Novosadski novinar i publicista Mihal Ramač, koji je već nekoliko godina glavni urednik beogradskog dnevnog lista „Danas“, u intervju za www.autonomija.info iznosi svoje mišljenje o novom statutu Vojvodine i medijskoj halabuci koja se oko njega digla.
Statut Vojvodine ovih je dana bio u centru političke i medijske pažnje, mnogo energije i strasti uloženo je u to da se on odbrani ili dezavuiše! Kako to objašnjavate s obzirom da je u pitanju jedan suštinski benigan akt, koji je daleko od regionalnih standarda razvijenih evropskih zemalja?
– Statut najžešće kritikuju oni kojima je dosadno bez neprijatelja. Pretpostavljam da ga mnogi od njih nisu ni čitali. Njima je važno da u svakom trenutku dokazuju političku i ideološku budnost i rodoljublje. Lakše je voditi hajku protiv nekoga ili nečega nego raditi nešto korisno. Postupak je uvek isti, banalan ali delotvoran. Pusti se glas da da neki dušmani cepaju Srbiju i onda se ospe paljba po njima. Moje ribolovačko udruženje može da potpiše ugovor s udruženjem iz Segedina ili Gdanjska. Vojvodini se brani da sarađuje s nekom od stotina evropskih regija, pokrajina ili kako se već zovu.
Mnogo se govori o tome da postoje razdori unutar Demokratske stranke kada se govori o decentralizaciji zemlje i vojvođanskoj autonomiji. Pažljivi posmatrači će po mnogo čemu uvideti da u tome ima dosta istine. U kojoj meri pitanje decentralizacije zemlje može da bude klica razdora u ovoj velikoj stranci?
– Ne vidim zašto bi Demokratska stranka bila izuzetak. U većini partija ima nesporazuma, svađa, podmetanja nogu i zavrtanja ruku. Prirodno je da član DS iz Surdulice drugačije vidi Vojvodinu od onoga iz Subotice. Vrh stanke mora da udovoljava svima pomalo. Demokrate znaju koliko glasova su dobile u Vojvodini i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima. Ti glasovi će im biti potrebni i drugi put, pa ne očekujem da Tadić i njegova ekipa odustanu od onoga što su započeli. Uzgred, malo je slučajeva da ljudi napuštaju partiju koja je na vlasti.
Veliki broj vojvođanskih političara, intelektualaca i organizacija smatraju da bi problem Vojvodine mogao uskoro da bude internacionalizovan! Da li je realno, po vašem mišljenju, da pitanje Vojvodine i njene autonomije u jednom trenutku bude interesantno za međunarodne organizacije i javnost?
– Međunarodne organizacije i institucije oglašavaju se povodom kršenja ljudskih prava i sloboda ili u slučajevima kada u nekoj zemlji dođe do dramatičnog zaoštravanja. Ne bih rekao da je ovde potrebna neka evropska trojka za posredovanje i smirivanje strasti. Ipak je to unutrašnje pitanje Srbije. Naravno, nije mi svejedno kad po nekim beogradskim listovima čitam novovremene odjeke i reagovanja nabijene mržnjom prema svemu vojvođanskom. Mržnja nikad ne donosi ništa dobro.
Dugo već živite na relaciji Novi Sad-Beograd. Koliko je tačan utisak da čak ni liberalniji beogradski intelektualci i političari nemaju odveć senzibiliteta za Vojvodinu, ne samo u političkom nego i u ekonomskom, istorijskom, civilizacijskom i kulturnom smislu?
– Utisci nisu merljivi. Među ljudima s kojima se srećem u Beogradu ima onih koji govore o gospodskoj i građanskoj Vojvodini, naprednijoj i kulturnijoj od ostalih delova države. To je jedna vrsta preterivanja. Druga je ona kada se tvrdi da Pajtić, Čanak i Mađari razbijaju Srbiju radi stvaranja vojvođanske države. Ima i onih koji postavljaju večito dušebrižničko pitanje: zašto baš sad, u ovom osetljivom trenutku?
Političari su majstori sejanja paranoje, a običan čovek iz Lapova ili Kuršumlije lako poveruje da su za njegove nedaće, bedu i jad, krivi neki tamo razbijači jedinstvene Srbije. U zemlji gde mnogi ne mogu da zamisle život bez neprijatelja nije čudno što je tako rasprostranjeno uverenje da će Srbija procvetati čim se ponovo ukine Vojvođanska akademija i umetnosti.
Nedim Sejdinović