Nekada je broj takvih ljudi u nekom gradu, bivao i dvocifren. Grad je tada pulsirao u raskošnoj paleti lucidnosti ljudske kreacije i uma, i to se osećalo na svakom koraku. Danas situacija nije blistava u tom smislu. Nigde. Sve je manje hrabrosti – umetničke i građanske, a kreacije se svode: ljudske na ziheraštvo i taktike, a umetničke na autocitate i reciklažu. Nema uzajamnosti, ni osećajnosti, razumevanja za drugog čoveka, iz čega proizilazi i konstantni disput sa svetom, koji nam je „kriv“ jer sami biramo pogrešnu prošlost u kojoj nema mesta ni za sadašnjost, a još manje za budućnost. U takvoj konstelaciji stvari, u kojoj nema iskrenosti, ni istine, pa time ni katarze, nema ni polazne tačke odakle bi se, bez fige u džepu, pošlo u neku iskrenu misiju duha. Teško je postojati, zato smo tu gde jesmo…

Ali…

Ponekad iskrsne neki (mlad) čovek koji, bar nakratko, na neko vreme, ili povremeno, promeni intonaciju zvuka grada. Miloš Martinov sigurno je jedan od takvih. Ovaj DJ i producent, na tehno sceni i muzici – u evropskom i svetskom kontekstu poznat kao DJ Lag, u startu ruši dve predrasude: o tome kako DJ „treba da izgleda“, a zbog nesvakidašnje elokventnosti i onu da muzičari ne umeju da govore i izraze svoje misli i osećanja. U muziku su ga uveli majka i stariji brat panker, a onda je sam otkrio svoju slobodnu teritoriju – klabing. Danas sa Singapurom, Pakistanom, Kolumbijom, celom Evropom u nogama kaže da je svet gladan istinskog, iskrenog međuljudskog odnosa, kakvog nikada do sada nije bio žedan. Sve smo usamljeniji, sa sve većim očekivanjima i sve većim razočarenjima…

O tome, didžejingu, egzotičnim klubovima u kojima je nastupao, političkoj korektnosti i tome zašto je, iako dolazi iz Srbije, gde je i odakle je sve mnogo komplikovanje, i dalje percipiran kao samo još jedan beli muškarac koji se nešto žali…govorio je za Moj Novi Sad…

Kako je muzika postala tvoje – da li je – sigurno okruženje, sigurno u smislu da se u njemu osećaš dobro, da je ono što radiš izvor tvog poštovanja i finansijske sigurnosti?

– Da se osećam dobro, nisam siguran da je tačno, ali da sam srećan više nego da bilo šta drugo radim, to je istina. Muzička karijera je neizvesna priča. Npr, upravo ovih dana trebalo je da imam dva nastupa, ali su – jedan pomeren, drugi odložen, možda i otkazan. Ne postoji, dakle, finansijska sigurnost, ne postoji lak, automatizovan način da se neke stvari, koje nemaju nikakve veze s muzikom, jednostavno rešavaju. Dosta ljudi s muzičke scene će reći da se ono zbog čega smo ušli u muziku, a to je da se bavimo samo muzikom, nekako svede – ko ima sreće na 10-15 odsto, a uglavnom na pet odsto same muzike. Nažalost, sad moramo da se bavimo i društvenim mrežama i medijima, da jako mnogo vremena trošimo na to, što je teško, pogotovo za nas koji smo introvertni – a introvertni su dosta skloni tehnu. Sva naša ranija komunikacija bila je „usuta“ u to što pravimo, a sad smo primorani da budemo ekstrovertni, što je jako umarajuće i jako fejk prema nama samima. Međutim, tržište to jednostavno diktira. Uprkos svemu tome, ja i dalje imam osećaj da sam toliko toga dobio od muzičke scene da, ma koliko radio i šta god da radim, nikad neću moći da joj uzvratim. Ne postoji ništa drugo što mi je toliko ulepšalo postojanje kao muzika i samim tim se osećam dužnim.

Da li to što kažeš da ti druge, propratne stvari oduzimaju vreme koje bi da imaš za muziku, znači da nemaš agenta, već da sve sam organizuješ, ugovaraš, rešavaš?

