Sin svakog dana pita da li već znamo šta će biti sa prijemnim ispitom u srednju školu. Loše spava, strepi, ne zna kada će biti prijemni ispiti i u kom obliku, a ako ih ne bude, prema kojem ključu će se birati? Bespomoćno sležemo ramenima, jer ne znamo i nećemo znati tako skoro, jer je ministar prosvete u martu podneo ostavku i nema nikoga ko bi mogao da odlučuje o tom pitanju, koje se tiče hiljada osmaka, devetaka, nastavnika i roditelja.

Kažu, da je jednomesečna koaliciona kriza gotova, ministri u ostavci se vraćaju na svoja mesta, ali situacija je toliko zbunjujuća da nemamo pojma hoće li se vratiti isti ministar prosvete i ako da – da li je to dobro ili loše? Da li će biti sposoban da odluči ako to do sada nije bio? Kada će odlučiti? Da li bi trebalo da forsiramo decu koja već jedva funkcionišu da preslišavaju matematiku? Kako da se pripremimo za sve moguće alternative? Svako mora sam da se nosi sa tim.

Koaliciona kriza uticala je i na mesec poreskih prijava, a neposredno pre isteka roka za njihovo podnošenje, zakon koji se odnosi na njihovo odlaganje nije usvojen. Čak ni poreski obveznici i njihove računovođe ne znaju šta da rade i na šta da se pripreme. Svako mora sam da se nosi sa tim.

Već godinu dana se priča o vakcinaciji, ali još uvek ne znamo ko će se vakcinisati, kada i sa kojom vakcinom. Međutim, znamo da ministarstvo zdravlja nije kupilo dovoljno vakcina, ali je zato kupilo nepouzdane antigen-testove. I milione ampula neodobrene vakcine.

Zahvaljujući predsednici znamo za postojanje pulsnih oksimetara koji mogu bolesnom od kovid-19 spasiti život. U e-prodavnici najjeftiniji košta šest evra, skuplji 20 – koliko košta jedan test na antigen. Dok se ministarstvo zdravlja bavilo abortusima, predsednica države se usredsredila na oksimetre.

Znamo da bi obolelim kovid pacijentima pomoglo kad bi imali oksimetar i znali šta treba učiniti u slučaju pogoršanja stanja, ali ni nakon jedne godine nemamo ni jednu kovid ambulantu, a kod kuće ili u prepunim bolnicama umiru i oni koji ne bi morali. Posle godinu dana ni jednu jedinu, iako stručnjaci već dugo upozoravaju da ako bi pacijent dobio informacije i negu dovoljno brzo, ne mora da završi u mrtvačnici. Traženje kontakata se završilo pre nego što je započelo i ne znamo šta se dešava sa onim sa pozitivnim testom nakom izlaska iz sobe za testiranje.

Već godinu dana znamo da ćemo morati da se vakcinišemo. Posle godinu dana iskusili smo nešto što je više ličilo na komjutersku igricu, a ne na funkcionalan sistem za prijavljivanje. Takođe znamo da pandemija mentalno uništava ljude, da su SOS linije preopterećene i mole za novac, jer nemaju kapacitet da podignu telefon svakoj očajnoj osobi kojoj je to potrebno. Umesto da podrži sistem koji dobro funkcioniše, ministarstvo će sada izgraditi novi. Državni i duplo skuplji.

Da li se još sećate godina prethodne vlade, kada smo nedeljno saznavali za slučajeve korupcije takvih razmera da smo mislili da ne može biti gore, kad smo se i sami osećali posramljeno zbog njihovih neuspeha? Sada se ljudi sećaju te vlade kao stabilne. Iako znamo da su krali, ali bar su se držali zajedno, znali smo šta će se dogoditi. Sada ne znamo ništa.

Ali predosećamo kako mogu da ispadnu sledeći izbori. Potrebno je samo da Pelegrini i Fico strpljivo čekaju sledeće neuspehe i gledaju kako se raspada san o velikoj koliciji zbog čoveka kojem prethodna godina nije bila dovoljna da doraste do funkcije premijera. Samo je njegov ego porastao.

(Autorka Monika Kompanikova je slovačka spisateljica, tekst je objavljen na portalu Dennik N.)

Prevod: Vladimira Dorčova Valtnerova (Autonomija)