Nastala je osrednja frka oko imenovanja Ante Gotovine za specijalnog savetnika ministra odbrane Republike Hrvatske. Taj general u penziji i oslobođeni optuženik Haškog tribunala do sada se držao odmereno i pomirljivo, na užas hrvatskih novoustaških šovinista koji su od njega očekivali više. Govorio je o prevazilaženju prošlosti i gledanju u budućnost i već u tom politički korektnom i pomiriteljnom tonu. Kao neku vrstu nagrade dobio je koncesiju za uzgoj ribe (tune), ali i neko uvođenje plina na zadarskom području. Ovde je to imenovanje – ustvari relativno beznačajno – ispraćeno mrštenjem i hladnim neodobravanjem: premijer Vučić se, za divno čudo, uzdržao od komentara daljeg od „primili smo poruku, sve nam je jasno“, uz neizrečeno. Posle je Draža Petrović iz Danasa komentarisao da neko ima haškog optuženika za savetnika ministra odbrane, a neko ima četničkog vojvodu za predsednika republike… Rugao se kotao loncu da je čađav.

Tu smo došli do teme: odakle toliki bivši legionari, u francuskoj Legiji stranaca unapređivani najviše do narednika (oficirski činovi rezervisani su isključivo za Francuze), na tako važnim položajima u Srba i Hrvata? Kod nas je najdalje dogurao Milorad Legija Ulemek (do „pukovnika“ u Jedinici za specijalne operacije RDB MUP Srbije, ali tamo su činove ionako delili lopatom i otprilike). Imali smo mi ovde i u Republici Srpskoj još neke bivše legionare, ali nisu toliko uspeli: dva Ace Legije i još dva-tri kojih se više ne sećam. U Hrvata ima – osim Gotovine – još bar dva-tri generala koji su u francuskoj Legiji stranaca dogurali do kaplara ili narednika.

I Ulemek i Gotovina vode se u Francuskoj kao dezerteri; to mi je bilo potvrđeno iz nadležnog izvora. To bi imalo veze sa izvesnom, nikad do kraja rasvetljenom, pljačkom jedne draguljarnice u Parizu, posle čega su se obojica udaljila u pravcu Balkana. Drugi najvažniji general Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća obrane, Ante Roso, odslužio je svoje i kao narednik je časno otpušten, da bi kasnije dogurao do generala HVO i HV. Ima ih još u Hrvata, ali se nešto nisu preterano isticali, mada su dobili visoke činove, debele penzije i povlastice u kasnijim biznisima. Ali, eto ih tamo.

Ali, idemo od početka. Francusku Legiju stranaca osnovao je – ako se ne varam – onaj Luj Napoleon III sredinom 19. veka; posle su legije stranaca imali Španija (kraće vreme) i Belgija (do šezdesetih godina 20. veka; znao sam jednog koji je tamo služio za kongoanske kampanje). Odakle uopšte interes da se pristupi takvoj jednoj vojnoj formaciji? Odmah ćemo odbaciti romantičarska objašnjenja tipa „nesrećna ljubav“, „očajanje“, itd; to spada u filmove klase „Beau geste“ između dva rata. Jedino racionalno objašnjenje – kao i obično – sasvim je banalno: izbeći krivični progon. Slažem se: ima i naivnih likova, mladih avanturista koji su se posle pet godina gorko pokajali (upoznao sam ih nekoliko), ali su barem nešto naučili o životu. Ima ih i koji su se otreznili kad je već bilo kasno i kad su potpisali petogodišnje ugovore…

Legija stranaca, ova jedina preostala, francuska, surova je škola discipline i ubijanja, nalik na svaku vojnu obuku, ali malo više. Gledao sam u Sarajevu 1994. kako tamošnje legionare na Butmiru mlate kao volove u kupusu njihovi oficiri i (više) podoficiri. Tokom prvog indokineskog rata (1949 – 1954) svakodnevni govorni jezik francuske Legije stranaca bio je nemački, jer je suviše bivših pripadnika Waffen SS našlo utočište u Legiji. Odslužiš pet godina, ne pogineš, pa imaš državljanstvo i neku mizernu penziju, a za prošlost te niko ne pita. Šta si uštedeo – uštedeo si. Ostalo je otišlo na piće, provode i na kradene sirete morfina iz borbenih kompleta za prvu pomoć (po svedočenju jednog bivšeg legionara iz Libana ovom autoru).

Bivši legionari, međutim, stvaraju i čuvaju svoje sopstvene bratske mreže i saveze kad se jednom demobilišu – ili dezertiraju. Nije to mala škola života. Odakle Legiji Ulemeku pravi, nekrivotvoreni hrvatski pasoš? Odakle njegove poslovne veze sa Gašparincem, bivšim legionarom, koje traju – čujem – do danas? Odakle Ulemek usred Zagreba krajem devedesetih, po hotelu Šeraton i tamošnjim kockarnicama? U takva pitanja, kao i u slučaju Zvezdana Jovanovića i njegovih kontakata u Sisku, niko ne ulazi. Ante Roso, bivši isluženi narednik Legije stranaca, postaje „general“ HVO, pa kasnije HV, čak i „glavni inspektor“, a od škole ima Korziku. Znam, upoznao sam čoveka lično.

Dobro: kazaće neko da su im trebali instruktori. Jesu, priznajemo, mada su imali mnogo kvalifikovanije instruktore iz bivše JNA; ali – njima niko nije verovao, ni Hrvati, ni Srbi. Eto kako je prošao kapetan Dragan, priznat kao odličan instruktor. Iz nekog razloga, slutim da je o legionarskom bratstvu reč, bivši legionari infiltrirali su se u obe države – Srbiju i Hrvatsku – i plasirali svoje legionarske manire i običaje (ali i poslove…). Ovde je Ulemek uveo u Jedinicu za specijalne operacije francusku strojevu obuku i etikeciju, korporativni duh (esprit de corps) Legije stranaca: nošenje beretke nakrivljene na pogrešnu (levu) stranu; pozdrav oružjem i paradni korak na francuski način, što nikada kod nas nije bilo; čak i salutiranje. To je dan-danas prisutno u Žandarmeriji koja se drži običaja iz JSO. Slično tome, hrvatski Prvi gardijski zbor poštuje istu etikeciju, za razliku od ostatka Hrvatske vojske. Pogledajte im parade, salutiranje, pozdrav oružjem.

I sada se mi iščuđavamo i ibretimo zato što je jedan bivši legionar i dezerter postao specijalni savetnik ministra odbrane Hrvatske. Dobro, priznajem: kod nas je legionarski dezerter dogurao tek do „pukovnika“ (taj čin mora u navodnike) i komandanta jedne zlokobne ilegalne i veoma moćne formacije. Ali, njegov duh i dalje je prisutan, zrači iz Zabele. Ante Gotovina jeste dogurao do generala (taj čin je nekada tražio nešto slično doktoratu, ali takva su vremena…), nije dopao robije, jer je komandna odgovornost u Hagu ispala iz mode, pa neće ni Jovica ni Frenki… I šta se sada mi tu durimo i iščuđavamo?

(Autonomija)