Na svu sreću te Srbija nema more, inače bi Aleksandar Vučić – kako je krenuo – počeo da kupuje okolo polovne podmornice i nosače aviona, možda i neki bojni brod, ako je neki preostao (uglavnom su ili na dnu okeana, ili izrezani ili služe kao muzeji; jedan je, ne sećam se koji, bio poslednji put korišćen u vijetnamskom ratu tako što je iz onih velikih topova tukao po kopnu; rezultati su ostali nepoznati). Već mi se priviđa Miroslav Lazanski, novinar u civilu, kako sav srećan skače po zarđaloj palubi nekog polovnog nosača aviona i raduje se kao dete.

Pošto Srbija nema more (nema, žao nam je jako), Aleksandar Vučić zapucao je da kupuje po preostalim vojnim otpadima Varšavskog ugovora. Prvo je pazario neke akumulatore bez kojih Mig 29 ne može da se upali; onda je kupio (Cijena? Prava sitnica!) dva helikoptera, polovna, naravno, sumnjivih resursa, od koji za jednog nije sigurna plovidbenost (kako se to stručno kaže; dakle, nije baš za letenje). Pa je otišao među Ruse i tamo ugovorio isporuku (Cijena? Prava sitnica!) nekoliko lovaca Mig 29, polovnih, naravno, plus neke tenkove i oklopne transportere koji nam ne trebaju (imamo, hvala) za pare koje nemamo. Najnoviji šoping-poduhvat nastupio je nedavno u Belorusiji: još nekoliko lovaca Mig 29, po ceni „znatno nižoj od tržišne“ (prava sitnica) i neke protiavionske rakete (takođe).

E, sad: kad je cena „znatno niža od tržišne“, tu se postavljaju dva bitna pitanja i nekoliko manje bitnih. To mora da je roba s greškom, ili višak koji treba uvaliti ovci za šišanje. Kolika je „tržišna cena“ za polovni Mig 29, s obzirom na starost i dotrajalost resursa? To nismo doznali ni za ruske ni za beloruske avione. Tržišna cena zavisi od potražnje i ponude; ponuda je velika, potražnju nešto ne vidimo. Mig 29 je avion u debelom zastarevanju (model star bar 35 godina), solidan, doduše, ali ima novijih i boljih i treba ga se kurtalisati što pre. Cena poboljšanja, nove opreme, naoružanja i elektronike uveliko premašuje cenu samog aviona i – ako može – remontovanih motora. „Tržišna cena“, to jest. Vučić je u Minsku pominjao i sistem S-300, koji nikada nije isproban u stvarnim borbenim okolnostima i niko ne zna radi li ili ne, ali mnogo seksi zvuči. Setimo se samo legendi oko američkog (sličnog) sistema Patriot: do danas ne znamo radi li ili ne. Sve su to mačke u džaku, pa kad ispadne da ne rade radnju – kao u Izraelu onomad – prodavac će slegnuti ramenima, kazati da shit happens i spremiti pare u džep.

Trgovina oružjem spada u najstarije zanate, između ostalog i zato što uvek ima ovaca za šišanje. Nije Aleksandar Vučić prvi koji je krenuo da obilazi vojne otpade bivšeg Varšavskog ugovora. Prvi su krenuli Hrvati odmah 1990. u bivšu Istočnu Nemačku, Rumuniju, Mađarsku, Čehoslovačku i Bugarsku, kad su tamo vukli za rukav i tukli ko neće da kupuje njihove viškove. Hrvati su kupovali i iz Argentine, Britanije, Nemačke, Singapura, Španije itd. Bosanci su kupovali od Bugara, a dobijali (preko Tuzle) i od drugih. Sve je to tada bilo „ispod tržišne cene“: u vreme kada je automatska puška sistema Kalašnjikova, Mihajla Timofejeviča, u Kragujevcu pošteno koštala oko 200 dolara (komplet, sa četiri ekstra magazina, nožem, remnikom i priborom za čišćenje), Bugari su je (istu takvu) prodavali za 89 dolara, pa vi vidite. Kad je režim u Tirani 1997. slavno propao, gomila viškova streljačkog naoružanja prosula se po ulicama, pa su ljudi Saljija Beriše kupovali kalašnjikove po 12-15 maraka komad i prodavali ih UČK za 250 maraka komad. Je li sad jasnije o čemu je reč?