– Funkcionišem na oba načina, i preko agencije i solo, i u različitim fazama karijere sam menjao te dve mogućnosti. I jedan i drugi pristup imaju svoje prednosti i mane. Prednost da se gradi neki lični odnos s promoterima i ljudima sa scene, pomaže karijerno, olakšava komunikaciju kada je u pitanju dogovor i organizovanje nastupa, a s druge strane, kad život postane „prekucan“ gigovima, svi dogovori, planiranja, letovi, postanu veliki teret i tada je neophodan agent. Imao sam donedavno dva agenta, jedan za svetsko tržište, a drugi je bio fokusiran za ovo podneblje, jer mi imamo mentalitet koji zapadnjacima uopšte nije jasan. Sad sam solo, ali imam nekog ko mi pomaže s Azijom, pošto je priča s njom nešto potpuno treće u odnosu na sve. Kina, Vijetnam, Singapur, Bali, Japan, Južna Koreja, to su kulture u kojima uvek možeš da kažeš nešto što se ispostavi kao neprimereno ili pogrešno, a to je u kulturi odakle dolaziš, na zapadu, potpuno prihvatljivo i normalno. Ne znam hoću li se vratiti u agenciju, ali ono što je bitno oko njih reći je da su one na neki način bilbord za ovo što radimo. Svaka agencija ima svoju estetiku i način prezentacije onih koje predstavlja. Ako neko traži ozbiljan, mračni tehno, gledaće da nađe agenciju koja se tako predstavlja i u toj agenciji neće biti mesta za nekog ko svoj rad predstavlja osmehom npr. Ja sam insistirao da mi stave fotografiju na kojoj se smejem i onda sam morao da nađem agenciju kojoj je to prihvatljivo, da ona odgovara meni i ja njima, da se i naše estetike poklapaju. Ono što ja radim s muzikom trenutno, više je šum, jer ne radim samo jednu stvar, već više toga, što podrazumeva više veznika, a čim je nešto potrebno objasniti s više od dve – tri reči, onda je komunikacija teža. Agencije su danas specijalizovane za razne varijante tehna i jako malo je njih koje rade sve.

Ja sam insistirao da mi stave fotografiju na kojoj se smejem i onda sam morao da nađem agenciju kojoj je to prihvatljivo…

Ko je kreirao tvoj muzički ukus i put ka muzici? Da li se prvi impuls i danas dobija od starijeg brata ili sestre, u školi, ili pak na mrežama?

– Moj lični put bio je – majka na prvom mestu, ona me bombardovala raznim: Lorenom Mekenit, Djukom Elingtonom, Enjom, Betovenom, potom stariji brat Vojislav koji je bio panker – veliki bunt, dakle, i na trećem mestu – igraonica. To je bila druga otvorena igraonica u gradu, koja je privlačila određenu vrstu ljudi. Puštala se tamo super muzika od „Rage Against Machine“ do raznih haus mikseva. Svako je donosio nešto svoje i to se puštalo. Miks koji me naveo da se počnem baviti muzikom čuo sam baš u nekoj igraonici.

Škola nikad nije bila ta trasa, ona je uvek bila leglo narodnjaka i folkera…

Šta misliš o demokratiji u muzici danas, o tom rasponu slušanja od „Silvane do Nirvane“, odeš na „Exit“, a na afterpartijanju u gradu – Karleuša? Nekad je bilo, ako slušaš EKV, nema šanse da zakačiš Hanku Paldum. Je li ta demokratizacija donela nešto dobro ili je rastočila smisao muzike?

