Skip to main content

Most: Da li je Porfirije mogao sprečiti crkveni orden Šešelju?

Jugoslavija 25. sep 2022.
9 min čitanja

"Da je hteo, mogao je da nađe načina da se tako nešto ne dogodi"

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li se Porfirije, koji je kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski važio za liberalnog vladiku, pretvorio u konzervativca nakon što je postao patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

Sagovornici su bili Vladimir Veljković, istoričar iz Niša koji se bavi pitanjima religije, i Draško Đenović, verski analitičar iz Beograda.

Bilo je reči o tome zašto je Porfirije, dok je bio mitropolit, bio poštovan u Zagrebu, da li je održavao dobre odnose sa hrvatskim vlastima i Katoličkom crkvom da bi zaštitio srpsku manjinu u Hrvatskoj, koliko ga je u hrvatskoj javnosti kompromitovao crkveni orden Vojislavu Šešelju koji je osuđen za ratne zločine zbog proterivanja Hrvata iz Vojvodine i da li je mogao da spreči taj orden koji je Šešelju dodelila jedna eparhija Srpske pravoslavne crkve iz Sjedinjenih Američkih Država.

Polemisalo se o tome zašto je dao najviši crkveni orden Viktoru Orbanu koji je prvi u Evropi zatvorio granice za migrante i kako treba tumačiti njegovu izjavu da se Orban zalaže sa sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja, da li je njegov govor na molebanu protiv Parade ponosa bio umeren ili je to bila oštra osuda gej populacije, kakav je njegov odnos sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, da li su u pravu oni koji za Porfirija kažu da je Vučićev patrijarh, da li se ikada suprodstavio Vučićevim odlukama, kao o tome da li se ponaša više kao političar nego kao duhovnik.

Omer Karabeg: Dok je bio zagrebačko-ljubljanski mitropolit, Porfirije se drukčije ponašao od ostalih vladika Srpske pravoslavne crkve. U Zagrebu je bio cenjen kao sveštenik širokih vidika, organizovao je susrete intelektualaca različitih profila koji su se neformalno zvali Porfirijevi kružoci, a hrvatsko Udruženje za versku slobodu dodelilo mu je priznanje za promovisanje kulture dijaloga i verskih sloboda. Kako su na te njegove aktivnosti gledali tadašnji patrijarh Irinej i ostale vladike?

Vladimir Veljković: Porfirijev boravak u Zagrebu u Srbiji je prolazio prilično neprimetno. To što je on tamo radio nije imalo odjeka u Srbiji. Nije ostavilo nikakvog traga u crkvi, niti je imalo uticaja na druge vladike. Pre bih rekao da se radilo o ličnoj promociji.

Porfirije se predstavio kao crkveni intelektualac i mitropolit širokih vidika mada takav njegov nastup nije bio teološki i duhovno utemeljen. Zato je i došlo do nagle promene kada je postao patrijarh. Ali Porfirije je i kao zagrebački mitropolit podržavao odluke Sinoda kada je u pitanju Bogoslovski fakultet, dakle učestvovao je u progonu profesora tog fakulteta.

Draško Đenović: Lako je biti pravoslavac u Srbiji i katolik u Hrvatskoj. S obzirom da je Porfirije bio na čelu pravoslavne mitropolije u Hrvatskoj, u kojoj su Srbi manjina, on je, naravno, morao da bude drugačiji od vladika u Srbiji gde je pravoslavno stanovništvo većinsko. Porfirije je imao ekumenske odnose kako sa kardinalom Bozanićem tako i sa drugim crkvama i verskim zajednicama u Hrvatskoj.

I kad je postao patrijarh bio je mnogo otvoreniji prema drugim crkvama i verskim zajednicama u Srbiji od njegovih prethodnika. Kada je Ministarstvo pravde tražilo njegovu saglasnost za određene poslove Jevanđelske crkve, on je tu saglasnost odmah dao u cilju razvijanje verskih sloboda u Srbiji. To se nije moglo desiti za vreme njegovog prethodnika. Zato ja ne bih rekao da je on ovde postao drugačiji već je dobio drugi zadatak – da vodi kompletnu Pravoslavnu crkvu.

Omer Karabeg: Nedavni orden Srpske pravoslavne crkve Vojislavu Šešelju, koji je osuđen za ratne zločine prema vojvođanskim Hrvatima, jako je kompromitovao Porfirija u hrvatskoj javnosti do koje je njemu stalo. U svom prvom govoru nakon ustoličenja za patrijarha rekao je da mu je Hrvatska druga otadžbina. A pre godinu dana u Jasenovcu je izjavio da voli sve ljude Hrvatske bez obzira kojem narodu pripadaju.