Uozbiljimo se sada: odbrambena strategija svake države zasniva se na proceni pretnje spolja (ali i iznutra, mada se o tome nerado govori). U skladu sa tom – jednom utvrđenom i procenjenom – strategijom ide se u naoružavanje svojih oružanih snaga „oružjem i oruđem“, kako to premijer Vučić u poslednje vreme voli da kaže. (Uzgred: „oruđa“ su isključivo artiljerijska, od kalibra 20 mm naviše; „oružje“ je opštiji termin i odnosi se inače na streljačko naoružanje, kalibra do 14,5 mm).

Razumljiva je briga za kontrolu sopstvenog vazdušnog prostora, na šta je država obavezna po međunarodnim propisima; nekoliko nadzvučnih lovačkih aviona (ako se održavaju u plovidbenom stanju, naravno) dovoljno je za taj posao. Potrebni su i helikopteri, naravno, ali isto tako u plovidbenom stanju. Ideja da se kupe helikopteri iz korporacije Erbas (tzv. eurokopteri) dobra je, ali tu ima problem sa homologizacijom: razumni pristup traži da svi helikopteri budu istog tipa; tu je reč o rezervnim delovima, obuci osoblja i pilota, što čini najveći deo troškova takve flote. Ako imamo dve različite vrste helikoptera (pored postojećih varijeteta tih letelica u policijskoj službi), to će koštati duplo više. Izgovor da Hrvatska, navodno, kupuje u SAD helikoptere Blackhawk (UH-60) nije uverljiv: reč je o višenamenskom transportnom helikopteru koji je zamenio staru tegleću marvu UH-1 i pitanje je koliki su im resursi. To nisu borbeni helikopteri poput AH-64 ili AH-1; mogu da ponesu raketne lansere i da imaju mitraljeze na vratima, ali ništa više od toga.

Vratimo se percepciji spoljne pretnje: s kim bi Srbija mogla da zarati u današnje i predvidivo buduće vreme? Hrvatska je u NATO, Crna Gora samo što nije; BiH i Kosovo su pod nekom vrstom protektorata međunarodne zajednice, pa odatle opasnosti ne može biti, kao ni iz Mađarske, Rumunije i Bugarske. Ako, pak, NATO reši da nas napadne – onda kom obojci, kom opanci itd…

U međuvremenu ovde Toma Nikolić preti ratom na Kosovu ako neko „ubija Srbe“, pa će on i sinovi biti u prvim redovima; ajde i to da vidimo. Sve više se govori o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka; desnica u Srbiji i Hrvatskoj već maše tom pretnjom, ali to spada u renesansu „patriotizma“ i šovinizma, u sve jače desničarenje (na temu „porodičnih“, „obiteljskih“ i „domaćinskih“ vrednosti koje se ubrzano obnavljaju ne samo u ovim krajevima). Nema abortusa, jer državi treba vojnika i poreskih obveznika, ukratko. Za poreske obveznike i razumemo, ali vojnici? Kome su potrebni vojnici? Za koji rat – osim unutrašnjeg, građanskog?

Kupujući oružje i „oruđe“ po vojnim otpadima Varšavskog pakta sa povelikim zakašnjenjem, Aleksandar Vučić em se pravi važan, em finansira tamošnje trgovce polovnom robom sa greškama. Sve o našem trošku, naravno. Tome može da se raduje samo Miroslav Lazanski.

(Autonomija)