– Čini mi se da je danas doživljaj subkulture i taj osećaj da pripadaš ovome, a ne onome, potpuno obrnut u odnosu na to kako smo je doživljavali nekada. To više ne postoji, i ako se desi, mnogo je manjeg intenziteta i traje kraće. I svedeniji je oblik u kojem može da postoji, a s druge strane postoji beskrajno mnogo novih mogućnosti, pa samim tim teško se „uvaliti“ samo u jedno nešto. Zapravo ni ne isplati se zaroniti u to duboko i do kraja, jer prekosutra bude gotovo. Samim tim što nije porinut doboko u nešto, čovek nema prostora da sebe dodeli nekim stvarima. To je onda mač s dve oštrice, ali ono što je super je da ne postoji više grotlo, neki nametnuti trend od strane korporacija, društva ili kulture. Za one koji stvarno žive muziku i ne razmišljaju tribalno, ogromna je paleta onoga što može da se bira u muzici danas. I to je možda najbolja strana demokratizacije muzike. Postoji danas i nažalost taj momenat tribalizma koji je u svakom mogućem smislu sve izraženiji, u političkom, socijalnom i umetničkom, a s druge strane, nikad nije bilo lakše doći do muziike. Npr. pre dvadesetak godina desilo se da je tehno izgubio sve ono što sam ja voleo u tehnu i jednostavno desilo se grotlo u kojem si morao da puštaš ono što nudi DJ Shop, do kog dođe ono što se prodaje. Puštaš to što imaš na ploči, što dođe do tebe, a nije mnogo toga dolazilo ovde, nije moglo ni da se naruči preko neta, tako da sam ja u tom trenutku bio prinuđen da promenim žanr, a kada su svi otišli iz tehna i prešli u neki drugi hajp, drugu novu stvar, mogao sam da se vratim u tehno, jer se muzika u tehnu pročistila. Ostali su ljudi koji to osećaju kao svoj žanr, a ne zato što je to bila moda. Trenutno se dešava slična stvar: bukvalno nikad nije bilo više dobre tehno muzike, i, iako sad dominira nešto što bih nazvao da je u kategoriji popa, što ima pečat popa i dijametralno je suprotno od onoga zbog čega sam ja ušao u tehno, a to je andergraund, tako je velika sloboda da ne moram da odem u drugi žanr koji se drži andergraund postulata i kulture, već radim svoje. Niko mi ne smeta, niti ja smetam nekome.

Kada su svi otišli iz tehna i prešli u neki drugi hajp, mogao sam da se vratim u tehno, jer se muzika u tehnu pročistila…

Kako percipiraš politički korektne narative koje, profita radi, a ne istinskog osećaja za temu, bol i društveni uticaj, plasira muzička industrija? Pre koju godinu, bio je to Black Lives Matter, već dve godine navodno su važni ženski glasovi… Imaju li ti narativi nekog uticaja na tvoju karijeru?

– To mene dosta kači. U očima onih koji tako gledaju na stvari, ja sam beli muškarac, iako je paradoksalno da levičari, pa i ekstremni levičari, tako razmišljaju o ljudima, jer levičarstvo je u suštini tretiranje svake osobe kao individualca, pa me samim tim postojanje protivno tome – boli. To je u suprotnosti onoga što verujem da levica jeste.

Da li je muzika danas samo zabava, ili i danas može biti – kao što to sugeriše mini dokumentarna serija „1971: The Year That Music Changed Everything“ – talas na kojem bi došle velike društvene promene. Da li na krilima nekog današnjeg muzičkog pravca promene mogu doći, ima li neka muzika danas tu snagu, da li ju je moguće naći u današnjoj demokratiji, neki tehno koji je rušio Berlinski zid?

– Mislim da prepreka da se to desi ne leži u čoveku, već u ekosistemu u kojem se trenutno nalazimo. U poslednjih 10-15 godina desila se brža promena u načinu na koji komuniciramo i konzumiramo stvari nego ikada pre u istoriji. Bilo je ranije skokova poput štampe, radija, televizije, ali nikada kao s internetom. Nikada se ovoliko nije sve promenilo, nikad promena nije bila nemilosrdnija u smislu potpune dezorjentacije i promene koordinatnog sistema. Ljudi su prebombardovani informacijama i izvorima zabave koji ih onda čine apatičnim prema svemu i to ne može da menja ni film, ni muzika. U isto vreme, ako želim da vidim promenu, mogu da vidim promenu u tome što vidim da, npr, i tehno i haus, politički i dalje imaju glasnost. Muzika danas može da učini da se određeni ljudi, koji su inače nevidljivi, osećaju bolje, vidljivije. Muzika može da nas zapita. Recimo, jedna od omiljenih stvari koje sam video protekle godine, bio je koncert „Viagra bojsa“ na „Exitu“, benda koji je pokazao da može, ali ih, narodski rečeno, zabole. I bilo mi je jako drago da vidim da je neko to što jeste, da se ne slikaju za Instragram u stilu – vidi kako uživamo, vidi što sam ovakav ili onakav, već imaju odnos prema svetu koji inspiriše da i sam poradiš na tome.