Doduše, orden Šešelju nije dodelio on nego eparhija Srpske pravoslavne crkve u Sjedinjenim Američkim Državana. Da li je on to mogao da spreči?

Vladimir Veljković: Ako je rekao da mu je Hrvatska druga domovina, onda ne bi smeo tolerisati da Srpska pravoslavna crkva dodeljuje orden Vojislavu Šešelju. Naravno, pitanje da li je on mogao da to spreči jer orden je dodelio episkop Longin iz Amerike. Pre toga Šešelja su odlikovali episkop Filaret i mitropolit Amfilohije, ali čini mi se da je Porfirije mogao da spreči ovaj poslednji.

Da je hteo, mogao je da nađe načina da se tako nešto ne dogodi. Kao što je mogao da nađe načina da se prošle godine ne uruči orden Miloradu Vučeliću i nedavno najviši crkveni orden mađarskom premijeru Orbanu. Sve to govori u prilog tome da je Porfirije, rekao bih, crkveni realpolitičar.

Draško Đenović: Ako znamo ustrojstvo Srpske pravoslavne crkve gde je patrijarh prvi među jednakim i da svaki episkop na teritoriji svoje eparhije može da radi poprilično nezavisno, pitanje je koliko je patrijarh uopšte bio obavešten o tom ordenu pre nego što je bio dodeljen. Uostalom, gospodin Šešelj je dobio orden jedne eparhije, to nije orden svetog Arhijerejskog sabora ili svetog Arhijerejskog sinoda. A drugo ordenje dodeljuje svaki vladika kako mu dune.

Omer Karabeg: Znači, vi mislite da patrijarh Porfirije nije mogao da utiče da se ne dodeli taj nanoviji orden Šešelju?

Draško Đenović: Pitanje je kada je on saznao za dodelu ordena. S druge strane, možda nije želeo da ulazi u konflikt sa eparhijama preko okeana. Znamo da je u prethodnom periodu bilo problema u tim eparhijama, pa je možda kao pragmatičan crkveni velikodostojnik ocenio da mu je manja šteta da orden dobije Šešelj nego da ustalasa duhove u Americi jer Srpska pravoslavna crkva tamo ima dovoljno problema i bez ovog ordena.

A što se tiče Hrvatske, verujem da će on svoje odnose sa Hrvatima ispeglati jer neki moji prijatelji iz Hvatske tvrde da su zaista osetili da je njegova ljubav prema Hrvatima iskrena. Ali opet kažem, jedno je kad on nastupa kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski, a drugo kada nastupa u ime Srpske pravoslavne crkve gde je mnogo različitih faktora u igri. Moramo da budemo svesni da nijedan patrijarh i vladika nije duhovnik već političar i administrator.

Orbanovo hrišćanstvo

Omer Karabeg: Gospodine Veljkoviću, pomenuli ste orden Orbanu. Postavlja se pitanje šta je Porfiriju trebalo da najviši crkveni orden, orden Svetog Save, dodeli mađarskom premijeru Orbanu i da to proprati rečima: “Vi se zalažete za hrišćanski sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja”, mada se Orban zalaže za katolički fundamentalizam i za rasizam belaca u Evropi?

Vladimir Veljković: Sve je to u sklopu te njegove realpolitike. Porfirije postupa kao liberal na nekim potpuno benignim temama. Ali crkva ne može da se odrekne veze sa nacijom, sa identitetom. Obično se desničarski autoritarni političari zalažu za poštovanje tradicije, pa čak i za nekakvo hrišćanstvo.

Ali to nisu hrišćanske vrednosti nego želja za hijerarhijom, za dominacijom nad drugima. Takve ideje obično prate i nedemokratske tendencije. Strahujem od tolikog skretanja Srpske pravoslavne crkve udesno.

Draško Đenović: Mislim da je patrijarh uručio taj orden Orbanu zato što je Orban učinio sve da sačuva hrišćansku Mađarsku. Za razliku od drugih zapadnih političara, pa i naših, Orban je zatvorio granice svoje države za arapske nazovi izbeglice koji zapravo najčešće uopšte nisu izbeglice jer znamo da su izbeglice obično žene i deca, a ne mladići. On je na taj način sprečio islamizaciju jedne hrišćanske zemlje kakva je Mađarska.

Sa druge strane, znamo da postoji poprilična sprega gospodina Orbana i sadašnje vlasti u Srbiji, pa je sasvim moguće da je patrijarh rešio da i na taj način podmaže puteve koje naša državna politika gradi sa Mađarskom i gospodinom Orbanom. Siguran sam da je Porfirije imao razlog zašto je to uradio. Inače, Orban nije popularan u Evropi. Orban ne govori politički korektnim jezikom ali što se tiče jezika crkve on govori savršenim jezikom. On se strogo drži crkvenog jezika da bi odbranio hrišćanstvno na teritoriji Republike Mađarske.

