Više od 20 godina nakon okončanja sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije nacionalizam se i dalje nameće kao dominantna društvena komponenta u toj regiji, kako bi se spriječila mobilizacija i solidarnost među građanima oko tema poput kriminala, korupcije, nekompetentnosti vlasti, eksploatacije radnika. Ocijenio je to u intervjuu za Al Jazeeru Mirko Medenica, jedan od osnivača i saradnika Centra za primenjenu istoriju iz Beograda.

Premda su građani u regiji međusobno povezani, “dele zajedničko iskustvo, kulturu, jezik”, Medenica kaže da političari imaju snažnu motivaciju da održavaju tenzije, “jer to je jedan od ključnih faktora njihovog održanja na vlasti”.

Ratovi devedesetih godina samo su u Bosni i Hercegovini odnijeli oko 100.000 ljudskih života, ali ratna retorika u regiji i dalje odzvanja javnim prostorom. Za to vrijeme, većina građana u zemljama nastale raspadom Jugoslavije zarađuju daleko manje od ostalih u Evropi.

Aleksandar Vučić u posljednje vrijeme često govori o potrebi saradnje između Srba i Bošnjaka, čak koristeći termin ‘bratski odnosi’. Kako vi vidite takve poruke predsjednika Srbije?

– Ovakve poruke su svakako pozitivne, naročito kada dolaze sa najviših državnih pozicija. Međutim, u ovom konkretnom slučaju, smatram da su u pitanju fraze, ispražnjene od sadržaja i istinske volje da se odnosi unaprede. Vlast koju predvodi Aleksandar Vučić na dnevnom nivou sprovodi politike koje su suprotne “bratskim odnosima”, ne samo sa Bošnjacima, već i drugim susednim narodima. Brojni su primeri ne samo nekorektnog odnosa, već bih se usudio reći i otvorenog neprijateljstva vlasti Srbije prema susednim državama i narodima. Postavlja se onda pitanje motiva za ovakve izjave. Odgovor treba tražiti u tehnologiji vladavine režima u Srbiji, gde se politika zapravo svodi na održanje na vlasti i pozicijama moći. U tu svrhu se koriste razne tehnike, a jedna od njih je i izgradnja slike o Vučiću, kao ‘glasu razuma’, ‘faktoru stabilnosti’. Imamo situaciju u kojoj visoki zvaničnici u Srbiji svakodnevno šalju neprijateljske poruke prema susednim državama, u medijima pod kontrolom vlasti osuđeni ratni zločinci su redovni gosti, negatorima zločina i osvedočenim huškačima su otvorena vrata medija. Sve ovo stvara vrlo tenzičnu atmosferu, a onda na scenu stupa Aleksandar Vučić sa njegovim “pomiriteljskim porukama”. Na ovaj način se on želi prikazati, pre svega tzv. međunarodnoj zajednici kao neophodan činilac u održanju mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu. Međutim ne treba biti sumnje da se radi o koordinisanoj politici i da suštinski Vučić ne misli ništa drugačije od onoga što njemu podređeni zvaničnici i mediji govore.

Ali, radi se o vrlo radikalnom zaokretu u odnosu na politiku koju je Vučić predstavljao devedesetih godina, tokom ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije i neposredno nakon ratova?

– Zaokret o kome govorite se zapravo nikada nije dogodio. Promenile su se okolnosti, a Vučić kao iskusan političar, takođe i veoma ambiciozan i željan vlasti i moći, shvatio je u jednom momentu svoje političke karijere da bez ublažavanja svojih stavova i retorike, vlast će mu ostati nedostižna. Tada nastaje taj “preokret”, ali će se vrlo brzo pokazati da do suštinskog preokreta nikada nije došlo. To se najjasnije vidi na odnosu prema genocidu u Srebrenici i konstantnom negiranju od strane vlasti u Srbiji. Postavlja se pitanje čemu toliki otpor i posvećenost negiranju nečega što je tako očigledno, što je dokazano i potvrđeno na osnovu hiljada dokumenata. Odgovor koji se nameće je da bi priznanje genocida zapravo značilo i priznanje da je politika koja je do njega dovela bila duboko pogrešna. Aleksandar Vučić je bio značajan deo te politike, a imao je svoju ulogu i u samom genocidu, kao inspirator i podstrekač. Podsećam na njegovu izjavu u danima kada se gonocid dešavao, da će “za ubijenog Srbina, biti ubijeno stotinu Muslimana”. Ovo nisu bile prazne priče. U trenucima kada je to izgovarao, zaista su streljane stotine i hiljade ljudi iz Srebrenice. Način na koji je počinjen zločin u Srebrenici, ukazuje na široki plan, organizaciju, na čitavu jednu politiku, zato njegovo priznanje implicira i mnogo širu odgovornost od one krivično-pravne. Jedan od odgovornih je aktuelni predsednik Srbije, kao i mnogi drugi u sadašnjoj vlasti. Priznanje da ste tako nešto podržavali, jedino može rezultirati povlačenjem sa političke scene. Iz tog razloga je negiranje zločina i odbrana zločinačke politike iz devedesetih jedan od uslova održanja Vučića na vlasti.

Mislite li da je odnos između Srba i Bošnjaka moguće popraviti tako brzo? Kako naći zajednički jezik po pitanju nekih tema iz prošlosti, poput Srebrenice?

