali ne bilo kakav nacionalizam nego etnonacionalizam i etnonacionalisti, kao što vidite, sada povodom Kosova neprestano apeluju na jedinstvo i homogenost nacija, ali uvek naciju, po nekakvom kriterijumu grbavih leđa i krivog nosa, dele na patriote i izdajnike. Svojevremeno je Vesna Pešić u jednom tekstu napisala da svi oni koji se bave ljudskim pravima moraju računati na to da će u jednom trenutku biti proglašeni nacionalnim izdajnicima. Povodom ove izjave kad sam rekao na toj konferenciji za novinare da Vojvodini treba dati status Hongkonga a Kosovo treba da bude nezavisno, ja sam optužen kao izdajnik i, u medijima, kao onaj koji podriva državni integritet Srbije. Možda ja i jesam izdajnik ali ne znam kako mogu biti nacionalni izdajnik, to je naprosto jedna dilema koju ja ne mogu da rešim.

Žužana Serenčeš: Izvinjavam se, ali ja moram da vam vratim pažnju na Sašinu rečenicu, prosto mi je to, onako, kao metafora fantastično. Saša je bio čaln one Komisije koju je, čini mi se, ministar Ljajić svojevremeno formirao, sećate se nakon one godine i po zapravo sa silnim incidentima na etničkoj osnovi, dakle Komisija nije završila posao a država nam je nestala, što će reći, potpuno neverovatno. Dakle, ergo, mi nikada nismo saznali šta se, zašto, koliko, s kojim motivima i sa kojim posledicama dogodilo u 2004. i 2005. godini. Mi, dakle, dan-danas to ne znamo. Imali smo, i dolazili su do nas razni podaci, ali ni dan-danas nema čvrstog podatka koliko je zapravo bilo tačno etnički motivisanih incidenata u 2004. i 2005. a setite se i jeseni 2005. koliko je brujala… brujao je i Brisel, i Evropski parlament o toj temi, brujala je i javnost ovde kakve su bile posledica. Ponajmanje znamo koliko je od tog, neutvrđenog broja etnički motivisanih incidenata zaista sankcionisano, procesuriano, u koliko je brojeva sam tužilac odustao i kako se policija i kako su se državni organi, kojima je to posao, u tim situacijama na koji način su se odnosili. Sve mi se dodatno čini strašno važnim upravo zbog ovog trenutka kada svi zapravo imamo bojazan i strepnju da se nešto slično može dogoditi, pri čemu je naravno opet ključno pitanje na koji način će se država i njeni organi odnositi prema svemu. I naravno da je taj mart 2004. godine, i kada smo pominjali Alabance i Aškalije i Rome, da je to bilo izraženo. Međutim, ja bih vas podsetila da ne biste shvatili ili otišli sa porukom da je to bila jednostavno samo reakcija na prethodno nasilje koje se događalo na Kosovu, podsetiću vas je da je taj talas koji je zapljusnuo, pre svega, Vojvodinu zapravo krenuo još u januaru 2004. Setimo se da su tome prethodili izbori, parlamentarni izbori na kojima su upravo neke snage koje su nakon 2000. prosto se ućutale, nacionalističke snage … setite se koliko je poslanika osvojila Srpska radikalna stranka, vratio se i SPS, dakle hoću reći da su upravo te snage isključivosti i nacionalizma, ponovo osokoljene, na velika vrata ušle u tada novi saziv parlamenta i da je to, po svemu sudeći, i nacionalistima na ulicama dalo snagu. Mislim da ima razloga da se zapitamo i do koje mere danas može biti i opasnije i u većoj meri zabrinjavajuće ono što se dešava oko nas. Evo zbog čega – zato što mislim da upravo je ta 2004. i 2005. po mom utisku ostavila jedan dodatni teret na uzajamno razumevanje među etničkim kolektivitetima, čini mi se da je upravo zbog svih tih nedefinisanih odgovora ostao jedan težak balast koji je dodatno doprineo onom što zovemo paralelan i odvojen život, i ono što čujemo kada neko, a pre svega se to dešava u retorikama političke elite koja govori o dobrim i stabilnim međunacionalnim odnosima, meni se više čini da oni mogu biti nazvani samo stabilnim a lošim, a počesto samo uzajamnom trpeljivošću. Čini mi se da je svako onaj ko je bio u prilici da prati, ako ništa drugo, medije u toj 2004. i 2005. mogao da se uveri u duboko nepoverenje koje se odjednom moglo da pojavi upravo na toj temi odnosa prema etničkim incidentima između etničkih zajednica, pri čemu ste sa jedne strane imali emociju u manjinskoj zajednici da se, eto, većina ne zanima i da je ne interesuje ono što se pripadnicima tih zajednica događa, da država ne reaguje, da državni organi i njena politička elita naprosto ignorišu ono što se njima dešava, a sa druge strane, svi ste mogli biti svedoci do koje je mere, pa čak i politička elita, ponekad sa velikom žestinom čak davala izjave koje su upućivale na denuncijanstvo i nedovoljnu lojalnost, gotovo, pripadnika manjna zato što su se, eto, usudile da se, uslovno rečeno, tužakaju na sopstvenu državu. Dakle, mislim da je tu krenula jedna vrsta jaza i neka vrsta nepoverenja koje je ostavilo tragove upravo zbog tog različitog odnosa prema toj temi. Ono zbog čega mislim da je danas možda još gore, to je što nam je danas, čini mi se da se možemo složiti, sve češće udaljavanje od Evrope, pa nam se tako ovih dana može činiti, uz otvorenu dilemu da li će uopšte ova država hteti da potpisuje neki sporazum sa EU, doneti upravo u Vojvodini najviše frustracija. Ne treba da zaboravimo da nam je šengenska granica evo već na severu Vojvodine, da će, po svemu sudeći, uskoro biti oko nas još dve šengenske granice, i mislim da kada tri najveće manjine, ili relativno najveće u Vojvodini, ne zato što mislim da je to ključni faktor gde im je matična država, ali mislim da dodatno donosi i u tim nacionalnim zajednicama dodatnu frustraciju ukoliko se Srbija bude okrenula od evropskog puta. Mislim da sve to može još dodatno da produbi taj jaz i taj paralelizam koji može biti opasan za Vojvodinu.