Vladimir Veljković: Ne bih složio da je Orban odbranio hrišćanstvo i sprečio islamizaciju Mađarske. Ne mislim da desnica brani hrišćanstvo. Ruska pravoslavna crkva je dugo godina vodila antiliberalnu kampanju i podrivala liberalni konsenzus oko ljudskih prava pozivajući se na hrišćanstvo i hrišćanske tradicionalne vrednosti. I šta se onda dogodilo? Dogodilo se da ruski patrijarh Kiril opravdava brutalnu vojnu agresiju na susednu zemlju gde ruska vojska puca na ukrajinske građane koji su u ogromnoj većini pravoslavne veroispovesti.

Reakcionarne ideologije, kakva je ruska autokratija, samo se retorički pozivaju na hrišćanstvo, a u suštini im je nešto drugo u interesu – nacionalizam, imperijalizam i antidemokratske tendencije. U tu kategoriju spada i Orban. Dodela ordena Orbanu pokazuje da patrijarh Porfirije sve više sledi državnu politiku Srbije. Nedavno je izjavio da se i državne granice mogu menjati. To je ono što radi Rusija koja koristili svoju crkvu da bi sprovodila nacionalističke ideje.

Prijatelj gospođe Brnabić

Omer Karabeg: Veliki odjek imao je Porfirijev govor na molebanu protiv Parade ponosa kada je gej populaciju proglasio za zlo. Naravno, Srpska pravoslavna crkva oduvek je imala vrlo negativan odnos pema LGBT populaciji, ali zar je baš on morao da održi govor i izrekne tako veliku osudu?

Draško Đenović: Lično mislim da je patrijarh kao prijatelj gospođe Brnabić i njene supruge bio izuzetno nežan u svojim stavovima. Nemojmo da zaboravimo da se nije oglasio tokom prve dve litije. Uvek je nalazio način da bude na nekom drugom mestu. Međutim, moramo da budemo svesni šta uči Sveto pismo. A Sveto pismo uči da oni koji ležu s muškarcem kao sa ženom treba da se istrebe. To je učenje Svetog pisma koje je jedinstveno i za pravoslavlje i za katoličanstvo i za protestantizam.

Porfirije nije baš imao puno prostora da kaže nešto pozitivno. Posebno ako znamo da je pet episkopa, a verovatno ih je bilo i više, otvoreno ustalo protiv Parade, pa je patrijarh shvatio da je đavo odneo šalu i da više ne sme da ćuti. Kad je uputio tu poruku, niko iz crkve nije mu zamerio na poruci već zato što se tek tada oglasio. A što se tiče Evropske unije, hrišćanstvo nije politički korektna religija kao što nije ni islam. Nemojmo se lagati – religija i politička korektnost su dve različite stvari.

Nakon što je nemački kancelar gospodin Scholz pre par meseci rekao da će Srbija ući u Evropsku uniju kada prizna Kosovo, raspoloženje Srba za ulazak u Evropsku uniju palo je za nekih dvadesetak posto. Pitanje je koliko bi građana Srbije na referendumu glasalo za ulazak u Evropsku uniju. Ljudima je verovatno već svega dosta. Mrcvarenje oko Evropske unije isuviše dugo traje, pa onda ljudi pomisle – ako oni neće nas, nećemo ni mi njih. Onda otpada i politička korektnost. Jer Evropska unija stalno insistira na političkoj korektnosti koju crkve i verske zajednice ne sprovode, niti je imaju u svojim učenjima jer su stare po nekoliko hiljada godina. Na kraju krajeva, pogledajmo slike s Prajda. Tu je bilo zaista bogohulnih prizora što se tiče Hrista i skrnavljenja crkve svetog Marka.

To onda daje vetar u leđa desnici i uopšte pravoslavcima da se bore protiv tih vrednosti. I da kažu – mi ne želimo takve vrednosti i ne želimo da se takve manifestacije održavaju kod nas, a one zemlje koje to žele neka ih slobodno imaju. Gledajući sa crkvene strane, mislim da je Porfirije bio izuzetno blag u svojoj izjavi nakon molebana. Mislim da će se uskoro morati itekako oglasiti jer je sada izložen velikom pritisaku pravoslavnih vernika i episkopa da se ogradi i da se ne ponaša kako Vučić kaže već da pokaže zube.

Vladimir Veljković: Ne bih rekao da je patrijarh bio blag. Akcent je stavio na nekakvu ideologiju homoseksualizma. To je rečnik desnice – Trumpovih pristalica u Americi, ruske propagande i desnice u Evropi. Kod nas je problem što su prava seksualnih manjina došla u paketu ljudskih prava u sklopu evropskih integracija. To nije došlo iznutra, pa je stvoreno uverenje da se ovde nešto nameće.

