Skip to main content

Most RSE: Zašto je u Srbiji ubijen reformator?

Info 12. mar 2023.
10 min čitanja

Sagovornici su bili Mijat Lakićević, autor knjige “Zoran Đinđić, prosvet(l)itelj”, i Pavle Grbović, predsednik PSG

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je političko nasleđe Zorana Đinđića dvadeset godina nakon njegovog ubistva. Sagovornici su bili Mijat Lakićević, autor knjige “Zoran Đinđić, prosvet(l)itelj”, i Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana.

Bilo je reči o tome da li je Đinđićevo ubistvo promenilo tok istorije Srbije, da li ga je odluka o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu koštala života, da li i danas dobar deo Srbije ne može da mu oprosti što je Miloševića poslao u Hag, ko su bili njegovi najveći neprijatelji koji su vodili prljavu kampanju protiv njega, ko je stajao iza rečenice “Ako Đinđić preživi, Srbija neće” koju je napisao tadašnji poznati novinar i da li je sve to stvorilo atmosferu u kojoj je bilo moguće njegovo ubistvo.

Razgovaralo se i o tome kakav je odnos Aleksandra Vučića prema Zoranu Đinđiću, kako bi se Đinđić ponašao u današnjoj geopolitičkoj situaciji, da li bi oklevao da uvede sankcije Rusiji, da li je u srpskoj tradiciji da ubijaju reformatore i da li to potvrđuje i Đinđićeva sudbina, kao i o tome da li bi Srbija danas bila članica Evropske unije da Đinđić nije ubijen.

Omer Karabeg: Da li je Đinđićevo ubistvo promenilo tok istorije Srbije? Da li bi Srbija danas bila demokratskija, modernija i prosperitetnija zemlja da Đinđić nije ubijen? Možda bi bila i članica Evropske unije?

Mijat Lakićević: Nema sumnje da bi put Srbije bio potpuno drugačiji od ovog kome smo svedoci u poslednjih 20 godina otkako je premijer Zoran Đinđić ubijen. Čak i njegovi neprijatelji, kada su ga napadali, govorili su da bi on takav kakav je rešio problem Kosova, doneo novi ustav i uveo Srbiju u Evropsku uniju do 2010. godine.

Ne mogu da kažem da li bi se sve to baš tako desilo, ali mislim da bi sa čovekom Đinđićevog kapaciteta, obrazovanja i demokratskog digniteta Srbija zaista bila potpuno drugačija zemlja i verujem da bi danas bila u Evropskoj uniji.

Pavle Grbović: Đinđićevo ubistvo je, nažalost, promenilo tok istorije Srbije. Mnogi se sećaju njegove izjave: “Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje”.

Nažalost, sistem je prekinut. Ko god da je stajao iza tog političkog ubistva nije se prevario.

Ubistvom Zorana Đinđića je privremeno, a donekle i permanentno, stavljena tačka na šansu Srbije da uhvati korak sa svetom i mi sada ponovo kaskamo. Naše kaskanje se iz godine u godinu povećava i mi smo danas mnogo dalje od Evrope i sveta nego što smo bili pre 20 godina.

Milošević u Hagu

Omer Karabeg: Koji je bio Đinđićev najznačajniji i najrizičniji potez? Da li je to bilo izručenje Miloševića Haškom tribunalu? Da li ga je to koštalo života?

Mijat Lakićević: To je sigurno jedan od činilaca koji su napravili definitivnu vododelnicu između Đinđića i ostalog dela političke Srbije. Tu mislim i na one koji su do 5. oktobra makar formalno bili u savezništvu s njim – pre svega na Vojislava Koštunicu i Demokratsku stranku Srbije.

Srpska pravoslavna crkva, koja je imala veliki uticaj, osudila je taj Đinđićev postupak. Đinđić je, takoreći, anatemisan od vladike Amfilohija. Čak je pozivano i na osvetu. To se ne sme zaboraviti, ne sme se olako prelaziti preko reči koje su izgovorene posle izručenja Miloševića.

Koštunica ga je optužio za državni udar. Tu se radilo o biti ili ne biti. Rekao bih da su konzervativne, reakcionarne i kleronacionalističke snage bolje nego Đinđićevi prijatelji i oni koji su ga podržavali shvatili kuda vodi njegova politika. A vodila je u Evropu. Zato su odlučili da to spreče po svaku cenu i samo su tražili pogodan trenutak. I radili su na tome da se taj trenutak pojavi. I na kraju su u tome uspeli.