Ovih dana i ljudi s javne scene stradaju zbog svog stava, činjenja ili nečinjenja. Književnica Lana Bastašić suprotstavila se svom nemačkom izdavaču i kulturnom establišmentu te zemlje jer su joj uskratili pravo da stane na stranu pobijene palestinske dece. Kensel kultura često diskredituje zdravu logiku… Kako ti doživljavaš svoju javnu poziciju?

– Moj problem je što sam nepopravljivo logoreičan i nepopravljivi drveni adovkat reči „zavisi“, koju dodajem u svakoj situaciji. Jako mi je teško da budem jako siguran i ubeđen u nešto, kao što su mnogi ljudi ubeđeni kada izgovaraju neke stavove. Od toga da kažem da sam protiv nečega, ili da sam za nešto, teže mi je da imam mišljenje o svemu i svačemu. Danas je vrlo lako mišljenje koje nije crno ili belo, pretvoriti u crno, odnosno belo i jako teško je, pogotovo na internetu, iskomunicirati nešto sivo. Pa čak i uživo. Ljudi čuju stvari koje hoće da čuju, ili neće da čuju, i vrlo se lako digne neka hajka, tako da sam ja, od nekoga ko je često uplivavao u svađe po internetu, došao do toga da ćutim i trudim se da se držim podalje. Voleo bih da je malo zdraviji taj odnos i da ima prostora za razgovor u kojem neko nekome neće zalepiti nešto instant. Mene je, recimo, u jednom trenutku jako smarala podela didžejeva na muške i ženske, nikako mi to nije imalo smisla. Čovek je čovek, osoba je osoba. Ne gledam pol, onda slušam levičare koji kažu – ženama treba pomoć, stavićemo ih u jednu kategoriju. Pa zar ne bi bilo dovoljno da im pomogneš, umesto što ih stavljaš u kategoriju? Sećam se da sam na nekom sajtu, na tekst o najboljim ženskim didžejevima, napisao komentar, obrazložio svoj stav, a onda se sve pretvorilo u beskrajnu i besmislenu diskusiju, tokom koje sam u jednom trenutku bio označen kao ekstremni desničar, a potom i kao ekstremni levičar.

Saturiran mozak gasi logiku

Šta god da se kaže, a da odjekne, ljudi to neće procesuirati ili prihvatiti kako se servira, nego se u tom trenutku, tako saturirani informacijama i raznim stvarima, naš koginitivni sistem ugasi i krenemo da razmišljamo emocijama – nema racija, nema logike.

Da li je to samo tako kod nas na mrežama ili generalno po svetu?

– Kod nas je to jako blago u odnosu na to kako se to dešava u svetu, gde postoje ozbiljni fajtovi po društvenim mrežama. Najviše u Americi, odakle se onda većinom preliva u države u kojima je dovoljno dobro i dosadno da mogu da se bave borbama za ovo ili ono. Kod nas je situacija dosta frendli po tom pitanju, jer ljudi više brinu o hlebu, nego o tome je li voće koje jedemo ubrano ili pokupljeno s poda. (Upravo sam uvredio ne znam ni ja koliko ljudi…). To je momenat koji proizilazi iz dve stvari koje su se razvile u svetu interneta: jedno je apsolutizam, s kojim sam upoznat kao neko ko je odrastao na video-igricama i knjigama koje su dobra doza vrlo lakog eskapizma, koja učini da ne moraš nikad da se suočiš s pravim svetom, u kojem ne postoji crno i belo, već je uglavnom sivo i moraš da biraš kakvo će biti tvoje sivo, a češto i kada odabereš, rezultat će biti ne baš sivo koje si ti odabrao. Druga stvar je taj neki momenat tribalizma i pripadnosti, a svi smo sve usamljeniiji, pa se onda priklonimo nečijem mišljenju samo da bismo pripadali nekoj grupaciji. Znam, npr, ljude koji su izbačeni iz svojih zajednica jer su naglas izgovorili neka, ne toliko bitna mišljenja, koja se razlikuju od onog prihvaćenog u grupi kojoj pripadaju.

