Zbunjuje nas, i to veoma, kako se u novinama prikazuje naša Srbija, sve nekako više ružno nego lepo – svi mediji o ružnom kao da lepog nema.

Komentari su ironično intonirani – a ironija je uzvišena kategorija duha, slažu se od antike do danas svi naučnici – ali ni sa tim ne valja preterivati. I mi se divimo Basari, ali neki izrazi su malo preterani, mi starci nismo navikli na to. Svejedno, divimo se njegovoj smelosti da udari i na društvo i na medije, i to političkom preciznošću. Svi navalili na ex-ministra Milutina Mrkonjića i pevačicu Anu mu, sve nekako ironično, kao da ministar nema pravo na ljubav iako je u godinama. Ima. Nismo mi starci stvari, a svi nekako po nama – prosto, ruganje nečem što je lepo. Ne kažemo da je ljubav Mrke i Ane – ravna ljubavi Jusufa i Zulejhe, ili Omera i Merime, ili Romea i Julije… Ne treba ipak preterivati.

Srbija je takva kakva je – s dvostrukim licem kao u boga Janusa. Naša stvarnost je takva da ima i lepog, ali i nakaznog, i nastranog, i uzvišenog, i uvrnutog.

Uzbudili se u medijima zbog toga što je Srpska nova godina neradni dan, a lično mi očekujemo da rođendan Gospodara Vučića bude neradni dan. Svi zapenušali o onom malom Andriji koji mamu pita pred crkvom za Božić zašto je Isus rođen 7. januara, ali to je već ozbiljno teološko-filozofsko pitanje i mi ćemo o tome – ako već nismo – posvetiti ogled. Ovde o tome sada nećemo. Mnogo nam je važnija srpska politička scena uoči izbora, koje jedni hoće a drugi neće, ili misle da neće. Svi misle da misle da izbora neće biti, kao što i svi misle da misle da će izbora biti – opet bog Janus. A biće ih ili neće – to nas niko ne pita.

Ako izbora bude, Ivica Dačić, makar dobio i Nobelovu nagradu, neće više biti premijer. Ako ih ne bude, nagodba će biti drugačija. Niko ne sluša pažljivo onu lepu ministarku Zoranu M. Ona zna da igra sa svima, dobar je igrač – ume ona i s Bajatovićem i sa Rusima i sa vojvodom Tomom N. Sa svima. A mediji ni o čemu drugome nego o tome da je vojvoda u minuloj godini dodelio 85 ordena. Tek ćemo videti šta će biti ove godine, jer kovnica u Topčideru radi u tri smene. I tu smo gde smo i kako smo.

I u crkvi i u državi je isto, i ono pitanje malog Andrije niko ozbiljno ne shvata, ali nećemo sada o tome – obećali smo. A kod nas u Srbiji bezmalo niko ne čita ni bolje novine ni ozbiljne knjige – i u političkoj sferi i u kulturnoj skoro da je isto, sa nekim izuzecima naravno. Evo beogradski dnevnik „Danas“ objavljuje knjigu o poslednjim danima Hitlera, a to je izveštaj pisan lično za Staljina, a Vožda kremaljskog se nije smelo lagati. Onih knjiga sa zapada o poslednjim danima Hitlera smo se načitali, recimo ona Vernera Mazera je odlična, ali ova ruska je bolja. Ima i engleskih knjiga o poslednjim danima Vožda Rajha, ali ovaj ruski izveštaj je najprecizniji. Iz sata u sat beleženo je sve, svaki gest Bormana, Gebelsa i drugih doglavnika. Vožd Rajha je pucnjem iz revolvera smrskao sebi glavu – i Evi Braun – i telo su spalili kako je i zapovedio. Vest o tome je odmah postala poznata – naš „mučenik“ Nikolaj je upravo izašao iz Dahaua – i saopštio ju je naslednik koga je Hitler imenovao lično pred smrt. Glas mu je zvučao hrabro i admiral je kazao: „Vođa Rajha je pao a zakletva koju ste njemu položili od ovog momenta prelazi i to neopozivi na mene – admirala Denitza. I ne klonite duhom do pobede.“ Admiral je bio Srbin, tačnije Lužički Srbin – iz okoline Lajpciga, koji se po lipama zvao Lipiska – i u tome je vrednost ove knjige pisane od obaveštajca lično za Staljina, nakon što su Rusi ušli u Berlin uoči Uskrsa 1945. godine i okončali eru tiranije i ludila Hitlerovog.

Ima, dakle, u Srbiji i primera lepog, a ne samo ovo po tabloidima – banalno i trivijalno. Iako i sami često komentarišemo zbivanja, bili smo slobodni da ove zamerke kažemo javno, ali to ne znači da i mi nekad ne zastranimo. Uglavnom, ne umemo da cenimo ni ono malo što je neko uradio, bilo iz koje političke crkve da je on, a to u svakom slučaju treba ceniti i zabeležiti.

Ono, recimo, što premijer Dačić radi oko Kosova, vredno je i pohvalu zaslužuje iako je on rodom iz jedne političke crkve koja je ne samo Bosnu već i region – zaklala. To nije smeo da uradi ni Nikola Pašić, onaj legendarni lisac radikalski – sto godina je nas zavodio za Goleš planinu i evo gde smo i kako smo s Kosovom nakon punih sto godina. Dačića bi trebalo češće čuti jer on ume da odbrusi i samom četničkom vojvodi Tomi N, kome je pre nekoliko dana poručio – ako umeš bolje, hajde da vidimo, a ne da pretiš Nobelovom nagradom koju ja nisam ni dobio.

Uostalom, nije važno ko će biti premijer već je važno kakva će se politika voditi u Srbiji, i prema nama i prema drugima.

(Autonomija)