Pavle Grbović: Izručenje Miloševića Haškom tribunalu je verovatno bio Đinđićev najrizičniji potez. Ali postoji jedna druga tragedija, a to je da se politički obrasci ponašanja iz tog vremena ni posle 20 godina apsolutno nisu promenili.

Današnji otpor demokratizaciji Srbije ima svoje korene u tom periodu i u godinama pre toga. Očigledno je da postoji strastvena želja političkih struktura velikosrpskog nacionalizma, koje su devedesetih harale Srbijom i prostorima bivše Jugoslavije, da na svaki način spreče tu demokratizaciju. Jer bi demokratizacija za njih značila apsolutni politički poraz. I svaki njihov korak je bio usmeren na to da se po svaku cenu i na svaki mogući način očuva političko nasleđe najgore decenije u istoriji srpskoga naroda. Govorim o politici devedesetih godina.

Nažalost, značajan broj ljudi nije smatrao da je Miloševićeva politika bila loša i da vodi u katastrofu. Postojali su i oni koji su Miloševiću zamerali što nije bio dovoljno efikasan, što nije brže, jače i bolje sprovodio tu katastrofalnu politiku.

Te strukture su sve vreme pružale otpor. Oni nisu mogli da se pomire sa hapšenjem Miloševića i njegovim procesuiranjem u Hagu jer je to bio pokušaj da se definitvno raskrsti sa politikom iz devedesetih. Ta politika nam se, nažalost, vratila na velika vrata u malo izmenjenom obliku.

Neprijatne istine

Omer Karabeg: Da li je Đinđić bio sušta suprotnost današnjim populističkim političarima? On se nije udvarao narodu. Govorio mu je neprijatne istine. Nije se građanima obraćao jezikom nacionalnih mitova i stereotipa. Da li zbog toga za života nije bio previše popularan? U tom pogledu on me podseća na bivšeg češkog predsednika Vaclava Havela. I on je narodu govorio neprijatne istine za razliku od njegovih naslednika populista.

Mijat Lakićević: Zoran Điinđić i tadašnja vlada Srbije došli su na vlast u zaista nezahvalnom trenutku. Posle 10 godina razaranja zemlje i ratova, posle ekonomskog propadanja, trebalo je zemlju iz temelja izmeniti.

Međutim, nakon što su svrgli Miloševića, ljudi du očekivali da im bude bolje. I hteli su da to bude odmah. Nije prošlo ni 100 dana otkako je Đinđićeva vlada preuzela mandat, a izbili su radnički štrajkovi. Radnici su tražili mnogo veće plate i mnogo bolje uslove života.

Uopšte nisu hteli da razumeju da je zemlja u teškoj situaciji. Do napretka je moglo doći samo nepopularnim, dubokim reformama – racionalizacijom države, privrede i celog društva. Đinđićeva vlada je morala da počne da sprovodi te nepopularne mere. Kada su se sindikati bunili, Đinđić ih je pitao – šta ste radili prethodnih 10 godina, gde ste bili dosada? Jer za vreme Miloševića nije bilo štrajkova.

U građanstvu, u narodu otpori reformama bili su zaista veliki. A i u političkoj eliti. Opet apostrofiram Vojislava Koštunicu i Demokratsku stranku Srbije. Oni su u skupštini opstruirali donošenje reformskih zakona.

Nedostojni naslednici

Pavle Grbović: Sasvim je sigurno da je Đinđića koštalo popularnosti to što je ljudima govorio istinu i što je počeo da sprovedi nepopularne reforme. Ljudi više vole lepe laži nego istine. Međutim, postoji velika razlika između popularnosti i poštovanja.

Zoran Đinđić nije imao toliko veliku popularnost zbog stvari koje je govorio ali je, to se videlo kasnije, poštovanje njegovog lika i dela bilo drastično veće. Videćemo koliko će biti poštovan sadašnji predsednik kada više ne bude u poziciji moći.

