Skoro isto, mada malo drugačije. Na vanrednim, iznuđenim, parlamentarnim izborima od 11. septembra HDZ je skočio na 61 mandat, a SDP je pao na 54 mandata. E, sad, ono što je sve začudilo jeste da je Most Bože Petrova osvojio 13 mandata, mada je bio glavni krivac za pad prethodne vlade Tihomira Oreškovića. Dobro, nije Most jedini krivac, ali su njihova kolebanja i ucene srušile tu vladu. Još jedna nova stranka, Jedini izbor (Živi zid), dobila je 8 mesta u Saboru, istarski IDS tri umesto četiri očekivana, Milan Bandić (gradonačelnik Zagreba) dva, Glavašev HDSSB jedan. Zanimljivo je da su stranke pravaške ekstremne desnice praktično izbrisane u ovim izborima. Glasalo je 52,6 odsto birača, što potvrđuje upozorenja da će dosadašnja politika SDP i Zorana Milanovića oterati birače levice u apstinenciju.

E, sad: šta se i zašto promenilo? Kao prvo, novi lider HDZ, Andrej Plenković očito je impresionirao biračko telo razumnim, smirenim i uljudnim ponašanjem. Za razliku od njega, Zoran Milanović bio je svadljiviji nego obično, nervozan i udvarao se gotovo nepristojno desnom krilu glasačkog tela umesto svojim prirodnim glasačima levog centra i levice. Sutradan ga je bivši predsednik Ivo Josipović opisao kao čoveka koji sa levicom i socijaldemokratijom više nema nikakve veze. Nema boljeg načina da rastera i pasivizuje svoje prirodne birače, kao što je to iz gorkog iskustva naučio Boris Tadić – ako je naučio, to jest. Andrej Plenković, iskusni diplomatski lisac iz Evropskog parlamenta, bio je sušta suprotnost Tomislavu Karamarku, čoveku teškog karaktera i uskih klerikalnih nazora koji pale kod dela violentnih Dinaraca, ali ne dalje u Hrvatskoj. Crkva u Hrvata (ne mešati sa Vatikanom!) pomagala je koliko je mogla, ali Karamarko se ugruvao konačno i sada ga više nema u politici. Profesor Žarko Puhovski u izbornoj se noći našalio (pola u zbilji) da će narednu vladu formirati sisački biskup Vlado Košić, poznat kao kleronacionalista. To zato što je Most ostao jedina uzdanica Crkve (barem otvoreno), pošto je HDZ počeo da se odmiče – barem javno.

Božo Petrov i Most, međutim, ohrabreni nenadanim uspehom (13 mandata, ej!) počeo je odmah, iste noći, sa ucenama: oni imaju sedam uslova (kao i prošli put), oni postavljaju tri roka – tri dana, pet dana, sedam dana, nije jasno šta od toga važi – velikim strankama. Jedina korist od ovih ponovljenih izbora u Hrvatskoj jeste što se politička scena u Hrvata konačno profilisala kao dvostranačka – sa onim prokletim jezičkom na kantaru. Nisu oni jedini: SR Nemačka je godinama morala da se bori sa liberalima koji su se priključivali bilo SPD, bilo koaliciji CSU-CDU, po potrebi. Ipak je ovo bolje od prethodnog stanja, kada je Most ljuljao barku dok se nije prevrnula, sve sa svojim neumerenim apetitima.

Sada će se s Mostom drugačije razgovarati – ako ima pameti, a izgleda da je ima. Matematika traži barem 76 glasova u Saboru za formiranje vlade. Uz mali napor i pomoć prijatelja, lako je zamislivo da Plenković formira vladu i bez Mosta, izlažući se ucenama ostalih gladnih konkurenata doduše. U tom smislu priča se već nedeljama o mogućoj velikoj koaliciji HDZ-SDP, ali to se sada čini nemogućim; to je poslednji izlaz u slučaju da i ova vlada ne bude formirana ili se raspadne kao prethodna. Svakom strpljenju ima kraja, pa i podnošenju Mostovih ucena. Ako sve bude kao sada, ako Most pripitome do neke razumne mere (što nije nemoguće), ako se zadovolje još neki apetiti – Andrej Plenković mogao bi da postane premijer jedne jake i stabilne vlade sa uverljivom saborskom većinom. Ali, dotle ćemo malo sačekati, jer nastupa vreme teških, sitničavih i bolnih cenjkanja. Može se sa određenom izvesnošću pretpostaviti da se Zoran Milanović neće upuštati u skandalozna cenjkanja sa Mostom kao prošli put, kad su ga izradili. To Mostu sada ne treba, a Milanoviću bi bilo em uzalud, em sramota.

Zoran Milanović sada će morati da svom aparatu objašnjava razloge izbornog rezultata. Možda, čak verovanto, preživi na čelu strankem jer ju je već ustrojio na načelima discipline i neupitnog liderskog autoriteta, što nam je odnekud poznato. Biće tu iza zatvorenih vrata vike, dernjave, leteće perje, ali treba sačekati.

Konačno, šta to sve znači za odnose sa Srbijom? Posmatrači su optimistično nastrojeni: Plenković je, kažu, čovek razuman i uljudan – za razliku od Milanovića. Zatim, HDZ i Srpska napredna stranka bliski su „svjetonazorski“, kako to Hrvati precizno zovu: spadaju u desni centar, teško da ima među njima bitnih razlika. Vučić bi u Evropsku narodnu stranku, a Plenković teško da će mu tu praviti probleme. Već smo naučili da se stranke istih ili sličnih ideologija (kad ih imaju ili se prave da ih imaju) bolje slažu nego narodi iz kojih potiču. To je, uzgred, ono što je Milanović svojim svađama i napadima na Srbe najbolje dokazao. Plenković sasvim izvesno to neće raditi: njemu Vučić treba, a i on Vučiću. Nadajmo se, dakle, formiranju stabilne vlade u Hrvatskoj, sa solidnom saborskom većinom, jer tako neće više biti onih glupih svađa od proteklih nekoliko meseci.

(Autonomija)