Jura je zaposlila nekoga da radi krizni PR. I tu se završavaju sve novosti u vezi sa ovom kompanijom. Sve drugo je po starom – neki menadžer je gađao stolicama radnice koje su završile na urgentnom prijemu leskovačke Opšte bolnice. Gađao ih je stolicama na kojima su prethodno sedele, što pretpostavljam znači da je prvo morao da ih podigne sa tih stolica. Prema navodima medija, sve je bilo spektakularno pogrešno – naročito zbog činjenice da radnice nisu radile ništa loše ili pogrešno (mada je teško zamisliti da u normalnoj radnoj atmosferi ikada može da dođe do situacije da nešto radiš tako pogrešno da te poslodavac gađa stolicom).

Napad na radnice je višestruko simboličan jer je menadžer, a da verovatno to nije ni znao, svrstao sebe u dugi niz nasilnika zbog kojih je i nastao „The Right to Sit Movement“, kao jedan od feminističkih pokreta koji se bore za pravo žena da sede na radnom mestu u bukvalnom smislu te reči, odnosno u širem kontekstu za prava žena da sebi obezbede dostojanstveni tretman na radu. Pokret je aktivan u mnogim državama i sredinama u kojima radnice mogu lako postati žrtve na sličan način kao u Juri. Ko hoće da se informiše o pokretu, pronaći će dosta zanimljivih onlajn priča. Za ostale, može da posluži i pristojan sažetak o pokretu u tekstu na Wikipediji.

Napad na radnice je takođe i krivično delo – neka javni tužilac nađe koje tačno, a može da bira između nekoliko njih, moj favorit je ipak vazda zapostavljena Povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja, pa neka je kombinuje sa nečim po izboru. Istovremeno je i otkazni razlog, bilo bi zaista čudno da zaposleni koji fizički ugrožava druge radnike (radnice) ne bude odmah udaljen s rada, a nakon toga i otpušten.

Ali da ne ulazim u posao poslodavca i pravosudnih institucija, zanimljiva je konstatacija sa početka teksta. Godinama se Jura pojavljuje u medijima u dokumentovanim slučajevima kršenja prava radnika. Počev od nesrećne epizode sa pelenama, koruptivnih radnji kupovine automobila inspektorima rada, nezakonitog otpuštanja sindikalaca, pa do meni najdrastičnijeg primera epidemiološkog žarišta za vreme korone, te niza drugih incidenata, vlast je uvek uspešno govorila u ime poslodavca i branila svaki nezakoniti ili potencijalno nezakoniti postupak Jure kao poslodavca. Tako je predsednik Vučić lično zaključio da u Juri niko ne nosi pelene, tadašnji ministar za rad Vulin relativizovao koruptivne poklone jer su učinjeni „pre njegovog vremena“, dok je za vreme protesta koji su organizovali radnici Jure tokom korone da bi skrenuli pažnju na to da im je kod poslodavca ugrožen život brzom akcijom policije priveden jedan od radnika jer je govorio okupljenim demonstrantima. Gotovo nijednom nismo imali prilike, tokom svih ovih – hajde da budem sasvim blag – čudnih događanja u Jurinim fabrikama, da čujemo poslodavca koji bi argumentovano i racionalno objasnio svoje postupanje i ubedio nas (javnost) da Jura zapravo nije odgovorna za navode iz medija i da ne postoje nezakonite prakse o kojima su mediji izveštavali. Do ove prilike, kada se Jura oglasila. Da ne bi bilo zabune, prenosim sve citate iz saopštenja Jure koje je N1 preneo:

„… lice za koje postoji sumnja da je svojim ponašanjem prekršilo radnu disciplinu prekoračenjem svojih ovlašćenja odlukom menadžmenta već [je] suspendovano sa posla, a protiv njega će biti pokrenut disciplinski postupak radi utvrđivanja njegove odgovornosti… Obaveštavamo javnost da je rukovodstvo kompanije preduzelo sve raspoložive mere iz svoje nadležnosti sa ciljem utvrđivanja svih činjenica i okolnosti vezanih za ovaj nemio događaj.“

„Ukoliko se utvrdi da je došlo do prekršaja radne discipline pomenuto lice će biti sankcionisano na način kako to propisuje Zakon o radu Republike Srbije, ne isključujući i mogućnost otkaza, dodaju iz Jure.“