Dinko Gruhonjić: Hvala Žužana, Pavel je hteo još nešto da kaže pa ćemo završavati ovu našu priču.

Pavel Domonji: Da, pa mislim da se u Srbiji užasno prezire Evropa ali nisam hteo o tome da kažem, hteo sam samo da skrenem pažnju, ako niste imali priliku da pročitate taj izveštaj Novosadske novinarske škole, uzmite ga, pročitajte ga, veoma je zanimljiv. Govorim to kao opravdanje sebi, ko o čemu ja o Novosadskoj novinarskoj školi, ali u tom njihovom izveštaju ima niz veoma interesantnih detalja. Ovde je pomenut ustav, ono, ustav definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i drugih građana. Sad možemo tu da pravimo logičku gimnastiku, Srbi nisu građani, a u 2. ili 3. članu ustava se kaže da suverenitet potiče od građana i da pripada građanima – dakle, tu možemo da vežbamo logiku na tim stvarima, ali sam hteo da kažem da je taj etnonacionalizam snažno prodro u Ustav i uvek kada imate sukob pretpolitičkog sadržaja u neke ustavno-demokratske forme, strada ustavno-demokratska forma. Šta to znači? Znači da, kada gradite lojalnost državi preko lojalnosti etničkoj grupi, vi odmah i neprestano isključujete manjine. I sada, dakle, na programu Javnog servisa od, ako me sećanje dobro služi, od 757 tema samo sedam tema se odnosi na multikulturalnost. Dakle, vi manjinama možete garantovati formalno-pravnu jednakost, možete im garantovati i pravo na informisanje na maternjem jeziku ali u suštini ih ne prihvatate, i to je ono što je naš veliki problem.

Dinko Gruhonjić: Hvala. Evo možemo razgovarati ovako, ukoliko imate nekih pitanja. Ukoliko nemate, možemo preći na neformalno druženje.