„Magayrorszag vagy lesz egy keleti Svajcz, nagy nem lesz“ (Mihailo Polit Desančić, 2.07.1874.)

Danas, kada se, nakon tolikih neuspelih ustava i besprimerne tridesetogodišnje centralizacije Srbije (i u njoj Vojvodine), ponovo definiše moderna država Srba i drugih naroda koji sa njima žive, postoji potreba da se pojam „Švajcarske na istoku“, o kome nema referenci na internet pretraživačima,  sagleda i ponudi kao uputstvo za promišljanje naše otužne političke savremenosti. Često se u običnom razgovoru, navodeći primere razvijenih demokratija, primeti skepsa kada se pomene mogućnost poboljšanja života ljudi u tranzicionim zemljama. To se odnosi i na Srbiju, ali i na daleko razvijeniju, susednu Mađarsku. Zar su Srbi i Mađari gori od drugih evropskih i vanevropskih naroda? Ne. Ljudi su slični, isti. Dobri, pošteni ili kvarljivi, pohlepni. Od drevne demokratske Atine do današnje, bankrotirane. Od Beograda do Budimpešte, pa sve do Ciriha i Berna. Ali, često zaboravljamo da se politički sistemi u kojima ljudi žive, jednom nekako uspostavljeni kroz ratove i borbu za slobodu od „očeva nacije“, revolucionarnih konvenata, ili plemstva što se tek brani od svemoći suverena, razvijaju i postepeno oblikuju neke drugačije ljude, porodice, ekonomske odnose, proizvodnju, poljoprivredu, a na posleku ti politički sistemi stvaraju i neku drugačiju budućnost.  Snaga za promenu političkog sistema oduvek je ležala u ugroženima i njihovoj iznenada od i u istoriji pronađenoj eliti, koja je usvajala tražene principe (prava i pravde) i ugrađivala ih u konstituciju. U drugoj polovini dvadesetog veka, za našeg života, bili smo svedoci promene velikih političkih sistema i njihovih ljudi. U ujedinjenoj Nemačkoj nakon pada Berlinskog zida, u reformisanoj Kini, koja postaje ekonomski i socijalni gigant pod nominalno jednopartijskim sistemom, u slovenskoj Rusiji, planetarno bogatoj i tradicionalno „carskoj“ i „predsedničkoj“… Sasvim je izvesno da, zahvaljujući promeni političkog sistema, danas srećemo neke nove Nemce, Kineze, Ruse, Indijce. Nijedan narod ne treba posmatrati metafizički, u nepromenljivim običajnim, religioznim, nacionalnim, nacionalističkim, panonskim, rubnoevropskim i ko zna kakvim stereotipovima, nego pre sa dubokum ubeđenjem da promena i uspostavljanje progresivnog političkog sistema nužno vodi takvoj promeni ljudi, njihovih navika, potreba, ponašanja i uverenja. Čak i Srba i Mađara. Kao i Švajcaraca, na primer.