„Kompanija Yura corporation izražava duboko žaljenje zbog toga što su naše koleginice doživele neprijatnost zbog čega su bile prinuđene da zatraže i medicinsku pomoć. Mi sa ponosom ističemo da se u našoj kompaniji zapošljavaju sve kategorije ljudi, bez obzira na lična svojstva, pa tako i kandidati sa zdravstvenim smetnjama. Duboko verujemo da zdravstvene smetnje ne mogu i ne smeju da budu prepreka ni prilikom zapošljavanja, a ni prilikom rada. Vrednosti koje mi zastupamo apsolutno su suprotne činu pojedinca koji je za nas ne samo nemoralan, već i potencijalno visoko protivzakonit. Ukazujemo da ćemo, kako naše zaposlene, tako i javnost, zbog izraženog interesovanja blagovremeno upoznati sa ishodom postupka.“

„Menadžment kompanije će, kako se ističe, preduzeti sve sto je u njihovoj moći da u saradnji sa zdravstvenim i drugim ustanovama zaposlenima pruži odgovarajuću pomoć kako bi prevazišle posledice ovog incidenta i oporavile se u najkraćem mogućem roku.“

„Da zaključimo, kompanija Yura corporation se do sada, a u vezi sa brojnim insinuacijama i neistinama sa kojima se dovodila u vezu, nije oglašavala, ali u ovom trenutku, i povodom incidenta koji se dogodio oseća snažnu potrebu da pravovremeno i istinito obavesti javnost.“

Šta možemo saznati iz ovog saopštenja?

Najpre, menadžer koji je daleko prekoračio svoja ovlašćenja (i okvire zakonitog, kao i iole normalnog ponašanja) suspendovan je i protiv njega je pokrenut postupak koji može rezultirati otkazom ugovora o radu. Ovde je dakle sve onako kako bi trebalo da bude i kako odgovoran poslodavac reaguje na prethodna veoma loša dešavanja. Videćemo kako će postupiti tužilaštvo (hajde da se pravimo da ne znamo), ali to je svakako van ingerencija poslodavca i ne treba ni da bude predmet obraćanja javnosti. Videćemo i kako će završiti postupak protiv nasilnika – sve manje od otkaza bilo bi skandalozno, ali da sačekamo nove vesti iz Jure koje nam je kompanija obećala.

U saopštenju se dalje insistira da Jura zapošljava sve radnike bez obzira na zdravstvene smetnje. To je bukvalno izjava da se Jura pridržava minimuma zakonskih normi i samo po sebi ne znači mnogo. Žene očigledno inače nisu imale razloga da stoje da bi obavljale svoj posao, a sedele su ne iz protesta, inata ili obesti, već zbog toga što zbog zdravstvenog stanja moraju da sede dok rade i dokumentaciju o tome su predočile poslodavcu. Iz dostupnih informacija je zapravo jasno da je kod njih došlo do smanjenja radne sposobnosti za vreme rada u Juri, na osnovu čega su raspodeljene na poslove koje mogu da obavljaju, i koje mogu da obavljaju sedeći. Menadžer-nasilnik nije reagovao zbog toga što ne rade, ili ne rade dobro svoj posao, već zbog toga što sede dok rade. Ako hoćete direktno: mnogo ga je nerviralo što su radnice osobe sa smanjenom radnom sposobnošću a i dalje rade u „njegovoj“ fabrici, pa još i u „njegovom“ sektoru. On očigledno poseduje mentalitet prema kojem takvim ljudima nije mesto na poslu. Kako bi rekao jedan od Jurinih direktora (iskreno nisam siguran da li je još uvek na toj poziciji) prilikom jednog od prvih skandala vezanih za Juru, kada nije produžen ugovor o radu na određeno vreme radnici koja je obolela od kancera: nama ne treba neko takav da radi, ona neka ide da se leči a umesto nje ćemo zaposliti nekoga ko će da radi.

To je akt diskriminacije koji je izrečen javno u kameru televizije N1 tokom intervjua. I to je logika koja se krije iza neveštog ubeđivanja da Jura zapošljava ljude uprkos njihovom zdravstvenom stanju. Pravi krizni PR je verovatno morao da ide u pravcu isticanja nulte tolerancije na diskriminaciju prema zdravstvenom stanju izvršenu od strane menadžmenta u Juri, a ne ka isticanju da Jura zapošljava osoba sa „zdravstvenim smetnjama“, pa je samim tim potpuno jasno da ne diskriminiše nikoga po tom osnovu. Naprotiv, poslodavac ne diskriminiše samo ako radniku obezbedi potpuno ravnopravan tretman, dakle sva prava, među koja spada i pravo na zdravu i bezbednu radnu sredinu svakome bez obzira na lična svojstva, pa i bez obzira na zdravstvenu sposobnost, za sve vreme trajanja radnog odnosa. Jura saopštenjem pokušava da „pusti niz vodu“ menadžera koji se ponaša kao divljak kako bi pokazala da brine o zaposlenima, ali kod poslodavaca koji se brinu o zaposlenima se ovakve stvari uopšte ne događaju jer je menadžment selektovan tako da poštuje sve različitosti, a i da nije na vreme podučen nečemu takvom trebalo bi da bude prilikom dolaska u stranu zemlju, ako je već tačno da je nasilje nad radnicima uobičajeno u Južnoj Koreji (a iskreno sumnjam da jeste na ovom nivou prikazanog divljaštva).

