U zapisu ovom je jedno kazivanje dede Milana i obimna građa koja postoji o tome samo su neka vrsta male prolegomene – za ono što sledi.

Vreli julski dan 1914. godine i masa naroda u ulici S. Markovića – a ulica se danas tako zove – pred rezidencijom veleposlanika Austro-ugarske monarhije. Iz dvorske kočije žurno izlazi N. Pašić, a za njim još žurnije ulazi u zdanje ruski veleposlanik. N. Pašić izlazi, a ruski veleposlanik ne – on je pao mrtav od srčane kapi u hodniku – policija sabljama pljoštimice razgoni novinare. Uručen je – priča se ultimatum Srbiji – a novinari uporni. Dopisnik bečkog Cronen Zeitunga se ipak hrabro dočepao papuče kočija i tu visi sa notesom. Žandarmi tuku.

– Gospodine predsedniče, samo dve reči, Evropa drhti, svet je u brizi hoće li rata biti, dve reči.

Pašić ulazi u kočije i ćuti, a obaveze su tu, ali i ovaj je uporan.

– Samo dve reči za evropsku štampu, da razvejete strah.

N. Pašić seda u kočije i gladi bradu i srećni dopisnik zapisuje i hita na telegraf da javi Beču.

– “Ovaj, tako biva, zimi zima, a leti vrućina” – i to je sve. Znao je radikalski lisac da sve što se kaže treba da bude istina, ali sve što je istina ne treba da se kaže. Rekao je i ništa rekao nije. Buknuo je rat i Srbija se, ali i Evropa, survala u ponor smrti. Tako su radikali oduvek radili bilo koja dinastija da je na vlasti – stari lisac politički je ostavio obrazac koji važi i danas i kada se radikali prevuku i nazovu “naprednjaci”.

Vojvoda Toma N. kao šef države sledi tu radikalsku mudrost, ali bez mnogo finesa koje je N. Pašić koristio lukavo.

Govori vojvoda zagonetno, skoro ništa ne kaže i nikom jasno nije šta je rekao. Sve je zakukuljeno i zamumuljeno, ali mudro i lukavo. Nije kao što je radikalska legenda N. Pašić to radio. “Ne treba žuriti ka EU, jer dosadašnja žurba je nas dovela na ivicu ponora” – kaže vojvoda Toma N. mirno u svojim čestim porukama naciji, a to ponavlja iz dana u dan i niko ne zna o kakvom je ponoru reč i otkad smo nad ponorom. Na ivici smo ponora zbog Evrope i upornosti da uđemo u EU i stoga se valja toga kloniti. N. Pašić je to umeo bolje da upakuje – ovo je baš grubo i do grubosti jasno. Nema se tu mnogo reći. Naš šef republike sa vojvodskim činom – to je to. Jednu prednost u odnosu na N. Pašića vojvoda Toma N. ima, a to je da kaže ništa, ali ono što kaže je gruba istina. Mi nećemo u Evropu. Osim pod našim uslovima. Neka EU sačeka nas ako hoće.

Bio je vojvoda i u Jajincima i na Oplencu i sve isto. Mi čestitamo gospođi Jelisaveti što je sahranila posmrtne ostatke svoga oca – to je ljudski lepo – no kakve to veze ima sa ovom državom i sa državnim počastima – to niko neće da kaže. Vojvoda govori da smo “skinuli kamen s vrata” i da je rečena istina. Koja i kakva istina – niko ne sme ni da pita.

Komunisti su navodno proglasili kneza Pavla Karađorđevića izdajnikom, ali to sa komunistima nikakve veze nema – komuniste to nije ni zanimalo. Bila je to godina 1941. u noći nakon 27. marta. Kralj Petar II Karađorđević. On je preuzeo vlast i knez Pavle je uhapšen, jer se tajno sastao sa Hitlerom i zemlju uveo u Trojni pakt. Vraćen je sa otvorene pruge kod Zaprešića na Savi i doveden u Beograd. Prva odluka koja je data bila je da se knez izdajnik strelja i to na licu mesta. Život mu je spasao patrijarh srpski Gavrilo Dožić, koji je bio prisutan u Generalštabu u momentu kada je knez priveden.

– Ne, ljudi, nemojmo tako! Hajde da izdajniku stavimo lisice na ruke i da ga proteramo iz zemlje bez prava povratka – knez je proteran i umro je u emigraciji. Patrijarh Gavrilo je bio ubeđeni antifašista i tri puta je iste noći pozvao svoju ”decu svetosavsku” preko radio Beograda da se ”odupru Hitlerovoj nemani”. Zemlja se digla na ustanak, Hitler je bombardovao Beograd i patrijarha bacio u tamnicu. Rat je proveo u tamnici i umro je pod Titom u svojoj zemlji. Mi sada nećemo da citiramo sve, sve je poznato, i tu su i Memoari patrijarha Gavrila u izdanju kuće “Sfairos” (Beograd 1990). Patrijarh SPC Gavrilo bio je ne samo krunski svedok 27. marta 1941. godine, već i arhitekta tog puča hrabrih oficira koji su se oduprli Hitleru i to je poznato svima, no bilo im je naugodno da to kažu. Istorija je o tome sve rekla. Na Oplencu je bilo tužno. Nije uopšte kriva gospođa Jelisaveta, krivi su zvaničnici Republike na čelu sa Tomom N. A činodejstvovao je i vladika vranjski Pahomije. A “Memoare” patrijarha Gavrila treba pročitati – neće škoditi.

(Autonomija)