„Švajcarska na istoku“ politički je pojam, vezan za poznatu rečenicu velikog evropskog, austro-ugarskog, vojvođanskog, novosadskog, a srpskog političara devetanaestog veka Mihaila Polita Desančića: „Moje je najdublje uverenje, da Ugarska vremenom – i ovo naglašavam, ne velim odmah – mora postati ili istočna Švajcarska, ili  je neće biti“. Duboko razumevajući višedecenijski, možda i dvovekovni jaz između Mađara i drugih nemađarskih naroda, kao ustavno nerešenu jednačinu političkog sistema Ugarske, što će na kraju i dovesti do raspada Austrougarske, a Mađare ostaviti bez skoro polovine saplemenika na početku dvadesetog veka, ova Politova rečenica, onda kada je rečena – trajno je odredila političku borbu nemađarskih naroda u Ugarskoj sve do 1914. i osvita I sveskog rata. Izrečenoj ideji o „istočnoj Švajcarskoj“ 1874. godine na ugarskom saboru, prethodio je članak u Bečkom časopisu „Istok i Zapad“ („Das Integritat Ungarns und die Nationalitaten. Ost und West, 1861; 93-94), 13 godina ranije. Polit, zapravo, nije menjao svoja uverenja tokom bogatog političkog života i još jednom se pozvao na svoj govor u ugarskom parlamentu onda kada je bio kandidovan u Kikindskom okrugu za poslanika, 1906. „Švajcarska na istoku“, onako kako je video Polit, trebala je da bude ustavna reforma Ugarske. Šta je bila Švajcarska za Polita?
Prvog avgusta 1291. godine ujedinili su se ljudi (homines vallis Uranie universitasque vallis de Switz ac communitas hominum Intramontanorum Vallis Inferioris) tri centralnoalpska kantona (Uri, Sćwyz and Unterwalden) „pismom ujedinjenja“ u „Ligu tri šumska kantona“, što će predstavljati osnov za buduću konfederativnu Švajcarsku. Potpisnici ove odluke – conspirati, prevode se na nemački kao „Eidgenošen“, što znači konfederacija, a reč „Eidgenoše“, do danasoznačava da je neko član Eidgenošensćaft-a, odnosno da je švajcarski državljanin. Ubrzo se konfederacija uvećava ugovornim prilaskom gradova Lucern, Cirih i Bern, čime se stvara, za to vreme retka zajednica urbanih i ruralnih komuniteta, od kojih je svaki sa svojom feudalnom carskom privilegijom (suverenitetom). U nekoliko bitaka sa Habzburgovcima „starošvajcarci“ osvajaju još dve ruralne zajednice (Glarus i Zug, 1353.), koje kasnije, takođe postaju nezavisne članice konfederacije. Tako ojačana, Švajcarska konfederacija pobeđuje u „Švapskom ratu“ „Švapsku ligu“ cara Maksimilijana 1499. i praktično postaje nezavisna država od Svetog rimskog carstva. Zwingli-jeva reformacija donela je sukobe katoličkih i protestantskih kantona (1529. I 1531.), a okončanje krvavog evropskog tridesetogodišnjeg rata (1618.-1648) Westphalskim mirom ocrtalo je novu zapadnoevropsku mapu, sa neutralnom i nezavisnom Švajcarskom. Porast autoriteta pojedinih porodica u kantonima, kao i finansijska kriza uzrokovana iscrpljenošću zemlje u dugom ratu, izazvala je 1653. novi rat, „rat Švajcarskih seljaka“. Revolucija u Francuskoj 1789. godine i okupacija Švajcarske, donela je osim načela „bratstvo, jednakost i sloboda“, neprimernu centralizaciju novoformiranoj Republici Helveciji. Narušeno je vekovno kantonalno iskustvo, republika je postala beznačajan satelit Francuske, a stanovništvo se diglo protiv okupacije (Nidwaldenski revolt). 1803. Austrija i Rusija potiskuju Napoleona, a Švajcarci ne žele da se bore za Francusku pod zastavom centralizovane, satelitske Helvecije. Akt medijacije, potpisan od Švajcaraca i Napoleona restituiše Švajcarsku autonomnu državu i kantonalno uređenje konfederacije od 19 kantona. Bečki kongres 1815. u potpunosti vraća Švajcarsku konfederaciju, a evropske sile priznaju njenu neutralnost. Granice Švajcarske do danas su nepromenjene. Rat sa početka 19. veka ubedio je mnoge Švajcarce da je neko jednistvo države potrebno, naročito zbog  ojačanje prema susedima(Nemačka, Francuska, Italija), koji su uvek, ili bi mogli imati uvek aspiracije na labavu konfederalnu državu. I dok je u drugim delovima Evrope bujalo revolucionarno „proleće naroda“, a između Košuta i Stratimirovića odlučivao mač, Švajcarci su inspirisani Američkim federalističkim spisima i Američkim ustavom stvorili 12. septembra 1848. Švajcarski ustav. Omogućena je i centralna vlast, ali je kantonima (zemljama) ostavljena najšira samouprava.
Veoma dobar poznavalac istorije, kao i savremenih političkih prilika u Evropi i uopšte stanja demokratije i sloboda (bio je predsednik Liberalne stranke, nakon podele Miletićeve „slobodumne“ stranke), Polit je dobro uočio tvrdokornost mađarskog stava o jedinstvu nacije, gde se još od Košutovog vremena i Mađarske revolucije insistiralo na principu: jedna zemlja, jedan narod, jedan jezik. To je tumačeno „klasičnom“ političkom postavkom države. Nasuprot tome, bilo je već tada jasno da se velik broj nemađarskih građana Ugarske ne može pronaći u datom ustavu i zakonskim člancima. U to vreme (posle Nagodbe 1867. i Zakona o narodnostima 1869, koji nikad nije zaživeo), bilo je jasno da i samo pominjanje Vojvodine (Polit tu misli na Bačko-Bodrošku županiju i Torontalsku, današnji Banat), budi kod Mađara sumnju na secesiju. Još su bila sveža sećanja na „Srpsko Vojvodstvo“ (1849-1860), nastalo na krvavim razvalinama Revolucije i pobunjenog srpskog naroda, koji je za sebe želeo isto ono u odnosu na Ugarsku, što i Mađari u odnosu na Beč. Polit je znao da nikakv Zakon, koji je podustavni akt, ne može biti garancija poštovanja etničkih prava nemađarskih manjina, a posebno srpske, u ove dve velike županije. Zbog toga je tražio, ne samo ustavnu reformu, nego i zakonsko „zaokruživanje“ županija, što je trebalo da bude urađeno tako da se većina građana (jedne narodnosti) oseća „udobno“ u tim županijama, da ima pravo na svoj jezik i administraciju. Za primer je uvek navodio (i 1861. i 1874. i 1906.) Švajcarsku u kojoj različiti jezici različitih kantona nikome ne smetaju, nego naprotiv, čine Švajcarsku stabilnijom i prosperitetnijom. On navodi primer voza koji prolazi kroz različite kantone dok se jezik konduktera u vagonima i na stanicama menja (francuski, nemački, italijanski) bez ikakve sumnjičavosti, ili bunta. Polit, koji je dugo boravio u Bernu, to tumači „kulturom“ Švajcarske. Interesantno je njegovo viđenje da Ugarskoj nisu potrebni kantoni, nego da su dovoljne županije. Njih je uspostavio osnivač Ugarske države Sveti Ištvan pre gotovo deset vekova.

