Da je kojim slučajem svet jednostavan kao loš holivudski film, onda bi se mnoštvo životnih problema, dilema i izbora moglo uz neka pojednostavljivanja svesti na borbu dobra i zla. To je biblijska tema i ako se zagrebe dublje u prošlost, dobro i zlo se sukobljavaju otkako je čovek postao svestan sebe, što je i ostalo zapisano u mitologijama i epovima milenijumima starim. Određenje šta je dobro, a šta zlo evoluiralo je kroz prošlost, kroz formiranje i narastanje ljudske civilizacije. U prastara nomadska vremena dobro je bilo oterati slabijeg sa bogatog pašnjaka ili mu možda čak zapaliti selo, pokupiti hranu a žene i decu povesti u roblje. Tada je bio krajnje prost izbor: dobro je ono što valja meni i mojima. Dugo je vremena trebalo da se naša hrišćanska zajednica uobliči božjim zapovestima, od kojih bih izdvojio šestu, osmu, devetu i desetu: ne ubij, ne kradi, ne svedoči lažno na bližnjega svojega, ne poželi ništa što je tuđe. Takođe je dugo vremena trebalo da se ovaj deo sveta u kome živimo uredi zakonima ali i moralnim pravilima. Od nomada do Kantovog kategoričkog imperativa savladan je ogroman put.

Nama se približavaju izbori, koji su po mnogo čemu sudbonosni, i za našu celu zajednicu, a možda još i više za tekuću vlast. U uređenim državama izbori su rutina: glasači se tom prilikom odlučuju i biraju između par koncepata ponuđenih za upravljanje državom na nekoliko godina, do narednih izbora. Jedni nude liberalnije uslove poslovanja, drugi žele strogu politiku, neki bi uveli štednju, drugi bi pospešili potrošnju, neki bi puštali migrante, drugi bi ih isterali itd. Jednom rečju, dosadno i nezanimljivo, barem gledano iz naše perspektive. Retko kada se tamo nude sudbonosni zaokreti, a još manje se dva ili više ponuđenih koncepata mogu svesti na epsku ili biblijsku borbu dobra i zla.

Na našu veliku žalost, mi smo iz te zone lagane političke dosade odavno skliznuli u oblast kada se moramo odlučiti za nešto mnogo elementarnije. Mi, doslovno rečeno, u ovom mesecu moramo da biramo između dobra i zla, koliko god to nama zvučalo drastično.

Iskreno se nadam da kao zajednica ali i kao pojedinci nismo izgubili sposobnost razlikovanja lošeg od dobrog. No, da ne bismo kojim slučajem bili subjektivni, hajde mi da pitamo veštačku inteligenciju da nam sroči kriterijume po kojima bismo mogli napraviti razliku između dobrog i lošeg čoveka, odnosno dobre ili loše grupe ljudi. Zamolim ja tako svog prijatelja ChatGPT-ja da mi ukratko referiše po čemu se odaje zao čovek koga srećemo svaki dan u komšiluku ili poslu, kako prepoznati ko je dobar ili loš među svim onim silnim koje ne srećemo ali nam se obraćaju preko medija i, na kraju, po čemu izmeriti loše delovanje neke grupe, oligarhije ili čak partije.

Čista logika kompjutera, koji je proučio više knjiga no što ćemo svi mi zajedno uspeti da pročitamo, lepo me je uputila. Idemo redom.

Zao čovek sa kojim komuniciramo prepoznaje se po tome što:

• u drugim ljudima vidi sredstvo za ostvarivanje bilo kakve vrste dobiti;
• ulaže trud da uzme što više i ne da ništa zauzvrat;
• koristi za manipulaciju, dominaciju, pritisak, ucenjivanje, ugrožavanje tuđeg dostojanstva i ponižavanje svaku polugu moći;
• nečije slabosti, ranjivosti, neznanja ili neslaženja koristi kao oružje;
• sebe predstavlja kao oličenje pravednosti ili žrtvu, zasluge pripisuje sebi a za sve što ne valja krivi druge;
• ima dva obrasca ponašanja: jedno prema moćnima i nadređenima, a drugo prema slabijima i podređenima.

