Evropska mreža za samostalni život (ENIL) objavila je 5. maja sledeću poruku:

Danas je Evropski dan samostalnog života!

Samostalni život je pravo, a ne privilegija. On podrazumeva da imamo slobodu i podršku da donosimo odluke o vlastitom životu — o tome gde živimo, s kim živimo i kako učestvujemo u društvu.

Pa ipak, širom Evrope, onemogućavane osobe i dalje se suočavaju s preprekama, redukovanjem sredstava za vitalnu podršku i sistemom koji ignoriše njihov glas. Danas se okupljamo da kažemo: dosta.

Zahtevamo dostojanstvo, ravnoravnost i istinsku slobodu za sve.

Jer sloboda nije sloboda ako je samo za neke od nas.

ENIL obeležava Dan samostalnog života u cilju da ukaže na to da je samostalni život uz asistenciju jedno od osnovnih prava i da podseti na to da su 5. maja 1989, na 50. godišnjicu osnivanja Saveta Evrope (čije su osnovne vrednosti demokratija, ljudska prava i vladavina prava), u 50 gradova Evrope održani protesti za ostvarivanje prava na asistenciju. Tog dana je Mreža i osnovana.

Vlada Kantona Sarajevo proglasila je 5. maj Danom žalosti u znak sećanja na ubijenu djecu Sarajeva. Nakon što sam na FB stranici Centra „Živeti uspravno“ podelila izjavu oca kome je u maju 1992 ubijena ćerka jedinica, u kojoj je ukazao na to koliko je strašno to što se trenutno u Gazi, Ukrajini i između Indije i Pakistana isto ponavlja, kolega Hazim Januzović, branilac ljudskih prava iz BiH napisao je komentar:

„Zar zaista moramo ponavljati iste greške? Stoljećima se sukobljavamo, proljevamo krv i uništavamo živote u ime ideologija, granica ili moći. Pogledajmo oko sebe – vidimo li prosperitet i sreću tamo gdje je rat ostavio svoj trag? Vidimo li išta osim ožiljaka na tijelima i dušama, gradova pretvorenih u ruševine i generacija koje žive s traumama?

Rat nije rješenje. On je odraz našeg neuspjeha da pronađemo zajednički jezik, da razumijemo jedni druge i da cijenimo ljudski život iznad svega. On hrani mržnju, stvara neprijateljstva i ostavlja nas u začaranom krugu nasilja.

Umjesto što trošimo dragocjene resurse na oružje i sukobe, zamislite što bismo mogli postići kada bismo ih usmjerili na obrazovanje, zdravstvo, inovacije i izgradnju mostova razumijevanja među narodima. Zamislite svijet u kojem se razlike slave, a ne koriste kao izgovor za uništenje.

Dosta je bilo! Vrijeme je da odbacimo logiku nasilja i prihvatimo put mira. Naša je odgovornost da gradimo budućnost u kojoj će se glas razuma čuti glasnije od ratnih bubnjeva, budućnost u kojoj će život biti svetinja, a suradnja temelj našeg postojanja. Mir nije utopija, on je moguć ako to istinski želimo i ako smo spremni raditi za njega“.

Otkako sam pročitala ovaj komentar i nakon toga jučerašnju analiza aktiviste Brajana Brkovića o izborima, izbornim uslovima i ulozi opozicionih stranaka u prethodna četiri izborna ciklusa, a u vezi sa zahtevom studenata u blokadi za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, s kojom se u potpunosti slažem sem dela u kome se navodi da na postojeće greške studentskog pokreta treba da zapušimo nos, razmišljam o tome da nijedan rat ili situacija, kakvu danas imamo ovde nakom ratova devedesetih, koje su nakon 1945. inicirale članice Ujedinjenih nacija i njihove osnivačice nije smeo biti pokrenut.

Preveniranje zapušavanja nosa u vezi s delovanjem institucija, društvenih pokreta i drugih društvenih činilaca moguća je ukoliko se na nivou bilo koje države, trenutno u Srbiji imamo priliku za to, usaglasi puna primena ratifikovanih dokumenata UN-a, Saveta Evrope, preporuka Misije OEBS-a i njegovih tela, evropskih konvencija koje se odnose na zaštitu ljudskih prava i životne sredine. Time bismo se opredeli za minimalne standarde od kojih se ne odstupa i tako obezbedili zaštitu svima.

