Skip to main content

MILICA JOVANOVIĆ: Veštačka umetnost

Kultura 08. feb 2024.
3 min čitanja

Nered koji je veštačka inteligencija unela u naše razumevanje sveta liči na početak ostvarenja radikalnog sna o kolapsu iz kog će spontano nići novi odnosi

Roman jednog novosadskog pisca preveden je i objavljen za englesko govorno područje kod izdavačke kuće iz Bruklina, posvećene misiji upoznavanja govornika globalnog jezika sa „malim“ književnostima. Ni prva ni poslednja, pomislila bih, s tom razlikom što je ovde posao prevođenja obavila – veštačka inteligencija.

Ambicija izdavača je da od sledeće godine objavljuje po jedan takav prevod mesečno. Da bi ga bez griže savesti prihvatila, publici je poduhvat predstavljen kao težnja ka stvaranju „fer ekonomije“ i „osnaživanje“ čitalaca i pisaca, od kojih su mnogi genijalni, a ostaju zauvek zarobljeni unutar jezičkih granica svojih malih kultura dok će, zahvaljujući dobrim vezama, uvek oni manje talentovani stići do prevodilačko-izdavačkog kompleksa. Nove tehnologije će raskinuti te okove.

Malo karikiram, ali ne previše: to je otprilike narativ u koji se zaglibila kritika kapitalizma poslednjih decenija i vredno šlajfuje, je l’ se tako kaže, dok unaokolo razbacuje blato, hoću reći ispaljuje fraze o vojno-industrijskom ili već nekom kompleksu, osnaživanju i kolonijalnim odnosima. Tako su počela mnoga kolaborativna i kooperativna preduzeća u novom, neistraženom digitalnom okruženju, sa obećanjem ukidanja posredničkih kartela duž čitave etablirane hijerarhije. Danas ih znamo kao giga-korpove nove generacije – Amazon, Facebook, Uber, Airbnb i mnogi drugi, koji su ljudske zamenili algoritamskim posrednicima i basnoslovno uštedeli na proverama, pripremama, dozvolama i, uopšte, tradicionalnim odnosima. I, naravno, tradicionalnom radu.

U čemu je problem naprosto reći, nove tehnologije su tu, koristimo ih da olakšamo sebi posao i pojednostavimo procese, što ne znači da ćemo time izbeći greške, korupciju, izrabljivanje – ni kao žrtve, ni kao počinioci. Za to ćemo i dalje morati da koristimo neke druge, još uvek neautomatizovane alate.

Na primer, ovako. Sredinom januara, japanska spisateljica Ri Kudan dobila je jedno od najprestižnijih književnih priznanja u svojoj zemlji, bijenalnu Akutagava nagradu. Autorka je onda rekla da je oko pet odsto teksta u njenom naučno-fantastičnom romanu „Tokijski toranj saosećanja“ napisao generativni bot ChatGPT – i dodala da će nastaviti da koristi veštačku inteligenciju u pisanju. Žiri nije bio naročito fasciniran ovim otkrićem: jednog člana, pisca Keićira Hirana, više je brinula novinarska patka da je samo pet odsto teksta originalno. (Ovde je linkovana njegova objava na japanskom jeziku, ali je dostupan i pristojan Guglov prevod na izabrani jezik).

U Kini je, mesec dana ranije, veštačka inteligencija osvojila drugo mesto na regionalnom konkursu za rukopise iz oblasti popularne nauke i naučne fantastike. Doduše, samo je predsednik žirija unapred znao da je tekst napisala mašina dok je čovek, koji je tekst kandidovao, autor šezdesetak promptova, tj. narativnih komandi ili, ako hoćete, šlagvorta kojima je usmeravao mašinu.

Na zapadnoj hemisferi, ovakve vesti uglavnom prate uzrujane rasprave o ljudskom stvaralaštvu, sudbini umetnosti i radnih mesta u džinovskim industrijama koje rade na kreativni pogon. Recimo, skandal koji je izazvao berlinski fotograf kada je saopštio da je njegov rad, nagrađen na uglednom konkursu, u stvari generisao bot: svetska fotografska organizacija tvrdi da je žiri bio svestan da pred sobom ima proizvod veštačke inteligencije; autor uzvraća da lažu i da su pali na ispitu provere da li su prestižne institucije spremne za nove izazove. Prošle godine je jedan od najdužih i najskupljih štrajkova u istoriji Holivuda posle skoro šest meseci okončan dogovorom da filmski studiji neće koristiti veštačku inteligenciju ni za pisanje scenarija ni za prepravke scenarija koje su napisali ljudi.

U međuvremenu je pokrenuto više peticija, pa i nekoliko tužbi za odštetu protiv kompanija koje su izgradile generativne botove, kojima se stavlja na probu tradicionalni odnos prema autorskim pravima: svi ti veliki jezički modeli, generatori slika i muzike, trenirani su na nepreglednim količinama tekstova, slika i muzike koje su stvorili ljudi i koji za to zaslužuju kompenzaciju. Možda i ime na odjavnoj špici.

Na stranu cinizam sa periferije uzbudljivog sveta, zar sve ovo nije potvrda da je Bart bio u pravu kada je ustao protiv tiranske opsesije autorom kao izraza kapitalističke ideologije, jer je delo uvek već prostor raznovrsnog stvaralaštva, od kojih nijedno nije izvorno? Pa ako su generativni botovi zbir svih ikad objavljenih tekstova, slika i muzike, možda su i njihovi pojedinačni ljudski autori i mi, njihova ljudska publika – čije neautorizovane glasove i gestove koriste za svoja autorizovana dela – konačno ujedinjeni i izjednačeni u kolektivnom autorstvu?

Nered koji je veštačka inteligencija unela u naše razumevanje sveta liči na početak ostvarenja radikalnog sna o kolapsu iz kog će spontano nići novi odnosi, drugačija ekonomija i prava umetnost. Iskustvo nas uči da je to jalova nada, i da je jedino pravo političko pitanje ono o vlasništvu nad fizičkom infrastrukturom na kojoj sva ta kultura obitava, serverima, antenama i ruterima koji su premrežili svet, naplaćujući trošarinu na svaki bajt koji kroz njih proteče, bez obzira na žanr.

(Peščanik, Foto: Pixabay)