Linč umesto dijaloga

Nedavno sam u Berlinu puštao muziku na HÖR-u. To je platforma nastala u doba korone na kojoj DJ puštaju muziku – bez specijalnih efekata, dima, lasera, bukvalno kao u WC-u, neke pločice su oko tebe. Totalni andergraund. Imali su skoro jedan incident zbog kojeg sada pokušavaju da ih uguše, i već imaju manje gledalaca, a sve zbog toga što su, kad je krenuo rat između Izraela i Palestinaca, prekinuli jedan strim jer je neko nosio majicu s natpisom „Free Palestine“ (što je okej), na kojoj je bila i mapa Palestine od reke do mora (što nije okej, jer je to otvoren poziv na nasilje nad Jevrejima i “od reke do mora” je u Nemačkoj proglašeno jezikom mržnje). Sve ovo je predstavljeno vrlo površno, često s preskočenim detaljem „od reke do mora“ i s obaveznim pominjanjem toga da su neki od osnivača (koji nisu bili prisutni za vreme incidenta i nisu umešani u prekidanje seta) iz Izraela i da su služili u IDF-u – nešto što je zakonom obavezano za sve građane Izraela. Od tada je HÖR u očima neke glasne manjine u kategoriji „podržavaju genocid“. Ja sam kod njih puštao muziku u decembru i, kao što se dalo predvideti, dobio sam neke komentare da i ja podržavam genocid time što sam puštao muziku među tim pločicama… Problem je što je u trenutnoj klimi nemoguće naći prostor za nijanse, već se sve svodi na mišljenja koja staju u jednu rečenicu, a jednom rečenicom se ne može objasniti skoro ništa, a još manje se može diskutovati, promeniti nečije mišljenje (da li tuđe, ili moje). Kako u takvoj klimi za diskusiju objasniti nekome ko je odrastao ne proživevši jedan dan diktature šta znači odrastati u sistemu gde si svakodnevno pod đonom sistema i pojedinaca, objasniti da moraš birati svoje bitke, a kako da neke stvari čak nisu ni vredne pažnje? Koje dete u centru jedne od najvećih humanitarnih nesreća će pomisliti, dok ga bombarduju, „samo da ovaj, ili onaj DJ nije pušta muziku među berlinskim pločicama – mnogo bi mi bolje bilo sada“. Ono od čega im može biti bolje jeste da neko donira na neki od linkova za pomoć Palestincima koji se nalaze ispod svakog HÖR videa od kako je počela agresija, ali to uključuje zapravo finansijsku žrtvu, a ne samo hranjenje svog ega onlajn besom zamaskiranim iza “aktivizma”. Nažalost, sve se svodi na tribalistično mišljenje, gde pripadnici nekog plemena samo slede narativ, bez nijanse, dijaloga ili kritičkog razmišljanja, a svako odstupanje od ovoga, svako nezavisno, individualističko razmišljanje je kažnjivo linčom…

Kažeš da je ljudima, jer su sve usamljeniji, sve potrebnije da negde pripadaju. Koliko je ta identifikacija važna u muzici, kako je razumeš u javnom prostoru. Razumeš li ljude koji su ponosniji, npr, na svoje limanstvo, nego lično postignuće? Je li za čoveka muzike potrebna ta vrsta teritorijalnosti?

