Skip to main content

Marija Vasić: Društvo u Srbiji gaji kulturu nesećanja i stidi se antifašizma

Građani 21. jan 2024.
6 min čitanja

"Ljudi misle da se zlo uvek dešava drugima"

Društvo u Srbiji gaji kulturu nesećanja, odnosno još gore – kulturu poricanja, a to je potpuno u skladu sa rehabilitacijom ratnih zločinaca, istakla je za Autonomiju Marija Vasić sociološkinja i potpredsednica Saveza antifašista Vojvodine.

Ona je nastavnica u novosadskoj gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ i godinama u ovom tragičnom periodu godine, kada se obeležava Novosadska racija, svojim učenicima drži predavanja o tom zločinu i pokušava da ga otrgne od zaborava.

Nakon što su, kako kaže, i roditelji njenih učenika iskazali interesovanje za njena predavanja, ona je počela da drži i javne časove tim povodom.

Tako je i danas, na dan kada je počela zloglasna Racija u Novom Sadu, na uglu Miletićeve i Grčkoškolske, Marija Vasić održala svoje predavanje, kojem je prisustvovao pedesetak građana, među kojima i dosta mladih, a među njima i njeni učenici.

Promene kreću od pojedinaca

Ona za Autonomiju kaže da je taj njen lični čin proistekao iz saznanja da učenici, koji mahom dolaze iz Novog Sada i drugih naselja u Šajkaškoj oblasti, jako malo znaju o ovim tragičnim dešavanjima iz januara 1942. godine. Da bi ih zainteresovala, počela je na svojim časovima da prepričava priče koje je znala od svojih roditelja, iz knjiga i drugih izvora, a koje je nakon nekoliko godina pretočila u dve knjige.

„Vremenom je to naraslo na ogromnu skupinu priča koju sam zapisala pre sedam godina i koje deca zaista čitaju jer su to kratke priče. To nisu romani, to nije obavezna literatura, to je nešto što je za njih neopterećujuće, informativno i blisko, sa pravim mestima i autentičnim ljudima“, precizira Marija Vasić.

Ne može da kaže koliko ovakvi usamljeni potezi pojedinaca mogu zaista da promene društvo, ali dodaje da sigurno neće odustati jer sve promene ipak kreću od pojedinca.

„Ovo nije moj posao, ja ovo ne moram da radim, ali mislim da je ovo moja obaveza iako moji nisu stradali u Raciji. Moj tata je preživeo Raciju tako što je imao kapu Zmaj Jovine gimnazije, Kraljevske mađarske gimnazije, mislili su da je mađarskog porekla, izbacili su ga iz reda i on je otišao kući. Ali, zbog svih onih koji nisu preživeli, mi imamo obavezu da se time bavimo! Mislim da svao ko ima svesti treba da na svom mikro planu uradi nešto u smislu prenošenja sećanja. To je prosto nešto što je naša dužnost za one Novosađane koji su nestali u ovim januarskim danima. Čitav jedan Novi Sad je nestao“, ističe Vasić.

Javni čas o Novosadskoj raciji, foto: Autonomija

Ona tokom svojih predavanja često iskazuje neslaganje sa zvaničnim vidom komemoracije ovih događaja, navodeći da su ispolitizovani i privatizovani.

„Niz godina unazad ta komemoracija u podne predstavlja jedan problem. Imali smo pre desetak godina da nije bilo dozvoljeno zvaničnicima iz Grada da priđu na komemoraciju, jer je Eparhija Bačka to praktičo privatizovala. Svake godine mi smo ovde sa đacima i pokušavamo da se izdignemo iznad te atmofere politikanststva i dnevne politike“, podseća ona. Dodaje i da istog dana nezvanično pojedina udruženja i građani, koji žele da se ograde od zvanične manifestacije, spuštaju vence u Dunav, odajući tako počast žrtvama.

