Pisci su inženjeri ljudskih duša. Postaje li ova odredba iz staljinskih vremena obavezujuća i u Srbiji 2013. godine? Vraća li se doba centralnih komiteta i agitpropa? Sudeći po govoru Emira Kusturice na otvaranju Sterijinog pozorja, sve je moguće. Samo nekoliko nedelja pošto je dao, navodno, poslednje političke intervjue, Kusturica je iskoristio novosadsku pozornicu da iznese svoje viđenje političkih prilika u Vojvodini i šire i da odredi ko su najznačajniji Vojvođani.

Aludirajući na dokument koji je nedavno usvojila Skupština AP Vojvodine – ne neki ulični skup, dakle, nego političko telo izabrano na slobodnim izborima – reditelj je izgovorio svoju deklaraciju, kojom je predložio da reprezentacija velikana u istoriji Vojvodine bude „jedina prava i njena večna deklaracija“. On je pritom nabrojao niz velikana srpske književnosti i umetnosti, od Branka Radičevića i Đure Jakšića do Miloša Crnjanskog, Isidore Sekulić, Save Šumanovića, Milana Konjovića i drugih. Neki u gledalištu su se smejali, mnogi su pljeskali. Bilo je i onih koji su crveneli ili nelagodno pognuli glave, osećajući se suvišnima. Jer, reditelj nije pomenuo nijednog stvaraoca mađarske, slovačke, rumunske, jevrejske ili neke druge nacionalnosti.

Kusturica nije rođen u Srbiji. Odrastao je i školovao se u drugim državama, pa moguće i ne zna za Ernesta Bošnjaka, Kornela Sentelekija, Ervina Šinka, Janoša Hercega, Ferenca Fehera, Ištvana Domonkoša, Katalin Ladik, Lasla Vegela, Radu Floru, Palja Bohuša, Vićazoslava Hronjeca, Petka Vojnića Purčara, Joana Floru, Slavka Almažana, Rudolfa Bručija, Havrijila Kosteljnika, Mihajla Kovača, Martina Jonaša, Zuzanu Halupovu i bezbroj drugih koji su stvarali i stvaraju u Vojvodini i Srbiji. Oni ne pripadaju srpskoj kulturi i umetnosti, ali pripadaju kulturi i umetnosti Srbije. Pripadaju joj u onoj meri u kojoj ih ona prihvata. Ako im se poruči da nisu potrebni, odnosno da su umetnici drugog, trećeg ili još nižeg reda, ostaje im da pišu, slikaju i komponuju u okvirima svojih nacionalnih zajednica. Ostaje im, Kusturičinim rečnikom, i rezervna mogućnost: da konkurišu za mesto u reprezentacijama matičnih zemalja.

Kusturica verovatno i ne zna da je oskarovac Jožef Kiš rođen u Somboru, a Zoltan Čuka, najpoznatiji prevodilac južnoslovenskih književnosti na mađarski jezik – u Plandištu. I tako dalje. Vojvodini pripadaju kako stvaraoci koji su rođeni i živeli na njenoj teritoriji u XIX i ranijom vekovima, tako i oni iz XX veka i današnji. Emir Kusturica i kao građanin i kao filmski umetnik i kao vernik ima pravo na svoje poglede i mišljenja. Ima pravo da se divi kome hoće i prezire koga hoće. Ima pravo, kao i svi, da javno izriče kako umetničke sudove tako i duboke političke misli. Kao svetski afirmisan umetnik, ima neuporedivo veće mogućnosti da to čini kad god ima šta da saopšti, filmskim ili nekim drugim jezikom.

Neukusno je kad za to koristi govornicu Sterijinog pozorja. Na otvaranju Pozorja ni u komunističkim vremenima nisu držani ostrašćeni politički govori. Govorilo se o kulturi i stvaralaštvu, o razumevanju i saradnji, o moralu, o slobodi. Isključivosti i netrpeljivosti ostavljane su za okrugle stolove o predstavama i za kafanske rasprave. Kusturica, doduše, dolazi iz druge umetnosti, pa možda otud nije upućen u dobre običaje proistekle iz višedecenijske tradicije Sterijinog pozorja.

U kuloarima se moglo čuti da je reditelj i pozvan da govori na otvaranju 58. Sterijinog pozorja radi toga da u ime određenih političkih snaga izgovori one poruke koje je izgovorio. Procenjeno je, navodno, da je neophodno i njegovo uključivanje u borbu za rušenje pokrajinske vlasti i dalje ograničavanje ostataka autonomije Vojvodine. Ako je već tako, zadatak je mogao da izvrši i bez pozivanja na Jakova Ignjatovića, Stevana Sremca, Veljka Petrovića i ostale velikane. Bio mu je dovoljan Matija Bećković, kojeg je on svrstao u rezerve.

Obrazovani i kulturni ljudi u Vojvodini, bez obzira na nacionalnu pripadnost, poštuju i smatraju svojim i Branka i Đuru i Zmaja i Isidoru i Mihiza, ali i one koji stvaraju na jezicima nacionalnih zajednica. Nije im potreban Kusturičin spisak moralno-politički i nacionalno podobnih. Vojvođani od davnina znaju da žive zajedno i da uvažavaju jedni druge. Nevolje u prošlosti, a bilo ih je, počinjale su tek kad bi neko spolja došao da ih deli, zavađuje i huška protiv drugih i drugačijih.

(Danas)