Ima – ko se seća – jedan skeč u „Letećem cirkusu Montija Pajtona“: zove se „Odbrana od napada bananom“. Dakle, pojavljuje se čovek sa bananom u ruci; spiker kaže da obratimo pažnju; na čoveka pada teg od pet tona. Drugi pokušaj: čovek napada bananom, a napadnuti ga ubija iz velikog revolvera.

Incident koji se u ponedeljak ujutro desio ispred Starog dvora, Skupštine grada Beograda, neodoljivo podseća na Leteći cirkus, što nije prvi put u nas. Nepoznati počinilac (iskopaće njega Nebojša dr Stefanović) „pokušao je atentat“ na gradonačelnika Sinišu Malog – rolnom toalet-papira, zamislite!

Desilo se, naime, da je par stotina pristalica žute patke (Ne davimo Beograd) pokušalo da Siniši Malom i Nikoli Nikodijeviću uruče otkaze. Pokušaj je logičan: obojica se demonstrativno „prave blesavi“ (citiramo premijera Vučića), kao da nisu „kompletni idioti“ (op.cit.), već skoro dva meseca, kao da veze nemaju sa noćnim rušenjem Savamale, pratećim krivičnim delima i prekršajima, kao i sa još nerazjašnjenim teškim kršenjem službene dužnosti policije u toj noći 25. aprila 2016.

Došlo je do guranja i naguravanja; policija i neidentifikovani ljudi u civilu otvorili su prolaz gradonačelniku i pratnji, a jedan policajac je pokušao da za vrat iz gomile izvuče Dobricu Veselinovića, ali su mu ga oteli iz ruku. Protest se smirio posle sat-dva i desetina rolni toalet papira pred Starim dvorom.

Onda nastaje eskalacija, koja je ovde najzanimljivija, jer je bila očekivana i sasvim inspirisana prethodnim ispadima Aleksandra Vučića. Dakle, ovako: prvo je Studio B izvestio o „napadu pristalica takozvane Inicijative“; „Napad“ je kasnije postao „brutalan“, a onda „TV Pink“ i „divljački“. Pominjana su „dva povređena policajca“, ali je Stefanović dr Nebojša kasnije pominjao samo jednog. Užasnutim saopštenjima su se javili: SNS (prirodno), nešto što se zove „Pokret za zaštitu mladih“ i ono još nešto što se zove „Dajte patku tati“. Ni Aleksandar Vulin nije izostao sa indigniranim i užasnutim saopštenjem.

Siniša Mali je nadmašio sebe: u Skupštini grada cvilio je da je eto jedva pretekao; da mu je „porodica ugrožena“; da šta će sada njegova deca, itd. Taj isti Siniša Mali posle Savamale izjavio je da se ne oseća nimalo nebezbedno zato što neko po noći ruši i protivzakonito lišava slobode ljude. Nikola Nikodijević, predsednik Skupštine Beograda, postupio je elegantnije: izjavio je tada da se ništa nije ni desilo i šta sad? Tu smo sada u problemu iz oblasti logike, etike i elementarne pristojnosti. Kad maskirani dripci ruše po gradu, vezuju ljude, a neko naredi policiji da ne postupa – to je onda „bezbednost“. Kad neko zbog toga pobesni do te mere da se lati poslednjeg sredstva – rolne toalet papira – to je onda „brutalni, divljački“ i uopšte teroristički napad na odbornike i izabrane gradske oce, pa se – u skladu s tim – podnose odmah prekršajne i krivične prijave, koje još nisu podnete za mnogo drastičnije događaje iz noći 24-25. aprila. Svaka čast „institucijama sistema“. Na svu sreću te je Vučić bio van zemlje u datom trenutku, ali mi se nešto javlja da će i ovo biti tema iznenadnog „obraćanja narodu“.

Iz svega opisanog mogu se izvući uobičajeno zabrinjavajući zaključci. Kao prvo, ovi su sve nervozniji i nesigurniji; kao drugo, sa izvesnošću možemo očekivati dalju eskalaciju prvo retorike, a kasnije i nasilja; kao treće – što je uzrok dva prethodna – njima na pamet ne pada kako da se izvade iz ove nadasve neprijatne situacije u koju su se upleli kao patka u kučine. Po običaju, napravili su najgori mogući potez: krenuli su u prenemaganje vučićevske vrste. Te ugrožene im porodice; te ne odobravaju nasilje (osim noćom kradom u Savamali, što paze da ne pomenu); te strani plaćenici (neka kažu ko ih plaća) u sred radnog vremena hoće našim radnicima, njihovoj deci, ženama i unucima (Siniša Mali) da otmu hleb iz usta; te mrze „Beograd na vodi“ iz čistog pasjaluka; biće toga još, čekajte samo.

Slična stvar odvija se i u Novome Sadu: tamo smo već imali i kontramiting, pa profesore i patriote, sve same legaliste, a očekuje se i tamo eskalacija. Glupi i nesposobni kakvi su, oni drugo ne umeju ni da smisle; da umeju, imali bi prave doktorate.

Nema tog toalet papira koji će obrisati njihova sranja, sestre slatke i braćo moja u Hristu. Eto nama još veselja, čekajte samo.

(Autonomija)