„Dok pišem ove redove nad mojom glavom lete u najsavremenijim vazduhoplovima obrazovani mladi ljudi…“ Pardon, zabunio sam se. Citat je iz jednog od komentara Džordža Orvela iz 1942. za BBC, za vreme „Blitza“. Nastavak glasi: „…sa namerom da me ubiju“. Ne. Ovoga puta zaista lete, ali sa drugačijom namerom: da 16. oktobra Vladimiru Vladimiroviču Putinu, sveruskom samodršcu, u praksi pokažu kako radi najsavremenija tehnika koju je on poklonio našem ratnom vazduhoplovstvu u znak svoje Previšnje dobre volje.
A zašto baš 16. oktobra? Na dan oslobođenja Beograda, biće i vojna parada sa sve nadletanjem u brišućem letu i svi se nadamo da će Putinova najsavremenija tehnika – uz naš pouzdani letački sastav – funkcionisati. Čekajte, kazaće neko, zar Beograd nije bio oslobođen 20. oktobra? Kako mi je tata pričao, 16. oktobra još su se tukli s Nemcima i narodnim izdajnicima negde oko Grocke i Zuca. Nije bilo lako: Beograd su držale iskusne i prekaljene trupe Vermahta iz grupe armija E, a oni su bili u ratu još od 1939. i sve su znali; zajebani likovi, kaže tata. Nemci i narodni izdajnici (o kojima kasnije) isterani su preko Save tek 20. oktobra, pa se tako taj datum slavio (do pre nekog vremena, a posle opet) kao Dan oslobođenja Beograda od nacifašizma, mrskog okupatora i domaćih izdajnika i kvislinga. Bila je i Oktobarska nagrada, mnogo važno priznanje, ali je posle prekrštena u Aprilsku nagradu (jedan sam od skrušenih laureata); svaka čast, blagodarim, ali mi prethodni dobitnici Oktobarske nagrade kažu da ova nije ni prineti što se para i privilegija tiče. Ne marim, počašćen sam i zahvalan sam svakako.
Izgleda, kako mi se javlja, da je Dan oslobođenja Beograda postao pokretni praznik, nalik na Pashu, njoj prateći Uskrs, Ramazan, Tet i ostale pojave pokretnog tipa. Zašto, dakle, 16. oktobar? Zato, kažu nam, što građanin Putin, Vladimir Vladimirovič, ima 20. oktobra važnija posla – pa ne bi postigao da se i kod nas ukaže na taj datum.
Čekajte opet: pa zar taj 20. oktobar nije svojevremeno olajan kao dan zversko-komunističke okupacije pitomog i građanski nastrojenog grada Baeograda? Dan kada su „šumci“, „banditi“, „komunističke zveri“ i uopšte divlji gorštaci prekinuli idilu Srbije pod Nedićem, Aćimovićem i Ljotićem, sve samim „moralnim vertikalama“ i „majkama“ Srpstva vaskolikog? Evo se dan-danas na onoj lažljivoj izložbi prikazuje lombrozovska njuška komesara Rajha i ministra unutrašnjih dela u kvislinškoj marionetskoj vladi „srpske majke“, đenerala Milana Nedića, naše narodne sramote. Taj kriminalni tip Milan Aćimović počašćen je je bio, kao i Nedić, portretom u hodniku Vlade Srbije, od čega je pobesneo čak i jedan Ivica Dačić.
Dolaskom na vlast nenarodnog režima Koštunice dr Vojislava, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika 2004. godine, Dan oslobođenja Beograda postao je mračni simbol zversko-komunističke okupacije tih gorštaka i šumaca, Likota i Krajišnika, Crnogoraca (naročito!) i ostalih Bosanaca. Idila je prekinuta, uzaman su razni i mnogi potpisivali Nedićev „Proglas srpskom narodu“ (važnije je ko nije potpisao, sve to ima da se nađe); uzaman su se borili Srpska državna straža (čijeg je komandanta Žandarmerija sada uvrstila u svoju tradiciju) i Zbor Mite Ljotića („moralne vertikale“). U Drugom svetskom ratu, na veliku žalost crne i slavske reakcije, pobedio je neko drugi. Tu nikakvi jadni pokušaji revizije, od Vuka Draškovića, preko Koštunice, pa do ser Olivera Antića, ne pomažu. Beograd su oslobodili partizani u sadejstvu sa Crvenom armijom; krasnoarmejci su otišli dalje, svojim putem do Berlina, a partizani su oslobodili Jugoslaviju sa sve Istrom i onda ispostavili račun: šta smo imali, molim? Šta je dalje bilo – znamo.