Marija Vasić upozorava i da je veliki deo problema to što je antifašizam postao sinonim za komuunizam, te se zbog otpora toj ideologije odbacuje najsvetliji deo naše prošlosti.

„Stidimo se svoje antifašističke prošlosti upravo zato što su je predvodili komunisti i zato su ovi mladi ljudi dragoceni. Čuli ste njihove primedbe o izjednačavanju četničkog i partizanskog pokreta i toj tihoj rehabilitaciji koja se već nalazi u udžbenicima istorije za šesti razred“, dodaje ona.

Putevima zločinaca

Današnje predavanje počelo je na uglu Miletićeve i Grčkoškolske, da bi bilo nastavljeno šentnjom ulicama u centru Novog Sada – do Sokolskog doma, u kojem se danas nalazi Pozorište mladih, a gde je bilo centralno mesto na koje su dovođeni Novosađani tokom Racije. Na istom mestu pojedini zločinci su posle rata osuđeni za učešće u ovom masakru. Šetnja i priča nastavljeni su zatim do drugog dela Dunavske ulice, do zgrade u kojoj je živeo i gde je streljan slikar Bogdan Šuput. Nakon toga, Marija Vasić je svoju priču nastavila pred zgradom zadužbinom novosadske dobrotvorke Jelene Kon, da bi čas završila na Dunavu, kraj spomenika Porodica Jovana Soldatovića.

Uprkos sunčanom danu, vremenski uslovi su dodatno doprineli atmosferi. Naime, čas je potrajao puna dva sata, što je na temperaturi od svega jedan stepen iznad nule, bilo prilično zahtevno za neke od prisutnih. A opet, tako je lakše bilo zamisliti kako su se osećali sugrađani iz 1942. godine, jer su se pored terora Hortijevih fašista suočili i sa najstrašnijom zimom – u snegom okovanom Novom Sadu merene su temperature i ispod minus 20 stepeni Celzijusa!

Na uglu Grčkoškolske i Miletićeve ulice stoji i tabla sa informacijama o stradanju Novosađana, a a Marija Vasić je pored osnovnih podataka o Raciji, u Miletićevoj podelila i fotografije koje su mađarski fašisti snimili, valjda ne očekujući da će ikada biti kažnjeni za svoja nedela. Prisutni su pokušali da pronađu i prepoznaju fasade zgrada koje se vide na tim fotografijama, kao i leševi ubijenih Novosađana.

„Mnogi Miletićevu ulicu zovu i Novosadska kalvarija ili Golgota. To je jedna od najstarjih ulica u Novom Sadu, u njoj su od kada postoji grad živeli najugledniji Novosađani, gradonačelnici, advokati, bankari, profesori, lekari, zbog čega su je zvali i Gospodska ulica“, priča Vasić. Njeno predavanje manje se bavi statistikom i nabrajanjem činjenica, a više ličnim pričama, koje su naravno dokumentovane.

Tako smo u Miletićevoj saznali o stradanju najstarije novosadske porodice Šosberger ili porodice Dobrog doktora – jevrejskog lekara Matije Sedlara koji je lečio gradsku sirotinju, a koji je na kućnom pragu ubijen sa ženoom i ćerkom lekarkom.

„Miletićeva je bila opkoljena i negde oko 7 sati vojska je počela da ulazi u svaki stan. Nije ih interesovala dokumentacija, već su izbacivali sve napolje i ubijali ih. Do podneva ova ulica bila je prekrivena leševima stanara. U svakom stanu se odvijala drama, bukvalno nijedan stan, nijedna vrata nisu bila pošteđena. Imamo svedočenja da je preživelo samo jedno dete“, navodi Vasić.

Maja Malenčić o tome kako je njen deda preživeo Raciju, foto: Autonomija

Priliku da se tu obrati dobila i Maja Malenčić, unuka Rodoljuba Malenčića, koji je Raciju preživeo kao desetogodišnji dečačić. Preživeo je, priča, zahvaljujući činjenici da je njegova majka bila polumađarica i pričala tečno mađarski, pa su se vojnici koji su došli u njihovu kuću sažalili.