Međutim, te stvari spadaju u korpus osnovnih ljudskih i građanskih prava. A kako su ljudska prava nastala? Nastala su upravo iz verskog pluralizma. Jedno od osnovih prava je bilo pravo na sopstveno versko uverenje, pa se onda to pravo širilo i danas smo došli do prava LGBT građana.

Vučićev patrijarh?

Omer Karabeg: Kakav je odnos patrijarha Porfirija prema predsedniku Vučiću?

Draško Đenović: Mislim da je neosporno da je Porfirije Vučićev patrijarh. Ali kada to kažem, moramo da budemo svesni da je u našem društvu vlast uvek morala da odobri patrijarha. I Vučić je mislio da će lako s Porfirijem, ali izgleda da je Porfiriju draža crkva nego Vučić i Srpska napredna stranka mada on u mnogim stvarima ide niz dlaku Vučiću. Ali kad su u pitanju temeljne vrednosti Pravoslavne crkve. on stane, podvuče crtu i kaže – sada idemo onako kako uče crkveni kanoni.

To nije drago vlasti jer ona želi da crkva uvek bude uz nju. Nijedna vlast ne želi da se sukobi sa crkvom jer je svima jasno da političar, koji uđe u sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom, može da zaboravi da će proći na sledećim izborima. Prema tome, koliko god Porfirije bio Vučićev patrijarh, on nije bespogovorni poslušnik ove vlasti. Ali oni imaju dobre odnose. Predsednik Vučić pokušava da uz sebe ima crkvu jer zna koliko mu to čuva leđa i koliko će mu pomoći kad više ne bude na vlasti. A koliko su bliski, to je teško znate zaključiti.

Vladimir Veljković: Ne bih mogao da govorim kakav je njihov lični odnos mada su se u delu javnosti pojavile informacije da je Vučić ranijih godima odlazio u manastir Kovilj kada je Porfirije bio iguman tog manastura. Tako da je sasvim moguće da lično poznanstvo datira od ranije.

Inače, ova vlast je definitivno uticala na izbor patrijarha i rekao bih da je patrijarh to dobrim delom i pokazao jer ne postoji nijedna stvar gde se on suprotstavio vlasti. Porfirije jeste režimski patrijarh. Otkako je postao patrijarh, trudio sam se da pronađem nešto što bi moglo da bude klica nekog drugačijeg stava crkve u odnosu na vlast, ali Porfirije je uvek u svemu sledio politiku vlasti.

Egzit, Facebook, Instagram

Omer Karabeg: U zaključku, da li je došlo do transformacije Porfirija od liberalnog vladike, kakav je bio u Zagrebu, do konzervativnog patrijarha?

Draško Đenović: Naravno da je došlo do transformacije jer je u Zagrebu bio na čelu manjinske crkve u Hrvatskoj a sada stoji na čelu većinske crkve. Tada je odgovarao za onu šačicu pravoslavnih Srba koji su ostali u Hrvatskoj, a sada je odgovoran za sve eparhije. Nemoguće je očekivati da Porfirije nastavi da se ponaša onako kako se ponašao u Zagrebu.

Ali on ni ovde nije tipičan patrijarh. On je patrijarh novog doba – znamo da je išao na Egzit i da se otvorio za internet, Facebook, Instagram i ostalo što je ranije smatrano maltene đavoljom stvari, a kamoli da patrijarh ima svoje kanale i naloge. Dakle, došlo je do transformacije, on deluje u duhu vremena. Uostalom, on je otišao u Zagreb kao politički mitropolit, a ne kao duhovnik i vratio se da kao političar vodi Srpsku pravoslavnu crkvu.

Vladimir Veljković: Ako je došlo do promene, to je promena na gore. Ako ste u Hrvatskoj predstavljali i branili jednu manjinu, a u Srbiju i nemate nikakvog sluha za potrebe drugih manjina, u ovom slučaju LGBT populacije, onda tu postoji neki problem.

Da je pokušao da to manjinsko iskustvo iz Zagreba prebaci na ovaj teren, možda bi mogao da ponudi drugačije odgovore kad je u pitanju Parada ponosa. Ne bih rekao ni da je savremen. To što sluša muziku, što je na internetu, Instagramu, Facebooku – to je samo tehnička strana. On će postati savremen ako iskorači iz tradicionalističkih ideja Srpske pravoslavne crkve i počne da razmišlja kao episkop, a ne toliko kao Srbin.

(Radio Slobodna Evropa, foto: STUPS)