– Ceo život imam osećaj da ne pripadam i onda se desi jedan mali prozor u vremenu kada sam osetio pripadanje. Bilo je to ranih dve hiljaditih kada sam otkrio klabing. Svi su dolazili na neki svoj čudan način, bez majice, sa petsto nekih džidžabidža, ili samo u komunalnoj majici i trendži, ali svi su bili dobrodošli. Bilo je mnogo ljudi s različitim izrazima i bio sam ponosan što pripadam tome. Jako sam se osećao kao svoj na svome, bez ijedne izgovorene reči, samo ples, razumevanje u očima. Zato mi apsolutno nije čudno da se neko oseća ponosnim jer je deo nečega, pa i Limana. Jer, svi smo usamljeni i, što smo stariji, usamljeniji smo. Gladni smo toga da pripadamo nečemu. Meni samo nema smisla da eventualno neko ponosan na Liman razbija govornice i čupa klupe, a nemam ništa protiv da je neko Limanac, Srbin… ako to dolazi s negovanjem toga što je patriotizam, a ne nacionalizam, s nekom kritikom i radom na boljitku, radije nego nekom slepom verovanju da je nešto najbolje.

Pomenuo si čuveni nemački klub „Berghain“ u koji je uvek bilo teže ući nego u State Department. Je li i danas tako?

– Jeste. Oni jako paze da ljudi koji su unutra pripadaju unutra.

A kako taj na ulazu procenjuje da neko tu pripada, nije to neka matematika, neka tačna gramaža pa da se utvrdi golim okom?

– Postoji druga strana te priče. To je jedan od retkih klubova u kojem je muzika na prvih pet mesta, ali ono što ga definiše je da je to gej klub. Mislim da je tu poenta što su ljudima koji tamo odlaze vrata nekih drugih mesta zatvorena, vrata koja mi ne vidimo da su zatvorena. Ostali imaju prilike da idu svugde, a ovo mesto je baš za one koji ne mogu svuda. I to se može reći i u kontekstu seksualne opredeljenosti, žanra muzike i odnosa prema noći. Interesantno je da sam i ja bivao odbijen na ulazu, uvek kada nisam bio na spisku. Nikad nisam shvatio zašto, ni kako procenjuju. Možda je slično kao s ljudima koji razlikuju vina. Niko od nas nije proveo noć gledajući ljudima u lice, a ti ljudi na ulazu to rade godinama i valjda su nešto naučili, umeju da prepoznaju. Možda nekad i promaše, ali rezultat je klub u kojem postoji energija s kojom svaki DJ želi da radi.

Postoji li igde drugde klub sa sličnom energijom?

– Ne znam nijedan drugi klub u svetskom kontekstu koji može da se poredi s „Beghainom“. On svakog vikenda nudi festivalski lajnap s gomilom mega zvezda koje dobijaju po četiri sata da puštaju muziku. Njemu najbliži klub koji sam iskusio je „Fold“ u Londonu, u kojem sam ovih dana puštao muziku, ali oni su kulturološka jedinica: i klub, i prostor za razne umetnosti, uskoro i DJ Shop, restoran… Jedan vrlo poseban projekat koji proizilazi iz ljubavi onih koji vole scenu. To je nešto što je, čini mi se, nestalo, pogotovo od vremena kako sam ja ušao u klabing. Trenutno, velika većina promotera funkcioniše tako što se o muzici priča od početka prodaje prve do prodaje poslednje karte i tu se završava priča. Eventualno se okače fotke da se pokaže kako je bilo, uz komentar da će sledeća žurka biti još bolja. Jako je malo onih koji shvataju važnost i znaju da održe tempo, da se i van tog nekog ciklusa priča o muzici, neguje muzika. „Fold“ je u tom smislu nešto posebno.

Kako se dođe do tih velikih klubova, kako se ulazi u društvo najboljih?

– Pozovu te. To se, maltene, niotkuda desilo. Četiri puta sam u „Berghainu“ nastupao i nikad ne znam da li ću opet. Nema recepta.

Koje su još neke tehno destinacije koje su posebne u odnosu na sve?