Sistem županija, prvih lokalnih samouprava, kralj Ištvan je preuzeo posredstvom Slovena, iz ostavštineKarla Velikog. Sama reč „megye“ (županija) je slovenska i znači granicu, među (tj. označava granicu ili područje vlasti grada koji se nalazi u centru). Jedan deo naziva županija je slovenskog porekla (na primer, Nograd, Čongrad itd.), a drugi mađarskog (Solnok, Čanad, Sabolč itd, koja nose imena svojih prvih župana). Sistem županija je već u Ištvanovo vreme obuhvatio gušće naseljene teritorije u zemlji. Pojedine županije su obuhvatale ne samo kraljevske posede, koji su bili u većini, već i crkvene i svetovne veleposede i salaške posede slobodnjaka na svojoj teritoriji. Na početku svoje hrišćanske vladavine (1000.) Ištvan je rekao da jezik Ugarske nije jedino mađarski jezik. Iz tog korena izvlačio je Polit istorijsko pravo jezičke pluralnosti u županijama, kao i potrebu da se one „arondiraju“, zaokruže na drugačiji, modernom vremenu primereniji način. Međutim, u Ugarskom parlamentu demokratska većina je znala da, ako neko želi „zaokruživanje“ prema etničkom principu dve tradicionalne županije i spominje Vojvodinu, da je to blisko idejama revolucionarnog konventa iz 1848. godine i Majske skupštine u Sr. Karlovcima. Tako se ideja o „Švajcarskoj na istoku“ nije mogla realizovati, nije bio poštovan Zakon o narodnostima, a jednom previđen, otvorio je prostor agresivnoj „mađarizaciji“, koja je usledela posle 1900 godine i bila okidač za direktni sudar dva nacionalno veoma opredeljena naroda u drugi ratni sukob, iz koga će izići politička Vojvodina u državi Južnih slovena, zaogrnuta „srpskom košuljom“ ispod Vilsonovog kaputa.

