Ako pojedinac želi da se priključi nekom društvu, ekipi, pa čak i ozbiljnijem savezu, on mora da se prilagodi njihovim interesima i da sa njima deli barem minimalne elementarne vrednosti i da poštuje njihova pravila. Tako i države Zapadnog Balkana, ukoliko žele da se priključe Evropskoj uniji, one moraju da sa njom dele političke, ekonomske i bezbedonosne interese, kao i elementarne vrednosti demokratije, duštvenog pluralizma i ljudskih prava.

Jedan od važnih aspekata politike Evropske unije jeste bezbednost u svim njenim vidovima. Nećemo mnogo pogrešiti ako kažemo da je trenutno NATO jedinstvena zajednička odbrambena snaga država Evropske unije. Čak iako neke države EU nisu članice NATO alijanse. Taj aspekt moraju ozbiljno da uvaže države Zapadnog Balkana, ukoliko zaista žele da se integrišu u Evropsku uniju.

Kada je reč o članstvu u NATO, često možemo čuti da ulazak u alijansu nije uslov za članstvo u Evropsku uniju. Međutim, činjenica je da su sve bivše socijalističke države u tranziciji, koje su bile deo sovjetskog ili nekog komunističkog režima, vremenom postale članice NATO. Stoga bi mogli zaključiti, da članstvo u NATO na neki način poboljšava tranziciju bezbedonsnih struktura, usklađavanjem prema standardima Evroske unije.

Nekad, u bivšoj socijalističkoj federativnoj Jugoslaviji, bila je opšte prihvaćena parola “bratstvo i jedistvo”. Dvadeset godina nakon kraja Hladnog rata i pada komunizma, bratstvo na prostoru bivše Jugoslavije je pogaženo bratoubilačkim ratovima, a jedinstvo razbijeno u često dijametralno suprotstavljene interese.

Iako se nostalgičarima za „onim vremenima“ čini nemogućim vraćanje društvene atmosfere na period od pre raspada Jugoslavije, daleko je realnije prihvatanje parole „bezbednost i jedinstvo“. Bezbednost u smislu održavanja mira u saradnji ili članstvom u NATO i jedinstvo u političkim, društvenim i opštecivilizacijskim ciljevima, a to su demokratske vrednosti, ljudska prava i integracija u Evropsku uniju.

Nije bila NATO alijansa odgovorna za uništavanje bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima tokom devedesetih. Odgovornost je podjednako podeljena između elita novih nacionalnih država koje su učestvovale u ratu, s tim da je najveća odgovOrnost bila na onima koji su imali realnu političku i vojnu moć – na rukovodstvu u Beogradu sa Slobodanom Miloševićem i snagama Jugoslovenske narodne armije (JNA) na čelu.

Tokom devedesetih učinjeni su strašni zločini koje je JNA mogla sprečiti, umesto što ih je podržavala ili u njima učestvovala. Setimo se 87 dana opsade Vukovara 1991. godine, 1.425 dana opsade Sarajeva 1992-1996, masakr u Srebrenici 1995, kao i humanitarna katastrofa izazvana nasilnim dislociranjem stotine hiljada građana Srbije albanske nacionalnosti na Kosovu 1999. godine.

I danas, dve decenije nakon tih nemilih događaja, u našem društvu (u Srbiji), izuzetno su uticajni stavovi koji nisu u skladu sa univerzalnim ljudskim pravima i demokratskim vrednostima, a neke je od 2004. godine čak i vlada Srbije promovisala. Na primer: Da je Srbiji sa sticanjem nezavisnosti Kosova otuđeno više 20 odsto njene teritorije. Niko u tom kontekstu ne govori o građanima Srbije albanske nacionalnosti na Kosovu, kojih je oko 1,7 miliona, odnosno oko 20 odsto od ukupne populacije (po Ustavu iz 2006). Takav stav preferiranja teritorije, bez odgovonosti prema njenim građanima ozbiljno je zabrinjavao zapadne države. Verovatno je i to uticalo i na donošenje odluke o međunarodnoj podršci samostalnosti Kosova.

Drugo – stav prema saradnji sa Međunarodnim tribunalom u Hagu i izručivanjem državljana Srbije. Saradnja sa Hagom nije samo uslov za evrointegracije i nije samo obaveza prema Ujedinjenim nacijam. To je moralna obaveza pred nama samima i obrazac ponašanja budućih generacija, da svi koji su počini zločin moraju za njega da odgovaraju. I treće – o čemu se malo govori – da ljudska stradanja devedesetih potrebuje pokajanje za koje moramo svi da preuzmemo na sebe, svi koji su imali devedesetih pravo glasa, koji su tada u svojim nacionalnim državama birali neodgovornu vlast. Lično, i ja se kajem što nisam tada jače protestovao i na razne načine izražavao protivljenje ratnima akcijama, da neko u moje ime izaziva ljudsku patnju, iako sam imao samo 18 godina.

Pravo na lični stav i javno okupljanje jeste među osnovnim ljudskim pravima, bez obzira da li su u pitanju skupovi i mirne demonstracije penzionera, ljubitelja životinja, udruženja navijača ili LGBT populacije. Ksenofobija je i to kada ne dozvolite nekom da demonstrira zato što ima drugačije stavove.

Stoga, kao što će nove genereacije u Nemačkoj danas potvrditi da su vojne intrevencije od strane zapadnih Saveznika nakon Drugog svetskog rata bile korisne za razvoj njene buduće demokratije, a time i prosperiteta zemlje, verujem da će Srbija koja je NATO i njene članice često doživljava kao vojne neprijatelje, jednog dana, ako prihvati vrednosni sistem Zapada, uz sve prethodne žrtve biti zahvalna što se našla među državama čijem okruženju i civilizacijski pripada.

(Izlaganje na konferenciji „Politika otvorenih vrata – otvorena vrata omladinskog evroatlantskog foruma“ u Novom Sadu, petak 07. oktobar 2011, Master Centar u organizaciji VPA i Centra za politiku i evroatlantsko partnerstvo iz Novog Sada)