Ovo je bilo lako. Ne možemo a da se ne složimo sa ChatGPT-jem. A šta ćemo sa nekim koga ne srećemo direktno, ne radimo u istoj ustanovi, ne razgovaramo u komšiluku i ne možemo mu premeriti svakodnevne postupke. Javna je ličnost i do nas samo dopiru informacije o njemu sa medija i interneta. Tu je priča malo složenija. Javni prostor je idealan teren za propagandu i spinovanja. Ovde je već potrebna veština da bi se napravila distanca od one priče koja nam se servira a pažnja fokusirala na obrasce ponašanja. A oni obrasci ponašanja koji izdaju lošeg čoveka bi mogli biti:

• na svaku pa i najmanju primedbu odgovara agresijom, napadima, optužbama ili ličnom diskreditacijom skeptičnih kritičara;
• svaki uspeh, pa i onaj najmanji, predstavlja kao isključivu zaslugu pojedinca (kod nas samo jednoga) čija se reputacija konstantno mora pumpati;
• javni prostor koristi za sejanje razdora i polarizaciju;
• koristi agresiju, uvrede, izmišljotine i krajnje dehumanizujući rečnik prema neistomišljenicima, a kažiprst mu stalno uperen prema neprijateljima;
• radikalno menjanje stavova u zavisnosti od toga odakle vetar duva ili ko nudi više.

I na kraju, reklo bi se najteži zadatak, a u stvari i nije. Kako u onu pojednostavljenu biblijsku priču o borbi dobra i zla locirati čitave grupe, stranke, partije, ali i neke manje skupine i oligarhije. Postoji, ispostaviće se, i tu nekoliko osnovnih kriterijuma:

• kakav je odnos te grupe prema javnim resursima i opštem dobru;
• da li se budžet i prirodni resursi koriste zarad partijskih ili još gore pojedinačnih interesa;
• da li sa tim ruku pod ruku ide i korupcija, klijentelizam i favorizovanje privilegovanih pojedinaca i grupa a sve na uštrb javnog interesa;
• da li doprinose da funkcionisanje institucija služi javnom interesu;
• da li ulažu napore na održavanju ravnoteže u podeli vlasti, vladavini prava i uklanjanju nesigurnosti svih građana van favorizovane grupe;
• kakav je odnos te grupe spram društvene kohezije i stvaranje i produbljivanje podela;
• donosi li ta grupa populističke odluke zarad kratkotrajne političke koristi na uštrb brige za budućnost.

Ovo je samo kratak pregled koji bi mogao poslužiti kao grub orijentir u akciji koju možemo nazvati „Prepoznaj lošeg pojedinca, javnu ličnost ili grupu“ pred izbore.

Da počnemo sa najnižim političkim aktivistima vladajuće stranke od kojih neke i srećemo u komšiluku. Malo ko od njih obavlja poverene zadatke a da za to nije adekvatno nagrađen, i to najverovatnije po glavi privedenog. Regrutuju ljude za mitinge i sakupljaju sigurne glasove upravo se služeći ranjivošću svojih suseda: strah od gubitka posla, privremeni ugovori o zaposlenju, doslovna nemaština pa se paketi sa brašnom, uljem i salamom dočekuju kao spas. Nema tu komšijske solidarnosti, naprotiv, to je institucionalizovana ucena! A obaška još i ucene na sam dan glasanja, telefonski pozivi iz kol-centra, provera lojalnosti i druga nipodaštavanja. Tu su dva obrasca ponašanja: vojna poslušnost prema gore, a bahatost i nasilje spram onih iz druge grupe, što smo često gledali na ulicama tokom protesta. „Pre neki dan nam se u Areni sakupilo 71.500 učesnika mitinga“, kako rekoše na Informeru. Verovatno su se nagurali sve jedan drugome na glavi stojeći, i to na četiri sprata, da svi stanu. Pretpostavljam da bi gotovo svi od njih imali šta da dodaju u opisu svojih četovođa, što bi nam još i više olakšalo posao na lociranju ovih terenaca u polarizaciji dobar-loš čovek. Verovatno će o tome i pričati kada se sve završi, ali posetioci Arene nisu otkazali poslušnost. Možda su gunđali u sebi.