Rekao bih još nešto. Ovih dana smo imali serija političkih tribina, događaja, različitih emisija o Zoranu Đinđiću gde su ljudi – i oni koji su mu bili bliski i oni koji nisu – govorili o njemu i pokušavali da se s njim poistovećuju.

Čini mi se da smo generalno kao društvo pomalo prešli granicu dobrog ukusa i da ulazimo u fazu patetične ostavinske rasprave nedostojnih naslednika gde sve veći broj ljudi pokušava da se identifikuje sa Zoranom Đinđićem, a da pri tom ne poseduje nijednu od njegovih temeljnih političkih osobina kao što su hrabrost, vizionarstvo i politička pragmatičnost.

Čini mi se da je na delu svojevrsna idealizacija njegovog lika i dela, stvaranje mita i idola što je u suprotnosti sa njegovom političkom filozofijom.

Na političkoj sceni – ne samo Srbije nego i regiona – danas nemamo političara Đinđićevog kalibra.

Pre nekoliko godina slušao sam neke ljude, čije mišljenje uvažavam, koji su čak i Aleksandra Vučića poredili sa Đinđićem. Mislim da se baš u ovim danima i nedeljama pokazuje koliko je to poređenje neumesno.

Da li biste mogli da zamislite Đinđića kako se suočen sa teškim odlukama, koje mora da donese, na televiziji prenemaže onako kao Vučić, ponižava novinare, vara građane i zavarava i sebe i domaću i međunarodnu javnost.

Mijat Lakićević: Gospodin Grbović je govorio o mitologizaciji i idealizaciji Zorana Đinđića. S tim bih se delimično složio. Može tu da bude i neukusa i to može da zasmeta.

Meni, međutim, više smeta što se Zorana Đinđića sećamo kampanjski. Setimo ga se 12. marta na godišnjicu ubistva, pa se neki ljudi skupe, polože cveće na mesto gde je ubijen, odu na groblje. Ali politika Zorana Đinđića danas ne živi u Srbiji. Ona gotovo da nema naslednika u političkom životu i među ljudima koji danas se bave politikom u Srbiji. Vrlo su retki izuzeci.

Čini mi se da nismo svesni Đinđićeve veličine. Njegovo delo bi zaista trebalo da se proučava. Čak bih rekao da nam je taj mit na neki način i potreban. Od koga ćemo da pravimo mit ako ne od Zorana Đinđića. Taj mit treba shvatiti u modernom smislu.

Ljudi treba da se rukovode njegovim načinom razmišljanja, njegovom filozofijom, njegovom politikom da bi shvatili istorijski trenutak u kome se Srbija danas nalazi i doneli prave političke odluke u interesu nacije i zemlje.

Pavle Grbović: Da je Zoran Đinđić živ ni danas ne bismo živeli u državi koja je savršena. Ne bismo živeli u Švajcarskoj. To je sasvim sigurno. Živeli bismo u društvu koje ima probleme, ali koje je uspostavilo mehanizam za njihovo demokratsko rešavanje, a ne u društvu koje probleme gura pod tepih dok se toliko ne nagomilaju da nas zatrpaju.

Neumesno poređenje

Omer Karabeg: Kakav je Vučićev odnos prema Đinđiću?

Pavle Grbović: Njegov lični odnos prema Đinđiću nije zahvalno komentarisati. Postoji priča o tome da se on napio u noći onog dana kada je Đinđić ubijen. Ne znam da li je to istina. Ne želim da time manipulišem. Ali činjenica je da je Vučić imao sasvim dovoljno i prilika i javnih nastupa da iskaže kakvo-takvo poštovanje prema Đinđićevom liku i delu, što nikada nije učinio.

Činjenica je takođe da Vučiću prijaju poređenja sa Đinđićem, ma koliko bila neumesna i neprikladna, i da pokušava da ih nekako opravda. Naročito mi patetično deluje kada govori kako je spreman da donese velike i hrabre odluke i onda dodaje da znamo kako su prolazili oni koji su takve odluke donosili. Naravno, aludira na Đinđićevo ubistvo.

On u tom pogledu ne može da se poredi sa Đinđićem jer on krupne političke odluke ne donosi. Nema ni hrabrosti, ni kapaciteta da ih donese.

On pokušava da se poredi ne samo sa Đinđićem, nego i sa drugim velikanima u našoj istoriji, pa se veoma često poredi i sa Titom pominjući koliko je on napravio kilometara autoputeva, a koliko Tito.

