Skip to main content

MILAN MARINKOVIĆ: Religija i vera nisu isto

Stav 04. сеп 2012.
3 min čitanja

U jedno sam apsolutno uveren: ukoliko bog i postoji, sigurno nije onakav kakvim ga ijedna religija prikazuje.

Propast one divne Tiletove Juge nije nam donela samo etnifikaciju vrhovnog političkog principa, već i njegovu potpunu klerikalizaciju. Ni manjih i beznačajnijih plemena, ni više verujućih unutar svakog, a sve to na ovako malom prostoru. Ono, što jes’ – jes’, i u najvećoj svetskoj demokratiji, SAD, postoje države, posebno na tzv. „srednjem zapadu“, gde se od verske zatucanosti većinskog stanovništva ne mere dihat, ama tamo bar uvek možete da spakujete kofere, pobegnete u, na primer, kosmopolitski Njujork i budete građanin sveta koji živi slobodno, punim plućima (kao u Sex and the city). Ovde, međutim, na koju god stranu da se zaputiš, nema ti spasa od sveprisutne etnoreligije, čijim oporim miomirisom vazduh zaudara li zaudara.

Ne deklarišem se kao ateista, ako ste to pomislili, mada mi ateizam intimno jeste bliži od svake religije. Antireligiozni agnostik – to je moja samodefinicija. Agnostik sam jer smatram da je (ne)postojanje boga nemoguće empirijski dokazati, ali isto tako ni do kraja opovrgnuti. Sve i kada bi bilo nepobitno dokazano da takvo što vaistinu obitava, ostao bih sasvim ravnodušan. Neka taj (vaš) bog gleda svoja posla, kao što i ja gledam svoja, i između nas dvojice neće biti frke (as far as I am concerned). Jedini bog kojeg priznajem je onaj kojeg vidim u ogledalu. Sve dok taj u kojeg vi verujete poštuje moje pravo da mi bude nebitan, možemo bez problema da živimo u mirnoj koegzistenciji.

Aha, a zašto antireligiozni? Prvo zato što religija kao takva, dakle nevezano o kojoj se konkretno frakciji radi, nije ništa drugo do kriminalno-politički izum u svrhu (o)lakš(an)e manipulacije masama. A drugo, jer pravim jasnu i nedvosmislenu razliku između religije i vere, to jest verovanja.

Religiju, kao instrument masovne hipnoze, treba odvojiti od vere koja može proisteći iz čovekove unutrašnje potrebe, instiktivnog osećaja, autosugestivnog odbrambenog mehanizma, ili čega god tome sličnog. Verovanje u nekakvu natprirodnu silu čije je postojanje nedokazivo, bez obzira kako će je ko zvati, ni po čemu se ne može poistovetiti sa pripadnošću određenoj verskoj zajednici – globalnoj ili lokalnoj, zvanično priznatoj ili osporenoj. Utoliko je fascinantnije što većina verujućih ima potrebu da svoju veru uprlja religioznošću.

U jedno sam apsolutno uveren: ukoliko bog i postoji, sigurno nije onakav kakvim ga ijedna religija prikazuje. Zašto bi bog morao da bude baš muškog roda? Meni bi lično bilo daleko milije da je žensko, možda bih se još i polakomio da se poklonim njenom veličanstvu. Ili zašto ne bi mogao imati životinjsko umesto ljudskog obličja? (Tada bi mi pogotovo bio drag i blizak srcu). One antičke, politeističke religije su u tom pogledu bile kudikamo normalnije. Stari Grci su svojim boginjama i bogovima pripisivali ljudske osobine, sa svim vrlinama i manama. Upravo zbog tog realističnog pristupa mi je njihovo poimanje božanstva neuporedivo prihvatljivije od ovog modernog, monoteističkog. Tako da ako bih pod stare dane slučajno poludeo i rešio da se poreligiozim, pre bih postao Stari (dobri) Grk nego tamo neki novokomponovani bogomoljac.

Nasuprot religiji, obična, neiskvarena vera može biti čak i poželjna ukoliko će vam pomoći da postanete bolja osoba. Svakako ne sama po sebi, baš kao ni ateizam. Bivanje bilo vernikom ili ateistom ne čini vas automatski (u najširem smislu reči) ispravnim ljudskim bićem.

Niti vas, pak, religioznost obavezno čini neispravnim. Daleko od toga. Uzmimo na primer nekoga ko je detaljno proučio jednu ili više svetih knjiga, svejedno koju, iskreno se oduševio pročitanim i odlučio da pristupi pripadajućoj religiji, aktivno participirajući u svemu što običaji iste nalažu (molitve, prisustvovanje verskim službama, obeležavanje svetih praznika i ostalo). Nema razloga da takav pojedinac ne bude – ili ne postane – izuzetan čovek, možda baš zahvaljujući doslednom poštovanju religije za koju se opredelio. U stvari, jedino kroz ovakav pristup vera i religija mogu jedna sa drugom srasti u oplemenjujuću simbiozu.

Ali dok za duboku posvećenost religiji na opisani način ne samo da imam razumevanje, nego u izvesnoj meri i poštovanje, servilan odnos prema takozvanim verskim velikodostojnicima, pa i prema onima – čini se, retkim – među njima koji se časno ponašaju, mogu da okarakterišem samo jednom reči: bezmoždanost. Neverovatno je kolika masa ljudi nije u stanju da sabere dva i dva i jednom napokon shvati da ima posla sa ordinarnim hohštaplerima kojima je isključivo na umu kako da što perfidnije istrguju ljudskom nesrećom, a zapravo glupošću.

Na ovim prostorima prakticiranje (etno)religije naročito je groteskna pojava. Koliki samo idiot moraš da budeš da bi masivne krstače na debelim vratinama okorelih kriminalaca, ratnih profitera i sličnih zlikovaca, kao i one okačene o retrovizore njihovih preteći crnih džipova, mogao povezati sa bilo kakvom pobožnošću. Takođe i izdašne donacije dotičnih individua za izgradnju poput pečurki posle kiše ničućih verskih objekata.

A tek one džinovske krstače u erekciji. E, vala, bože sačuvaj i sakloni!

(Tačno.net)