Osim ove političke teme, o narodnostima i njihovom ustavnom utemeljenju, Polit Desančić je, na početku svog političkog i publicističkog delovanja u istim novinama objavio i članak o „organskom rešenju istočnog pitanja“ (1861/62), koji se odnosio na stanje posle (tada već) izvesnog sloma Turske imperije, a što ga je uvelo i ostavilo u istoriji evropske politike. Stavovi o konfederaciji Balkanskih država i o Balkanu koji treba da pripadne balkanskim narodima, do danas ostaju aktuelni. Sve ovo bilo je prepoznato odmah u Beču, Pešti, Beogradu i mnogo šire, ali je naročito u političkom Novom Sadu urezalo dubokog traga na sve savremenike i potonje političke mislioce: Svetozara Miletića, Niku Maksimovića, Lazu Kostića, Svetislava Kasapinovića, čak i Jašu Tomića.

Još jedno delo Politovog savremenika bavilo se istovremeno „istokom“ Evrope: „Srbija na istoku“, knjiga socijaliste Svetozara Markovića, izdata, naravno, u slobodarskom Novom Sadu 1872. godine. Što zbog ideoloških razloga, kao preteča (srpskog) socijalizma, što zbog kritike „srpskih dinastija“, analize nedostatka „unutrašnje i spoljašnje slobode“, te projekta Velike Srbije, ovo delo je mnogo više analizirano, verovatno zbog pragmatičnih potreba srpske države, nego što su poznate Politove rasprave (objavljene u originalu na nemačkom). Ili su možda svesno gurane u zaborav?

Posebno se Vasa Stajić, početkom dvadesetog veka,  u svojim istorijskim i političkim spisima pozivao na Politovu „Švajcarsku na istoku“. On je ideju „Švajcarske na istoku“ prebacio na Vojvodinu, tražeći politički model koji bi odgovarao svim narodima Vojvodine (Srbi, Mađari, Nemci, kao i ostali), odnosno svim glavnim religijama Vojvodine (pravoslavlje, katolicizam, protestantizam, nazarenstvo). Između dva rata, stanovništvo Vojvodine bilo je trećinsko srpsko, mađarsko i nemačko, dok su ostali narodi činili mali procenat. Istovremeno, vekovno sučeljavanje pravoslavlja i katolicizma, umnogomo je podsećalo na odnos protenstatizma i katolicizma u Švajcarskoj. Na kraju, ne manje značajno, Vojvodina se iznenada našla u situaciji, kao i Švajcarska u doba Napoleona, kada je bila „prisajedinjena“ Francuskoj: otrežnjena od srpskog nacionalnog zanosa, evidentno ne nagrađena, nego kažnjena od strane Srbije zbog kulturnog, ekonomskog i političkog vođstva u „srpskim zemljama“ i finansijski, kadrovski i administrativno podjarmljena. Rezultat su bile „Novosadske punktacije“ 1933. koje su podrazumevale Vojvodinu kao jednu federalnu jedinicu u južnoslovenskoj državi, ravnopravnu sa drugim. Sve progresivne ideje tog vremena, u kojem je Vasa Stajić igrao ne malu ulogu (poslednji apostol Vojvodine), od „omladinskih“, preko radničkih (socijaldemokratskih) do komunističkih, zagovarale su sličnu koncepciju: federalizam Jugoslavije i Vojvodinu kao jednu federalnu jedinicu. Suverenitet federalnog položaja Vojvodine ne bi ishodio iz „monolitnosti“ etničkog sastava, nego iz modela zaštite etničkog pluralizma, po tipu švajcarskih kantona. Političke odluke donesene u Drugom svetskom ratu od strane Komunističke partije koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, poštovale su federalnu strukturu, ali na osnovu suvereniteta naroda. Tu nije bilo mesta za Vojvodinu kao federalnu jedinicu. Njen neravnopravni položaj trajaće do današnjih dana. Ipak, „Švajcarska na istoku“ ostaje zaveštanje i najbolji mogući model rešavanja kompleksnog sastava i rešenje etničkog i kulturološkog pitanja u Vojvodini, koju je jedan pesnik nedavno nazvao „ujedinjene nacije u malom“. Iako mnogi „švajcarci na istoku“ danas prolaze ulicama vojvođanskih gradova i sela, politička ideja „Švajcarske na istoku“ svetli kao vodič „vertikalnim generacijama“ budućih političara, koji će je jednom ostvariti.

Prof. dr Miroslav Ilić (Autonomija)