Vučić se poredi sa svakim ko je u istoriji ostavio neki trag jer njega jedino zanima kako će ga istorija pamtiti. A istorija ga neće pamtiti ni po čemu.

Mijat Lakićević: Vučić je pokušao da se predstavi kao baštinik demokratskih tradicija, pa je, recimo, podigao spomenik Borislavu Pekiću. Raspisan je konkurs i trebalo je da se napravi i spomenik Zoranu Đinđiću. Ali to, ako se ne varam, nije urađeno.

Te svoje pokušaje devalvirao je sam Vučić jer, što je duže bio na vlasti, sve se više uviđalo da su paralele između njega i Đinđića veštačke, neprimerene, da to prosto ne pije vodu. Imam utisak da je na kraju od tih poređenja odustao.

Metafora o žabama

Omer Karabeg: Da vam postavim jedno hipotetičko pitanje. Da je Đinđić danas premijer Srbije, da li bi uveo sankcije Rusiji bez obzira na raspoloženje javnosti jer je danas skoro 80 posto ljudi u Srbiji protiv toga, ili bi kao Vučić kalkulisao i čekao da se promeni geopolitička situacija, pa da izbegne uvođenje sankcija?

Pavle Grbović: Prvo, o tome se uopšte ne bi raspravljalo jer sam uveren da bi u tom slučaju Srbija već bila u Evropskoj uniji i kao članica bi bila obavezna da uvede sankcije Rusiji.

Drugo, mislim da bi došli do izražaja njegova hrabrost, vizionarstvo i pragmatičnost.

A treće, što je najvažnije, mislim da bi odgovor javnosti na rusku agresiju bio potpuno drugačiji. Ne verujem da bi društvo bilo u toj meri zatrovano jer sistem ne bi radio na kontinuiranom zaglupljivanju javnosti već na razvijanju demokratske svesti.

Mijat Lakićević: Rekao sam na početku da sam uveren da bi Srbija u tom slučaju bila članica Evropske unije, zemlja u kojoj vlada politička i svaka druga vrsta slobode. Takvo pitanje se uopšte ne bi postavljalo.

S druge strane, Đinđić je bio političar koji je pokazivao volju i nameru da rešava probleme koji se pred njim postavljaju. On je govorio da je za njega najvažnija stvar rešavanje problema. I da je on u politiku ušao da bi ih rešavao. Nije ih odlagao.

Karakteristična je ona njegova metafora o žabama. Govorio je: “Ako moraš da progutaš žabu, nemoj da je mnogo gledaš, već je progutaj, a ako moraš da progutaš nekoliko žaba, prvo progutaj najveću”. To je bila njegova politička filozofija.

Uveren sam da bi svi problemi, sa kojima se danas Srbija suočava, već davno bili rešeni da je Zoran Đinđić ostao živ i da je njegova politika živa.

Sudbina reformatora

Omer Karabeg: Književnik Dragan Velikić svojevremeno je napisao da je duboko u srpskoj tradiciji da ubijaju reformatore? Da li to potvrđuje i sudbina Zorana Đinđića?

Pavle Grbović: U principu da. Ljudi generalno na promene gledaju s nepoverenjem. Otpor procesu, koji je Zoran Đinđić započeo, očigledno je bio toliko veliki, toliko jak i toliko beskrupulozan da su na kraju pribegli onome što se smatralo da je i politički i civilizacijski prevaziđeno, a to je fizička likvidacija neistomišljenika.

Mijat Lakićević: U istoriji Srbije bilo je mnogo slučajeva da su reformatori osujećivani na najgori način – ubistvom. Pri čemu su ubijani oni koji su bili prozapadno orijentisani, koji su bili za reforme koje su Srbiju vodile u Evropu, ka evropskom sistemu vrednosti. A jedan od elemenata tog sistema vrednosti su institucije.

Zoran Đinđić je jako insistirao na delovanju institucija. Bio je svestan njihovog značaja mada su mu njegovi protivnici insinuirali da nije poštovao institucije.

Omer Karabeg: Govorili su da uvodi diktaturu.

