Može se o ruskom uticaju u Srbiji pisati – i to se i čini – senzacionalistički, no valja se ozbiljno pozabaviti ovom temom. U novinama ima i jednog i drugog, ali su istraživanja najmerodavnija, a ovde nećemo mnogo o njima – i ono što smo pisali u knjigama nije mnogo popularno u Srbiji danas i ovde.

Važni su odnosi sa tom velikom zemljom, ali tu ima dosta „smetnji na vezama“. Od vremena Ivana Groznog – našeg rođaka, jer supruga mu je iz kuće Jakšića – do A. V. Konuzina bilo je i dobrog i lošeg. Ovo što je učinio ruski ambasador u Beogradu nije diplomatski uljudno, ali on ima pravo da se obraća Srbiji kakvu želi, jer to čine i drugi ambasadori.

Daleke 1861. Srbija je bila kneževina, a nismo imali ni ono što se zove kulturna elita ili inteligencija. Tada je ruski filozof A. S. Homjakov napisao spis pod naslovom – „Poslanica Srbima iz Moskve“. Doneo ga je u Beograd i naš je jezik naučio, a ideja u poslanici je ova – „Braćo Srbi, čuvajte se trulog Zapada i njegovog uticaja, ostanite verni svojim narodnim vrednostima, odnosno pravoslavlju, odnosno Rusiji, koja je vaša večita zaštitnica i anđeo čuvar vaš“. „Klonite se parlamentarizma i pogane demokratije“, i tako dalje.

U Beogradu su to dočekali sa ruganjem – „neko hoće da budemo ruska gubernija“. U Novom Sadu je Laza Kostić sipao munje i gromove rugajući se Homjakovu. Slavni Rus je bio iznenađen shvativši da je on „bezmalo jedini Srbin u Beogradu“. „Sve ostalo je hrlilo na Zapad.“ Mnogo je takvih primera, ali nema ovde prostora da se bavimo širom istorijom – učeni slavisti znaju poviše o tome. Mi smo poslanicu preveli i komentarisali, ali su Srbi nacionalisti – razne organizacije – ostali verni Homjakovu i zagovorali ništa drugo nego da budemo ruska gubernija. Mnogo toga je i danas tako – ima i jednih i drugih.

No, kakao rekoh, nećemo o istoriji, jer bi nas to odvelo do široke studije, ali na neke momente valja podsetiti. Putovao je prvi predsednik srpske Vlade prota Matija Nenadović u Moskvu, izveštavao je pre njega ruski ambasador cara i sve se to ponavlja…

Ovde je A. V. Konuzin ojačao „Obraz“ i organizaciju „Naši“ i tako imamo naše „Naše“, ruske naše i „Naše“. Ko koga tu plaća, ne znamo mnogo, kao što ne znamo mnogo o uticajnim ruskim službama u Srbiji – valjda to znaju naše službe, no o tome neće da govore. Dali smo Rusima NIS i ne treba se čuditi Rusima – svak gleda svoje interese – već našima.

U odnosima sa ovom velikom zemljom ima problema. Rusija na svojoj teritoriji drži uticaj na srpsku političku emigraciju – Miru Marković-Milošević – a Srbija je ulagala protest jer ima poternicu za njom, no – s ruske strane odgovora nema. Intervenisao je i sam Vuk J, ali ništa. Ruska državna televizija u zvaničnom dnevniku 2008. kaže da je Đinđić dobio „zasluženi metak“, jer je bio „marioneta Zapada“. Ulagala je Srbija protest, ali prošli smo opet loše – s ruske strane nema ni odgovora. Naprotiv, odnosi su loši, no Putina očekuju u Beogradu. Ako se Srbija bude približila NATO alijansi, zna se šta sledi – general Ivošev je to iz Brisela jasno poručio.

Negde u Sofiji ili Pragu, ruski ambasador u tim zemljama ćuti, ali u Beogradu ne ćuti. On ide na slavu radikalskim prvacima, osveštava crkve, sve u cilju da ostanemo dalje od Zapada. Politički prvaci SRS i DSS idu u Moskvu i bore se za ruske interese. Sada odstranjeni, ali veoma aktivni vladika Artemije je predlagao da se – oko Kosova i krize – pozovu „ruski dobrovoljci“. Da ne dužimo – postoji jedna Srbija koja je za Ruse i ona slavi A. V. Konuzina kao „najvećeg Srbina“ i daruje ga ikonom presvete bogorodice u znak vernosti i odanosti. Ispada da je i Bogorodica za Ruse, a ne za Srbe – i tako dalje.

Važna je Srbiji Rusija – bila nam je saveznica – ali najvažniji su čisti računi kojih nema u tim odnosima. Otuda i ovolika podela u Srbiji oko Rusije. Neko pothranjuje naše legendarne deobe, a u Beogradu se uglavnom ćuti o tome. Odnosno, neki govore i preglasno, a drugi – uglavnom zvaničnici iz DS – ćute ili deluju zbunjeno. A da su Rusi među nama, to svi znaju, znaju to i oni na Pasuljanskim livadama nedaleko od Niša. Naravno, aktivni su i američki i nemački ambasador, ali Rusi sigurno vode u igri oko Srbije i u Srbiji. Isto je to i u sestrinskim odnosima između SPC i RPC, ali i o tome se ćuti mada svi u Crkvi ne ćute baš, već se oglašavaju glasnim i preglasnim ćutanjem.

U odnosima Srbije i Rusije bi trebalo govoriti, ali nikom ne pada na pamet da o tome organizuje javnu tribinu. Izgleda da vreme ozbiljnih razgovora još nije došlo. Otuda ove „smetnje na vezama“, koje mnogima koriste. I u Srbiji i u Rusiji. Uostalom, takvih razgovora u ovom trenutku – čudno je to – ima više u ozbiljnoj ruskoj štampi nego u beogradskoj. Ovom bi se pitanju valjalo vraćati i to ćemo učiniti u drugoj prilici i na ovom mestu – ionako smo mnogima dosadili u Beogradu.

(Autonomija)