Ako su tačni navodi – a na njih se Jura za sada ne osvrće – da je dotični nasilnik-menadžer više puta postupao na isti način, što se jasno vidi iz izjave sindikalnog predstavnika koju su mediji preneli, onda je jedina razlika u tome što je sada nasilnik „malo preterao“ pa fizičko i psihičko mučenje radnica više nije interna stvar koja se zataškava, već je umešana policija, lekari, i ono najstrašnije – mediji.

Za kraj saopštenja, krizni PR je odabrao najgore moguće rešenje – da pokuša da poslodavca pretvori u žrtvu. Poslednja rečenica koja je preneta iz saopštenja, a prema kontekstu verovatno jeste i poslednja rečenica u saopštenju, glasi: „Da zaključimo, kompanija Yura corporation se do sada, a u vezi sa brojnim insinuacijama i neistinama sa kojima se dovodila u vezu, nije oglašavala, ali u ovom trenutku, i povodom incidenta koji se dogodio oseća snažnu potrebu da pravovremeno i istinito obavesti javnost.“ Rečima legendarnog Sofronija: „Ne, ne, dečače, tako se ne prave avioni.“ Jednostavno ne možete pokušavati da se, u situaciji kada je javnost tako ogorčena da se (potpuno pogrešno i nezakonito!) u komentarima na ovu vest na medijskim portalima poziva na fizički obračun sa počiniocem nasilja, ogradite od njega i vičete: „I mi smo žrtva!“ Ispade da je rukovodstvu Jure najteže od svih – njih konstantno i nepravedno mediji optužuju za stvari koje se ne dešavaju. Problem je međutim što postoji niz ljudi, medijskih izveštaja, dokumenata, koji govore suprotno – pogledajte samo na koliko sam se vesti osvrnuo u ovom tekstu, a to nije ni 20 posto onoga što možete naći. I nisu u pitanju senzacionalističke vesti, nego sasvim racionalno i argumentovano predstavljena novinarska istraživanja. Jednostavno ne možete incident ovih razmera i intenziteta spinovati toliko – zavrteće vam se u glavi i od samog pokušaja, a čitalac će pomisliti da nam to „Đura oprašta što nas je tukao“.

Jura dakle nije žrtva, ona je izvor konstantnog kršenja prava radnika. I saopštenje u kojem se poziva na to kako poštuje zakon, a onda na bezobziran i bezobrazan način pokušava da od toga napravi nešto sasvim drugačije, poništava ovaj inače dobar pokušaj kakve-takve komunikacije sa javnošću bez tradicionalnog političkog štita koje vlasti redovno pružaju, i govori o pravim namerama obraćanju javnosti: ne postoji iskreno kajanje i ne postoji ozbiljan plan da se rukovodstvo zapita kako se to baš njima konstantno dešavaju medijske priče o katastrofama radnika, zbog kojih su dospeli i na prošlogodišnju listu najgorih poslodavaca Međunarodne konfederacije sindikata.

U Juri, dakle, skoro ništa novo. Međutim, činjenica da je neko pokušao da uradi krizni PR pohvalna je (ne, nisam ironičan). Ali samo ako sledeći korak bude iskreno prihvatanje da Jura mora da primenjuje propise države u kojoj posluje, to će biti stvarni napredak. Zanimljivo je i da se još uvek nije niko iz elite na vlasti oglasio ovim povodom, da nam kaže kako nemamo pojma i kako se uopšte nije desilo to što mi mislimo da se desilo, i sram nas bilo što pričamo protiv stranih investitora, svi će oni otići svojim kućama a mi ćemo crći od gladi… Nema dakle uobičajenog stvaranja paralelne realnosti, osionog ponašanja predsednika, premijera, ministara po sistemu „desilo se samo ono što mi kažemo da se desilo“. Da li je to Jura „puštena niz vodu“, ili je vlast samo zauzeta važnijim stvarima? Videćemo šta nam budućnost donosi. Za sada su u Srbiji prava radnika i dalje – iz doba Jure.

(Peščanik, foto: Medija centar Beograd)