Onda je Dan oslobođenja Beograda proglašen tužnim danom okupacije. Groblje oslobodilaca Beograda zapušteno je; ulice su izgubile imena sovjetskih generala koji su Beograd oslobađali; bulevar je postao Južni; itd. Sve je bilo lepo i crna i slavska reakcija, sa sve vračarskim babama (glasačkim telom SPO koje im je Koštunica preoteo) bile su zadovoljne. Svetlana Velmar-Janković prenemagala se pred Ivanom Ivanjijem da su joj, eto, šumci oteli stilski nameštaj; on joj je rekao da razume: i njegovoj su porodici nacisti oteli i nameštaj i stan u Bečkereku, pa su ih posle sve pobili u konclagerima; on je jedini jedva pretekao. Svetlanin gospodin tata bio je, da prostite, zamenik komesara u Aćimovićevoj komesarskoj vladi iz jula 1941.
E, onda je ruski predsednik (na rotirajućoj funkciji, zapala ga takva smena) Međeđev pre nekoliko godina namerio da svrati u Beograd, baš nekako oko tog nesrećnog 20. oktobra. Tu je nastala panika: groblje oslobodilaca Beograda navrat-nanos je sređeno, prestale su priče o zversko-komunističkoj okupaciji, Rusi su nam odjednom postali braća – pa makar i sovjetska, jebi ga…
Da se sada vratimo građaninu Putinu, Vladimiru Vladimiroviču. Samodržac vaskolike Rusije bivši je čekist iz starih vremena. On nema nimalo razumevanja za revizije Drugog svetskog rata i redovno priređuje na Crvenom trgu veličanstvene vojne parade za 9. maj, na koje naše srbijansko načelstvo izbegava da ode, uvereno da je taj Drugi svetski rat posao sumnjiv i da nije baš najjasnije ko je tu pobedio; ko je bio fašista, ko antifašista, a ko je anti-antifašista. Njima je antikomunizam važniji i vredniji od antifašizma – ukratko.
E, sada više ne ide tako: dolazi Putin, Vladimir Vladimirovič, pak mu se ima prirediti veličanstvena vojna parada (srećom na Novom Beogradu), obesiti oko vrata orden, podsetiti na bratstvo u oružju i herojsko oslobođenje Beograda, a izraze bratstva (pa makar i pravoslavnog, jebi ga…) podastreće mu svi Redovi i Staleži Srbije i sve je u redu. Revidiramo, dakle, prethodnu reviziju oslobođenja Beograda. Zašto? Zato što smo se opametili i otreznili – ili zato da se Putin ne naljuti? Vidite sami.
A što se parade tiče, imali smo ih raznih: moje omiljene su ona od 9. marta 1991. (znamo kako je završila) i ona iz novembra 2001. na autoputu (za koju još bolje znamo kako je završila). Zanima me samo hoće li naš El Presidente Nikolić, četnički vojvoda koji se svog zvanja nikada odrekao nije, Putinu predstaviti svog savetnika, sir Olivera Antića koji smatra da bi i četnički pokret trebalo da bude zastupljen na toj svečanosti. Taj Antić, ličnost u svakom pogledu opscena, usudio se da tako nešto predloži upravo u povodu Putinove posete, mada bi morao znati da su sovjetske trupe sve četnike koje su zarobile smesta predavale partizanima. To bi bilo kao kad bi sir Oliver (a to bih voleo da vidim!) Putinu preporučio da na Crveni trg izvede trupe generala Vlasova, koje su prišle Vermahtu.
(Autonomija)