„Kada su par dana nakon Racije izašli i krenuli na sankanje, videli su krvavi sneg u Miletićevoj ulici. Njegov brat, koji je imao oko šest godina u to vreme nije znao šta to znači i rekao je – možemo li da se građamo crvenim grudvama? To je njemu bilo zabavno, a Rodoljub je znao o čemu je stvar, izbio mu je grudvu iz ruke i otišli su da se sankaju“, ispričala je Maja. Neki od prisutnih rekli su joj da se sećaju njenog dede, što je dodatno pojačalo emotivnost skupa.

Mladi ne znaju, ali žele da znaju

Lana Babić jedna je od Marijinih učenica koja je došla na ovaj javni čas. Kaže da ju je upravo predavanje u školi nagnalo da nauči više o tragičnim događajima o kojima nije znala apsolutno ništa.

„Ovo nije predaleka prošlost, ali nema je dovoljno u školskom programu. I većinu mladih ne interesuje, mene lično interesuje“, kaže nam ona. Dodaje i da ovakvi pojedinačni pokušaji nisu dovoljni da se događaji trajno otrgnu od zaborava.

„Mislim da nije dovoljno, da mora još i u školskom programu, ali i još neke organizacije da budu uključene. Svašta se može sprečiti ako se samo ljudi dovojno obrazuju“, ističe Babić.

Među starijima u publici našla se i Verica Govedarica, profesorka matematike u penziji, koja za Autonomiju kaže da veoma ceni Marijino zalaganje i rad na kulturi sećanja. Dodaje da je empatija važna, te da svako treba da zna za dešavanja u Raciji i seća ih se.

„Treba prenositi mladim generacijama, da mogu da prepoznaju u društvenim okolnostima da se ne bi tako nešto ponovilo. Jeste Marija usamljen slučaj, ali kako naš narod kaže: bolje išta nego ništa. Treba ukazivati i treba da se i šira društvena zajednica uključi u ovo“, decidna je ona.

Marija Vasić pred Sokolskim domom o stradanju Ignjata Pavlasa i suđenju zločincima, foto: Autonomija

Marija Vasić ističe da je, kada se govori o nekim događajima, jako važno poznavati tadašnje društvene okolnosti, jer je moguće ponoviti događaj u istim okolnostima.

„Ima pravilnosti koje se u masovnim zločinima stalno pojavljuju i koji se i u Raciji stalno ponavljaju: ta psihoza da ljudi misle da se zlo uvek dešava drugima, da se zlo uvek dešava na nekom drugom mestu, da neće to na njih, da ništa oni nisu kivi, da će sačekati mirmo vojsku dati dokumentaciju i, pošto nema sumnjivih, nema naoružanih, da će jednostavno ispratiti vojsku i da neće biti problema“, priča Vasić.

Pred Sokolskim domom, mestom na kojem su pojedini krvnici iz Racije dobili pravdu odnosno pravične presude, Vasić je upozorila na pokušaje njihove rehabilitacije izgradnjom spomenika „nevinim žrtvama“, koji je sprečen zahvaljujući antifašistima i njihovom zalaganju.

„Mi smo svi bili spremni da budemo uhapšeni i krivično gonjeni, ali taj spomenik se neće u Novom Sadu desiti“, rekla je Vasić. Dodala je da ovaj njen javni čas tome i služi – da sećanje bude brana ponavljanju događaja iz prošlosti.

„Mi ne možemo uticati na prošlost, ali možemo uticati na budućnost tako što poznajemo prošlost i što nećemo dozvoliti da se najgore okolnosti i najgori ljudi iz prošlosti projektuju u budućnost, veličaju ili prođu potpuno nekažnjeno“, istakla je ona.

Dalibor Stupar (Autonomija)