Da vidimo sada možemo li pripisati išta loše likovima koje viđamo samo po medijima, a služeći se onim gorepomenutim kriterijumima. Jasno je da tu (na)prednjači jedan, koji se ne skida sa ekrana čak i sada kada je (ponovo postao) običan građanin. Svako pominjanje neke afere, pitanje o korupciji, bahatosti, propustima i slično se odmah karakteriše kao izdaja, pokušaj destabilizacije, napad na državu, pa čak i Njega samoga. U Skupštini je isto tako, pa i na internetu: nema odgovora na pitanja, samo diskreditacije onoga ko pita. Svaki centimetar puta ili novopostavljeni semafor, nov komad opreme u bolnicama, zakasnela povišica penzije itd. svečano se prikazuju uz pompezno uveravanje da je to, iako plaćeno iz budžeta ili čak skupim kreditima, postignuto isključivo kao rezultat truda stranke ili jednog čoveka. A o polarizaciji da ne pričamo. U svakodnevnim obraćanjima znamenitih pojedinaca naše političke oligarhije, „oni rušitelji države, izdajnici i ustaše“ kidišu na „naskoji gradimo i čuvamo zemlju“. O tome kako biografije mnogih visokih funkcionera obiluju zaokretima i preletanjima, bolje je i ne pričati. Daleko je to od principa ili ideologije, motiv je ostanak na pozicijama moći.

I na kraju ove gradacije, kada treba da lociramo vladajuću oligarhiju u ovom binarnom sistemu dobro-loše, setimo se samo tajnih ugovora za velike infrastrukturne projekte, javnih nabavki koje se dodeljuju uskom krugu firmi povezanih sa vrhom stranke, prirodnih resursa datih ili ponuđenih stranim korporacijama bez ikakve brige o uticaju na životnu sredinu. Tome treba dodati partijska zapošljavanja na svim nivoima i zarobljene institucije. Policija, tužilaštvo i sudovi ekspresno reaguju u slučajevima hapšenja studenata dok se o aferama vezanim za ljude iz vladajuće grupe samo šapuće bez epiloga. Stranka na vlasti, kao i dojučerašnji predsednik, svoj politički koncept grade samo na satanizovanju onih drugih i produbljivanju podela u društvu, a jeftine političke poene stiču jednokratnim novčanim paketima prve pomoći neposredno pred izbore.

Kada se sve ove nabrojane društvene devijacije ogole, shvatamo da nas ni istorija ni tekuća stvarnost nisu zavarali: pred nama je zaista ona ista, prastara biblijska ili čak uprošćena holivudska podela sa početka priče. Sve ono što je vekovima unazad definisano kao loše – uzimanje zajedničkog, bahatost nad slabijima, lažna svedočenja, posezanje za tuđim i zarobljavanje slobode – danas je ugrađeno u temelje ove vladajuće oligarhije, od najnižih terenaca pa do samog vrha.

Nasuprot tom sistemu koji opstaje na ogoljenim motivima prisvajanja tuđeg i sejanju razdora, pojavljuje se mladost ove zemlje kao i studentska lista od 250 novih imena. Potpuno je proveriva tvrdnja da se ovde radi o boljim i kvalitetnijim ljudima od onih koje nam vladajuća stranka nudi, ali to nije ovde najznačajnije. Mnogo je važnije reći da će oni preuzeti na sebe deo tereta u stvaranju zdrave zajednice koja bi se zasnivala na sasvim novim pravilima, jednakim za sve. Ona ne predstavlja samo običnu izbornu ponudu; ona se u ovom pažljivo građenom dualizmu pozicionira kao ona druga, čista i svetla polovina. Kao istinska dobra alternativa. Osvedočili smo se da su naši studenti ustali i već skoro dve godine istrajavaju na putu da se naša država vrati principima časti, javnih pravila i odgovornosti prema budućnosti, podsećajući nas kako izgleda društveni angažman i delovanje koje nema za cilj lično pozicioniranje u društvenoj hijerarhiji.

Ovog meseca ruše se sve komplikovane političke teorije i naš svet se zaista vraća u formu onog jednostavnog, epskog, biblijskog ili čak filmskog! Na jednoj strani ostaje sistem koji ne prestaje da vuče u moralnu i društvenu degradaciju, blato i bedu, dok su na drugoj strani mladi ljudi koji svojim integritetom pale zrak svetla u opštem mraku. Sve se pojednostavilo do samog korena i svelo na elementarni ljudski izbor. Između dva krajnja motiva koji pokreću svet biramo između onoga što nas razgrađuje i onoga što nas leči. Biramo, doslovno, između dobra i zla!

(Autor je profesor u penziji Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu)

(Autonomija/ilustracija: Pixabay)