Mijat Lakićević: U stvari, bilo je obrnuto. Oni su pokušavali da diskredituju i zloupotrebe institucije protiv reformi. Naročito protiv onih poteza koji su Srbiju vodili ka Zapadu.

Koštunica se smatra kao neko ko se zalagao za legalizam i za funkcionisanje institucija, a zapravo je opstruirao donošenje zakona. On se borio protiv legalizma. Činjenica je da su 22 od 24 čuvene privatizacije, koje je Savet za borbu protiv korupcije označio kao nezakonite, izvršene za vreme Koštunice.

On je neverovatnom propagandom uspeo da sebe i svoju vladavinu prikaže u potpuno drugačijem svetlu.

Za razliku od njega Đinđić je bio za institucije i za njihovo delovanje pri čemu je govorio da nije dovoljno da one postoje samo na papiru, u ustavu i zakonima, nego je potrebno da se stvori društvena klima u kojoj će zaista moći da rade.

Sramna rečenica

Omer Karabeg: Imam utisak da je današnja Srbija podeljena oko Đinđića. Manji deo gleda na njega kao na reformatora koji je hteo da modernizuje Srbiju i idealizuje ga dok drugi, mnogo veći deo, ne može da mu oprosti što je Miloševića izručio Haškom tribunalu.

Pavle Grbović: To je činjenica. Ali je i činjenica da je danas javnost više podeljena nego što je bila pre 10 ili 15 godina. Društveni rascep i jaz, koji je iz godine u godinu sve dublji i izraženiji, rezultat je ne samo personalne rehabilitacije Vučića, Dačića i političke klike iz devedesetih, već i rehabilitacije političke ideologije koja je kreirala ambijent koji je doveo ceo region, a Srbiju pogotovo, do ambisa.

Kako je bilo moguće da smo bez većeg otpora došli u situaciju da ti ljudi budu politički i na svaki drugi način rehabilitovani? Kako smo došli u situaciju da sada jedna narodna poslanica iz Srpske radikalne stranke kaže: “Vi ste pokušali da lustrirate nas radikale i socijaliste i u tome niste uspeli. Mi smo se vratili na vlast jer je narod vas lustrirao”.

Dakle, došli smo u fazu kada oni više ne moraju da se pretvaraju već otvoreno i bez ikakvog zazora veličaju politiku za koju smo mislili da je poražena.

Mijat Lakićević: Nisam siguran da građani zameraju Zoranu Đinđiću što je Miloševića izručio Haškom tribunalu. To osuđuje veći deo političke i intelektualne elite. Elita je u velikoj meri etatistička, tesno povezana sa državom i vlašću i poslušna je. Poslušnička elita samo prati vladajuću ideologiju.

Mislim da je Đinđić, kada je 28. juna 2001. poslao Miloševića u Hag, iza sebe imao većinu naroda. Ljudima je bilo dosta Miloševića, nisu više želeli da budu njegovi taoci. Hteli su drugačije društvo. Problem je bio sa elitom koja je zauzela negativan odnos prema Đinđiću. Čak i oni iz Demokratske stranke.

Kada je 2005. godine promovisana knjiga o Đinđiću “Etika odgovornosti”, koju je priredila Latinka Perović i u kojoj su objavljeni tekstovi petnaestak, dvadesetak vrlo viđenih intelektualaca, na promociju nije došao niko iz rukovodstva Demokratske stranke. Došao je samo Desimir Tošić koji nije bio rukovodilac.

Uoči ubistva Đinđić je kriminalizovan, fabrikovane su afera iza kojih je stajao Vojislav Koštunica sa Aleksandrom Tijanićem. Onu zlokobnu, sramnu rečenicu “Ako Đinđić preživi, Srbija neće“ napisao je Tijanić. To nije bila samo metafora, to je vladalo u srpskoj intelektualnoj i političkoj eliti.

Ta ideologija nastavljena je za vreme Koštuničine vladavine, a posle ju je preuzeo i dalje usavršavao Aleksandar Vučić tako da smo došli u situaciju u kojoj se danas nalazimo.

Početkom dvehiljaditih većinski deo javnog mnjenja u Srbiji bio je za Evropsku uniju, a danas smo daleko od toga. To je danak decenijskoj antievropskoj, antizapadnoj, u suštini antiđinđićevskoj propagandi.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa / Foto: RSE)