Oni koji poznaju Aleksandra Vučića kažu da u svom mobilnom telefonu drži preko nekoliko hiljada brojeva direktnih telefona svojih partijskih aktivista širom Srbije, nekad „radikala“, danas „naprednjaka“. Sa njima, po potrebi, komunicira direktno i u svakom momentu kad treba. Ustrojstvo na kojem je počivao nekad uspešni izborni i organizacioni model „radikala“, dok je Vučić bio „generalni sekretar“, a danas počiva uspeh Srpske napredne stranke – jeste partijska „falanga“. Ovaj model nije nepoznat u političkoj teoriji. Njime su se najčešće služile partije militantne desnice, najčešće nacionalne, ili fašističke.

U Srpskoj radikalnoj stranci Vučić nije bio ideolog. Zna se ko je bio (a i danas je) zadužen za ideologiju „srpskog nacionalizma“. Međutim, na mestu organizatora, koji je svoju političku karijeru kalio na stadionu Crvene zvezde među „delijama“, Aleksandru Vučiću bilo je od početka jasno kako treba da se stvara partijska „mašina“ i koji su njeni dometi. Za razliku od Arkana, koji je sličnu metodologiju upotrebio za najozloglašeniju paravojnu formaciju devedesetih, kada je za Srbiju “moralo” oružje da govori, Aleksandar Vučić je, po nalogu Šešelja – pravio „partiju“, odnosno njenu „mašineriju“ za neko umiveno vreme posle Bijeljine, Sarajeva, Dubrovnika, kada će se nacionalistička borba preseliti sa fronta u mladopolitičke tranzicione parlamente. Bez takve, polu-vojničke, a partijske „mašine“, četnikoliki likovi koje smo viđali na početku Knez Mihailove ulice početkom devedesetih, ostali bi samo „ikebana“ jugo-tranzicije. Čak i istorijski poraženu „četničku“ ideologiju, organizacioni oblik partijske falange pretvorio je jednu malu ekstremističku partiju u razornu bombu svih višepartijskih parlamenata Srbije, koju nije moglo da spreči ni iznošenje iz sale njenih prvaka, polivanje vodom predsednika Skupštine, ili kidanje mikrofona.

Poznavao sam osobu koja je godinama bila deo partijske „mašinerije“ Aleksandra Vučića. Prilikom telefonskog poziva, ta osoba je bila zadužena da odmah aktivira deset građana, koji joj odgovaraju poslušnošću. Po potrebi ih vodi u sud, ili u autobus, ili izlaze na ulicu, ili bilo šta drugo. Tako su se sakupljale desetine hiljada sudski overenih potpisa za jedan dan, onda kada je trebalo voditi (i platiti) ljude u sudove, tako su se izvodili (i platili) građani za „mitinge“. Trenirana je tipična vojnička hijerarhija subordinacije, a njen rezultat bila je – efikasnost. Aleksandru Vučiću bilo je potrebno petnaestak godina da ovaj sistem usavrši do najvišeg organizacionog nivoa. Pa ipak, pitanje svih pitanja jeste: kako je moguće napraviti danas, u krilu Srpske napredne stranke takav politički uspeh, bez „ideologije“ koja je je Vučića kao političara i vođu stvorila?

Dominacija efikasne organizacione forme upravljanja strankom nad „ideologijom“, postala je vidljiva u momentu kada je Srpska napredna stranka nastala na razvalinama Srpske radikalne stranke. Izlazak (četničkog vojvode) Tomislava Nikolića, praćen kletvama Vjerice Radete i ostalih radikalskih narikača, verovatno dogovoren sa „stranim silama“, ni izbliza nije imao tako dramatičan tok kao dvonedeljno kolebanje Aleksandra Vučića. Značaj Vučićeve odluke nije bio beznačajan jer, znalo se to, Vučić je sa sobom (u svom mobilnom telefonu) već nosio formiranu, savršenu partijsku „mašinu“, kojom se dobija politička borba. Hoće li mladi radikalski lav preći u SNS ili ne? U stvari bilo je pitanje: hoće li odvući mladi generalni sekretar partijsku mašineriju sa sobom i ostaviti Srpsku radikalnu stranku bez organizacione pesnice. Hoće. Hoće li time staviti krst na Srpsku radikalnu stranku, bar na njenu mitingašku „silu“? Hoće. Hoće li odmah potom dovesti (radi provere efikasnosti) na miting protiv DS-a u Beograd dovoljan broj ljudi? Hoće. Hoće li, napokon, moći da za 180 stepeni okrene smer partijskog ideološkog nišana (sa „Kosova je Srbija“ ka evropskoj Briselskoj agendi i Ketrin Ešton)? Hoće.

Ni Šešelj iz Haške sudnice nije mogao ideološki da potuče organizacionu partijsku „mašinu“ Aleksandra Vučiča. Sevao je najčistiju ideologiju, govorio istinu o svojim bivšim potčinjenima (ili nije, svejedno je), ali nije ništa mogao „mašini“ koju je stvorio, sa Aleksandrom Vučićem na čelu. Time se pokazalo da ideologija danas u Srbiji jeste jedno veliko – ništa. Ideologija je u Srbiji pretvorena u pogonsko gorivo falangistički ustrojenih masa koje reaguju samo na organizacioni impuls. Ideologija se menja, umire, ili nastaje nova. Dugačak je to proces. Ali, falanga je aktuelna, zanosna, večna.

Naravno da su Evropa i NATO znali za ovu Vučićevu moć. Već se 2008. u dobro obaveštenim krugovima pričalo da je Aleksandar Vučić najperspektivniji političar u Srbiji. Sa nekoliko mitinga i poteza, Vučić je pokazao mlakoj i neodlučnoj evropskoj diplomatiji da poseduje efikasnu partijsku „mašinu“. Ovoga puta za ideologiju bila je zadužena Evropa. Tako smo dobili današnju vlast. Nema iznenađenja. Društvo u raspadu, partijska država u kojoj pojedinci, pa čak i čitavi odbori i cele partije ulaze u partijsku „mašinu“ Aleksandra Vučića, odbacivanje razmišljanja „svojom glavom“, demokratska suspenzija jalovih partijskih nadgornjavanja, tek uspeh Vučićeve neideološke partijske „mašine“ otvorio je novo poglavlje i novu dimenziju propasti jednog političkog sistema.

U uspehu Vučićeve neideološke partijske „mašine“ krije se i njegova glavna slabost. Neće još dugo moći da se igra stara spoljnopolitička igra Srbije: I Rusija i Evropa (NATO). Putinov govor i Krimski referendum, kao i dolazak šefa EU misije u Srbiji Devenporta u Skupštinu AP Vojvodine, a naročito rok od devet meseci koji je dobio Vučić od Svetske banke teraju na akciju. Može li „mašina“ izdržati i dokle?

Ostaje pitanje: kako se suprotstaviti partiji bez ideologije? Isto takvom partijom? Ili krenuti od „zelene trave“?

Moguće, ako i nje bude.

(Autonomija)