Realnu Vojvodinu odavno lako prepoznajemo, no i ona stoji u senci virtuelne i to na dva – najmanje dva – načina koji su pred očima.

Nisu simboli i znamenja Vojvodine jedini povod za osvrt na ove zabune. Rezultati izbora pokazuju da u Banovini mogu i bez SPS, čiji lider Dačić jaše – za sada – na čelu svesrpske kolone, a kuda nas sve vodi to je poznato i ne sasvim – kako se uzme. I. Pastor razmišlja ovako: može i sa SPS u pokrajini, a može i bez njih. Sve zavisi od Beograda, a u Beogradu je – kako se čini – uglavnom sve jasno. Boris Nejaki Tadić silazi, a Dačićeva zvezda sjaji, jer on zna šta se misli i u Briselu i u Moskvi – naročito u Moskvi. I pred očima su ponovo i realna i virtuelna i ko zna kakva još Vojvodina. Tu smo sa pomenutim simbolima, zastavom i grbom AP Vojvodine, koji se ističu ili ne ističu javno. I. Pastor je još u nečemu važan ovde. Kako stvari budu krenule u Republici, u Novom Sadu u dogledno vreme valja voditi računa “o boljoj komunikaciji” sa SPS-om Dačićevim.

Na trenutak realno umakne pred virtuelnim, a biva i obrnuto. Ustavni sud je kazao da su jasni stavovi o simbolima, ali – tu počinje i smena senki realnog i virtuelnog – i oni se mogu isticati, jer je Vojvodina definisana Ustavom. To, istini za volju, ne znači mnogo, jer je Srbija definisana kao republika, laička i demokratska, a ona je realno daleko od toga. Vojvođanske grbove ruše, a zastavu spaljuju i to se označava eufemizmom – incident. Navodno je sada sve jasno oko Vojvodine, a u stvari nije. Iz Beograda ni ratoborni Amfilohije, ni agilni doktor K. zvani Različak ne posustaju – za njih je svaki simbol znak separatizma i nude neku virtuelnu Vojvodinu koja bi bila sva jednobojna i nacionalno i religijski. Nije ni to moguće, znamo iz iskustva. Oni tvrde da simboli nisu u skladu sa “srpskom heraldikom”. Naravno da nisu, ali Vojvodina ima više od dvadeset naroda i jezika i simbola, pa shodno tome i različite tradicije. U Evropi ima tuce autonomija i sve ističu svoje simbole koji se prepoznaju u istoriji famozne heraldike još od srednjeg veka. Ali simboli evropskih autonomija nisu virtuelni. Negde u Tirolu, recimo, to se vidi na svakom javnom zdanju, a u Furlaniji i Julijskoj krajini problema nema sa centralnim vlastima. Nema, jer je Ustav jasan kao i naš, i ljudima tamo nešto znači. Ovde Ustav služi za pokrivanje različitih sistema virtuelnosti. Nadležnosti se ne prenose na Vojvodinu iako bi to u svakom pogledu bilo dobro i za Srbiju i za Vojvodinu.

U Srbiji se realno i virtuelno prepliću kao senke na vetru dnevnopolitičkih kombinacija koje seju još veću zabunu.

Tu počinje muka sa famoznim “istorijskim replikama”, a one su nam na prostorima razorene Jugoslavije donele ratove i zlo. Sada su gotovo najvažnije države – feudi na tom prostoru rezultat nekakvih replika, jer smo se punih trideset godina – što je retko u istoriji – vraćali nazad. Bilo je naravno u istoriji rastauracija, ali nisu dugo trajale niti su ostavile ovakve tragove kao na Balkanu. A Vojvodina nije nikakva replika, već ustavno-istorijska činjenica. Samo kada bi neko poštovao Ustav u Srbiji i u Vojvodini. Vojvodina mora biti svoja i u Srbiji i u Vojvodini, i sa svojim karakteristikama i sa svojim simbolima. Valja odvajati realno i virtuelno, a previše ga ima.

Bilo je i 1918. godine dileme da li stvarati državu – na ruševimana Monarhije – koja bi obuhvatila Srbe i to one koji su bili van kraljevime Srbije, i druge. Stvorena je SHS i to je tako i ostalo. Nađeno je kasnije još jedno rešenje – AP Vojvodina u Srbiji i to je bilo održivo. I dobro i za Jugoslaviju i za Srbiju i za same Vojvođane, naravno. Pravljenje novih država – to znamo iz devedesetih – izazvalo je ratove i sukobe. Stoga nikakve “replike” nisu rešenje, bilo da ih neko shvata realno ili virtuelno. A tome vodi ova manipulacija.

Evropsko iskustvo je pokazalo da su autonomije bogatstvo koje gradi, a ne razgrađuje, niti komplikuje stvari na širem evropskom prostoru. Simboli mogu biti i višenacionalni, jer u prirodi je simbola da označavaju realno stanje, a ne virtuelno. Istorijske “greške” koje neki pominju ne znače mnogo – a one se ispravljaju samo kretanjem napred, ne u smeru nazad. Sve će zavisiti od toga da li će Dačićeva vlada ići napred. Ka Evropi. Ili nazad prema nekoj Miloševićevoj “replici”. Replike su kopije koje nemaju vrednosti originala, jer original je realan, a kopije su uglavnom virtuelne. A i te virtuelnosti ima raznih vrsta. Da li B. Pajtić drži konce u rukama – kako neki kažu – to ćemo tek videti, kao što ćemo tek videti da li ko drži famozne “konce” u Beogradu. Jer konci mogu biti i u Briselu, ali i u Moskvi. Moderna autonomija je veća vrednost od države i tu se slažu svi koji nešto znaju iz domena moderne političke misli i prakse.

Srbija je na prekretnici, ali i Vojvodina je na prekretnici, i u takvim situacijama nije dobro da odlučuje jedan već mnogo – koliko ih ima u Srbiji ili u Vojvodini. Još prostije – Vojvodina je stvar njenih građana.

(Autonomija)