– U Singapuru sam u Noći veštica imao nastup u okviru žurke koja se održavala u Muzeju kineskog pakla. Prošle godine sam bio i u Pakistanu, nisam video ženu na ulici, ali zato jesam otvorenu kanalizaciju. Nije eufemizam. Međutim, domaćini su bili jako ljubazni. Ljudi su tamo gladni žurki i sve je bilo jako pažljivo organizovano. Svako ko je ušao na žurku prošao je intervju sigurnosti, jer je unutra bilo gej ljudi, trans mase, devojaka… Ako govorimo o Latinskoj Americi, Kolumbiji npr. tamo postoji izuzetna kultura klabinga. Ta zemlja je primer države gde se vrlo vredno radi na muzici i oko muzike i van ciklusa. Razni promoteri rade na tome da se gura ta kultura. Često čujem komentar da se zna i zašto se to radi „jer tamo ima belog“. Bio sam i na drugim mestima gde je dosta belog, ali se ljudi nigde kao tamo nisu trudili oko muzike. To je napor, put, trud, i svaka im čast.

Šta je „Projekat sa specijalnim potrebama“ i „Metabolidizam“?

– Pre nekoliko godina sam počeo da radim remikse postojećih numera i tu sam našao neki spoj glupog i inteligentnog. Jako ga volim, jedan od mojih omiljenih komičara Konan O’Brajan generalno insistira na tom spoju. Te stvari koje sam remiksovao uglavnom sam se trudio da ih nigde ne izdam, jer sam želeo da postignem efekat koji sam imao ja kad sam počinjao – da neki DJ ima ploču koju drugi nemaju. I onda se ide na žurku da se čuju numere koje ne možeš kod kuće da izmoriš na repeat, pa onda više ni ne znaš da postoji pesma, jer si je toliko izmrcvario. Zato je to projekat sa specijalnim potrebama, a „Metabolidizam“ je izdanje izašlo sa Đomlom iz „Bekfleša“. Biće toga još, smislili smo i alijas. „Meki gluteusi“, to smo Đomla i ja.

Didžejing je dijalog

Poenta didžejinga je uvek bila dijalog. DJ ne može da postoji bez producenata koji naprave muziku i bez publike koja je tu da pleše. To je dijalog. On podrazuemva i narativ i imati osećaja za publiku, voziti gore-dole, znati opipati puls publike, znati reći prave reči u tačnom trenutku.

Kakav je tvoj odnos (DJ-a) prema noći?

– Dan ima svojih čari, tad smo u ful modu, a noću se sve uspori, naš se metabolizam uspori, tad nam se menažuju čula. To je razlog zašto nam uveče prijaju muzika, seks, hrana… Noć je vreme hipersenzitivnosti, za dodir, neki zvuk. Noć nije dobra za produktivnost, ali definitivno jeste za žurku.

Da li je NS još uvek muzički grad. Nekad je slovio za pank grad, deceniju je bio poznat po Koncertu godine, došao je „Exit“, a danas „Spens“ pune Baja Mali Knindža i Dragana Mirković?

– Uvek su rasprodavali, uvek je bilo toga, samo je stvar percepcije. I dalje smo grad u koji će za Novu godinu dolaziti ljudi iz raznih država, „Hala 2“ će se puniti i tehnom, i Vojkom V, i raznim super stvarima koje su nama možda čine vulgarnim, ali da smo klinci – bilo bi nam super. Ima mnogo bendova i mislim da je više problem to što toliko toga ima, što je sve bitno i ništa nije bitno. Tolika je ponuda da je nekome neki bend najbolji na svetu, a neko drugi nikada čuo za njega nije. Promenio se način kako konzumiramo muziku, kako dolazimo do nje, više nema MTV-a, na kojem ima 20 ljudi koje znamo. Danas su svi najpoznatiji bend, najpoznatiji DJ. Novi Sad ima mnogo toga da ponudi u raznim žanrovima, samo je nedovoljno vremena da se sve isprati. Postoji tu još jedan fenomen: vikend se nekada borio s pet dana dosade, a sada se bori s pet dana konstantnog jutjubovanja, Netfliksa, udobnosit kreveta… I kad izađemo, vikend – to više nije skok sa 10 na 100, nego skok sa 80 na 100. Ali da Novi Sad vrlo ima šta da ponudi – definitivno ima.

(Mojnovisad.com, foto: Pixabay)