– Smatram da su odnosi između ljudi generalno značajno bolji nego što se to vidi u odnosima između političara ili kako to prikazuju mediji. U tom smislu verujem da se odnosi vrlo brzo mogu dovesti u dobro stanje. Činjenica je da se radi o bliskim ljudima, koji dele zajedničko iskustvo, kulturu, jezik. Možda je i značajnije naglasiti da svi ljudi u region zapravo imaju iste probleme, kriminal, korupcija i nekompetentnost vlasti, zarobljavanje države, nepostojanje institucija, eksploatacija radnika, uništavanje tekovina socijalizma, besplatnog školstva i zdravstva. Na ovoj osnovi postoji veliko razumevanje između ljudi, bez obzira na veru i naciju. Otuda i danas, više od 20 godina nakon okončanja sukoba, nacionalizam se nameće kao dominantna društvena komponenta, iz jasnog razloga da bi se sprečila mobilizacija i solidarnost ljudi oko tema koje su istinski problem. Treba naglasiti da se ova taktika koristi u svim državama regiona i da su vlasti regiona partneri u ovom procesu. Što se tiče Srebrenice, dok su na vlasti inspiratori genocida, svakako da ne može biti govora o nekom približavanju stavova, jer kada su u pitanju zločini, “zajednički jezik” jedino može biti istina. A ona je, kao što sam već rekao, poznata. Svakako je porazna za Vučića i njemu slične.

Možete li u nekoliko rečenica objasniti kakav je odnos muslimana, danas Bošnjaka i Srba bio kroz historiju, računajući, naprimjer, vrijeme od Prvog svjetskog rata?

– Mislim da samo pitanje treba postaviti drugačije. Ovde u samom pitanju postoji implicitno podrazumevanje o nekakvim homogenim kolektivitetima “Srbima” i “Bošnjacima” koji onda valjda svi misle isto o nekim pitanjima. Jedna od lukavosti nacionalističkog diskursa je to impliciranje nekakve homogenosti etničkih kolektiviteta. I da je ono što misle nekako organski povezano sa etničkom pripadnošću. Da su samim rođenjem naši stavovi predodređeni. A mi zapravo govorimo o političkim razlikama, ne etničkim. U tom političkom kontekstu, ovaj odnos se može opisati kao kompleksan, u neku ruku i kontroverzan jer su ga kroz različite periode karakterisali uzleti do neslućenih visina, ali i padovi u duboke ponore. Treba istaći da u period o kome govorimo, Bošnjaci i Srbi zapravo gotovo sve vreme žive u istoj državi. Setimo se zajedničke borbe i pobede nad nacističko-fašističkim okupatorima u Drugom svetskom ratu. U isto vreme neki drugi Srbi i Bošnjaci su činili stravične zločine prema nevinim civilima i borili se na strani okupatora, protiv Partizana. Nakon rata, usledila je veličanstvena obnova. Ovaj podvig je bio možda i najveći u Bosni i Hercegovini, koja je u decenijama nakon rata iz zemlje siromaštva, postala mesto gde ljudi dostojno žive. Kao što je u njenom nazivu stajalo, postala je prava socijalistička republika. A onda se ponovo desio ponor devedesetih, razaranje zemlje i gotovo 100.000 ubijenih. Nažalost ideje formiranja nacija, političkih konstrukcija zasnovanih na istorijskim falsifikatima i mitovima, dovele su do nasilnog i veštačkog razdvajanja i udaljavanja ljudi. Kada god su ove veštačke razlike nametane od strane političkih elita, posledice su bile katastrofalne. I suprotno, kada su one odbacivane u drugi plan, ovi prostori su doživljavali procvat. Period koji danas živimo rekao bih da je ni tamo ni ovamo. Mislim da smo zarobljeni u nekom međuprostoru, između sukoba i nečeg što bismo nazvali normalnim životom. Na sreću, mislim da nema uslova za neko dodatno zaoštravanje i eskalaciju, ali svakako dok sa političke scene ne budu uklonjeni oni koji su podržavali politiku koja je dovela do katastrofe devedesetih, mogućnosti za normalan život, solidarnost, poštovanje i uvažavanje će biti male.

Može li se uopće generalizirati i govoriti da odnose trebaju popraviti Srbi i Bošnjaci? Komunikacija ili vrlo intenzivna saradnja i sada postoji između ljudi izvan politike.

– Svakako ste u pravu. Mogu to potvrditi i na ličnom primeru. Mnogo puta sam bio u Bosni i Hercegovini, kao i ljudi koje poznajem, nikada nisam čuo da je neko imao neko loše iskustvo. Naprotiv, dominantno osećanje je bilo da smo među svojima. Slična iskustva sam čuo i od ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine dolazili u Srbiju. Ipak, ne treba zanemariti moć političara kao i njihovu motivaciju da se održavaju tenzije, jer to je jedan od ključnih faktora njihovog održanja na vlasti. Mislim da je uprkos svemu, realnost na terenu, povezanost i bliskost ljudi, koji su upućeni jedni na druge ipak jača i da će odneti pobedu nad veštački kreiranim podelama. Ovi prostori imaju blistave momente, kada je solidarnost bila jača od svega. Pitanje je trenutka kada će ona ponovo preovladati, kada će se ljudi povezati na nekim suštinskim, životnim osnovama, kao što je recimo klasna osnova, i prevazići nametnute podele.

Armin Aljović (Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)