Dramska spisateljica Milena Minja Bogavac precizno portretiše svakodnevicu i njene karakteristične pojave. Analizira tranziciju, feminizam, nacionalizam, izazove odrastanja… Polja njenog umetničkog izraza su mnogobrojna.

Ona je i scenaristkinja, rediteljka, slem pesnikinja.

Afirmisala se tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao deo generacije novih pisaca okupljenih oko projketa Nova drama.

“Crvena: samoubistvo nacije”, “Dragi tata”, “Jami distrikt”, “Gamma cas” neke su od predstava nastalih po njenim tekstovima. A videla ih je ne samo publika u Srbiji i regionu, već i u Avinjonu, Njujorku, Bratislavi, Lidsu, Londonu.

Dobitnica je Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst, kao i priznanja Borislav Mihajlović Mihiz i Josip Kulundžić. Minja Bogavac je članica Upravnog odbora BITEF-a i doskorašnja direktorka Šabačkog pozorišta.

O njenoj smeni se dugo pisalo i diskutovalo, kao i o mnogim predstavama u kojima je bila dramaturg ili ih je režirala. Ovom prilikom govorila je ne samo o tome, već i o kulturnoj politici Srbije, savremenoj drami i cenzuri.

Deo ste generacije autora okupljenih oko projekta Nova drama. Šta karakteriše novu srpsku dramu?

Projekat ”Nova drama” bio je ključan za umetničko sazrevanje moje generacije autora. U ovom projektu, koji se početkom veka odvijao u Narodnom pozorištu, učili smo kako da svoje komade više i čvršće vežemo za scenu, kako da sarađujemo sa rediteljima, dramaturzima, prevodiocima, glumcima i drugim dramskim piscima, na razvoju svojih komada. Iskustvo je bilo važno, a posledice su očigledne: bili smo prva generacija autora koja je tradicionalnu, dramsku paradigmu, zamenila postdramskim praksama, autorskim i ko-autorskim pozorišnim radom. Prateći recentni rad kolega i koleginica iz Nove drame, više nisam sigurna da li smo i dalje dramaturzi ili je tačniji izraz ”post-dramaturzi”, s obzirom na činjenicu da je naše pozorište izrazito postdramsko. U svakom slučaju, izrasli smo u prvu generaciju školovanih dramaturga, koji svoj rad shvataju šire od dramskog pisanja. Prepoznajem te tendencije i u generaciji koja je došla posle. Novi pisci i spisateljice, sada su oni (ne mi) i veoma mi je zanimljivo kako se, nakon naših eksplicitno društveno angažovanih komada, nova generacija vraća na intimne, porodične zaplete i teme. Baveći se ovim ”malim” ljudskim pričama, uspevaju da ostanu društveno angažovani i relevantni, ali sa više poezije i više metaforike. Tu mislim na rad Tijane Grumić, Filipa Grujića, Isidore Milosavljević, Dunje Matić i drugih, mladih autora koji su doneli puno toga novog na našu pozorišnu scenu. Navijam za njihovu generaciju i pratim ih, s velikim interesovanjem.

Da li pozorišta naručuju tekstove domaćih autora i autorki?

Da. Barem je takav moj utisak, u odnosu na lično iskustvo i iskustvo većine kolega koji kontinuirano rade.

Postoji li cenzura u pozorištima?

Postoji, u svakom segmentu društva. Pozorište je nije pošteđeno. Šta više, pozorište kao javna stvar, možda je i jedno od prvih na udaru partijskih jurišnika. Ipak, cenzura nije sistemska i nema jasna pravila. Ona je više kao stihijsko iživljavanje apsolutnih neznalica, zaposlenih na pogrešnim mestima. Ali, krivicu ne treba svaljivati na njih. Problem su oni koji vide šta se događa, a ipak ćute. Dakle, više od devedeset posto pozorišnih radnika i radnica. Tako nam i treba!

Kakva je kulturna politika Srbije i regiona u odnosu na Evropu?

Jasna i precizno definisana kulturna politka Srbije – ne postoji. Pre nekoliko godina, doneta je Nacionalna strategija za kulturu, ali taj dokument je veoma loše sastavljen i promišljen. Ne rešava ni jedno goruće pitanje u ovom sektoru, a nameće neka potpuno irelevantna, pa je možda i dobro to što se uopšte ne primenjuje. Naravno, o ovoj strategiji se mnogo raspravljalo… ali, kada smo utvrdili šta su sve sporne tačke, nismo otišli dalje od kritike i nismo ponudili nikakvu alternativu. Postoje pokušaji da se pronađu neka rešenja, ali nažalost – to ostaju samo pokušaji. Trenutno sam i sama članica jedne neformalne radne grupe, koja raspravlja o ključnim problemima kulturne politike i s jedne strane divim se pametnim predlozima kolega iz svih oblasti umetnosti i kulture, ali sa druge strane nemam mnogo vere da će se nešto od toga zaista implementirati.

Deo profesionalnog angažmana ste proveli na čelu Šabačkog pozorišta. Iako niste na toj poziciji ostali ceo mandat, u medijima se dosta govorilo o projektima koje ste pokrenuli, posebno o aktivnostima sa mladima. Koliko su tinejdžeri zainteresovani za teatar i šta smatrate najznačajnijim postignućem?

Tinejdžeri su zainteresovani za sadržaj, za priliku da ga sami kreiraju, a pozorište je najlepši i najbolji prostor, u kom je to moguće. Sa mladima, u okviru Omladinskog kluba Šabačkog pozorišta, imala sam odličnu saradnju i mnogo lepih trenutaka. Ali, taj program (kao i ni jedan drugi u toj ustanovi) nisam imala prilike da završim. Epidemija nas je prekinula u radu na našoj prvoj predstavi, a ne verujem da će nova uprava Šabačkog pozorišta, imati sluha za taj projekat. Nije najtačnije reći da u Šabačkom pozorištu ”nisam ostala ceo mandat”. Oterana sam odande, na vrlo brutalan i apsolutno nezakonit način. Smenjena sam, van svake propisane procedure, zajedno sa ostalim direktorima kulturnih i javnih institucija, nakon što je u Šapcu konstituisana nova lokalna vlast. Zato je vrlo nezahvalno govoriti o mojim postignućima. Puno sam se trudila i davala sve od sebe da Šabačko postane inovativno, zanimljivo i savremeno pozorište. Neke stvari su bile uspešne, druge manje, treće su morale da budu odložene, usled epidemije… Svakako je da su sve ostale nedovršene.

(Al Jazeera)