Veći deo paktova i konvencija o ljudskim pravima UN i druge međunarodne institucije usvojile su u prošlom veku. Bez obzira na to što je, recimo od usvajanja Konvencije UN-a o eliminaciji svih oblika nasilja nad ženama prošlo 45 godina ili od usvajanja Konvencije o pravima deteta 35, od usvajanja paktova o političkim, socijalnim ekonomskim i kulturnim pravima skoro 50 – komiteti nadležni za praćenje njihove primene redovno objavljuju opšte komentare ili upućuju pojedinačne komentare državama koje su ih ratifikovale u vezi s njihovom primenom ili primenom pojedinih članova.

U svim ovim dokumenttima i komentarima na njihovu primenu pošlo se od iskustva različitih društvenih grupa, koja se neprekidno evidentiraju na terenu zahvljujući različitim delovima pokreta za ljudska prava i nadležnim (međunarodnim) institucijama. Za njihov čitanje potrebno je vreme, ali je važno da se upoznamo sa njima, naročito u ovom trenutku, imajući u vidu tekuće ratove koje je opšte znanje o dogovorenom usvajanjem ovih dokumenata moglo da spreči.

Recimo, u opštim komentarima Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom na primenu Konvencija UN-a za prava osoba sa invaliditetom, koja jusvojena pre 18,5 godina, i u preambuli Konvencije integrisane su odredbe svih prethodnih usvojenih međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima. Sve što ugrožava ljude ili čime se međusobno ugrožavamo zabranjeno je ili je na to ukazano u nekom od ovih dokumenata.

Osnovni alat imamo sa svim što je u ovoj oblasti, počev od Deklaracije UN o genocidu usvojene 1946. kojom je on prvi put prepoznat kao zločin.

Nakon 80 godina svega što smo identifikovali, evidentirali i normirali imamo sve što je potrebno da se usmerimo na to da odredbe usvojenih dokumenata i preporuka za njihovu primenu budu obavezni deo formalnog i neformalnog obrazovanja, da bi postale opšte poznate kao osnovne računske operacije ili upotreba pisma.

Nakog svega što se u poslednjih šest meseci obelodanilo u Srbiji prvi je korak da se svi koji demokratiju, vladavinu i pravdu prepoznaju kao temelje na kojima država mora da počiva, upoznaju sa preuzetim obavezama države ratifikacijom ovih dokumenata, čime će se u startu eliminisati sve ono zbog čega smo se decenijama unazad opredeljivali za manje zlo i pred čim smo zapušavali nos.

Globalno decenijama unazad bespotrebno živimo u društvima u kojima ljudi koji trpe društvenu nepravdu gube decenije života upravo zbog toga što države propise i odredbe u vezi sa ljudskim pravima usvajaju i primenjuju samo pod pritiskom i uz konstantan nadzor, a pojedinačno nismo svesni/e toga, što bi trebalo da učimo od vrtića da je njihova primena u obavezi svakog/e od nas.

Marko Mirković, jedan od osnivača Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom, rekao je pre petnaestak godina da je za odluku o trajnoj promeni odnosa prema nečemu (a da bude pristupačno i dobro za ljude) potrebno manje od stotinke. Sada je ovde donošenje ove odluke preduslov za sve drugo, jer je više od 90 odsto ljudi u potpunosti ugroženo i broj ugroženih društvenih grupa povećao se u poslednja tri meseca, zbog čega smo došli u situaciju da država ukida finansiranje nečijeg rada i da građani mimo poreza koji plaćamo, trenutno finansiraju ili doniraju za bezmalo sve od osnovne infrrastrukture do zdravstvenih usluga i usluga socijalne zaštita, sanirajuću posledice sistema koji su sačinjeni samo za samoodrživost i koriste ljude kao predmete svog bavljenja umesto da služe ljudima.

(Autonomija)