Skip to main content

Luka Babić: Stradanja papirnog Moše Pijade

Stav 06. dec 2023.
4 min čitanja

"Jedan profesor, neki bi rekli uzor svojim učenicima, pokazao je da je u redu uništiti rad učenika ukoliko se vi ideološki ne slažete"

U jeku ovogodišnje predizborne kampanje i podsticanja ljudi da glasaju, a nakon brojnih istovetnih ili makar sličnih intervjua, koji se završe pitanjem – kakvo društvo želiš nakon 17. decembra, uhvatio sam se više puta da, umoran od istih odgovora na ovo pitanje, razmišljam kakvo li to društvo zapravo želim i izvoljevam li ja.

Međutim, problematika nekoliko papirnih uredaka A2 formata, zalepljenih na masnu farbu na stepeništu škole, potpuno me je osvestila i podsetila kakvom društvu želim da težimo.

Ponukani politikama zaborava i revizionizma, sedmoro učenika Treće beogradske gimnazije je odlučilo da upre prstom i zapita jesu li te politike u redu. Hteli smo da postavimo pitanje je li pravedno zanemarivati i zaboravljati istorijske činjenice koje su ideološki nepodobne.

Imajući u vidu sistem, odnosno prosvetu, koja nam ne pruža ama baš nikakva znanja o SFRJ i njenim vremenima, a vrlo skromna znanja (na granici sa nikakvim) o Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije, odlučili smo da u okviru škole obeležimo nekadašnji Dan Republike, 29. novembar, na jubilarnu 80. godišnjicu.

Cilj je bio jedan, da vidimo šta se to zaboravlja i da pitamo ima li tu stvari koje treba negovati, što sigurno ne radimo. Onoliko koliko je ,,komunizam“ (pod navodnicima jer pravi komunizam nikada nije postojao, što većina zaboravlja) zanemarivao istoriju Kraljevine, toliko se sada zanemaruje istorija i tekovine SFRJ.

Narodni heroji su nepodobni, ljudi koji su zaista učinili mnogo za budućnost se brišu. Upravo u to smo hteli da dirnemo. Dokle više da se ideološki nepodobni zaboravljaju!?

Zašto ne možemo da se sećamo i poštujemo ljude koji su toga vredni bez obzira na ideologiju/nacionalnost/veru i kad ćemo da izađemo iz vrzinog kola brisanja istorije i zaborava nepodobnih?

Bez ikakve sugestije sa strane, mi, učenici, napravili smo 14 plakata koji tematizuju tekovine bivše države, koje smo osetili zaboravljenim, zajedno sa nekoliko ličnosti čije smo biografije prepoznali kao važne.

Tako smo dizajnirali plakate koji govore o istorijskim činjenicama poput Prve konferencije Pokreta nesvrstanih, izgradnje Novog Beograda, radnih akcija i slično. Našli su se tu i Moša Pijade, Koča Popović i Stjepan Filipović. Međutim, nekome je to zasmetalo.

To je potpuno u redu. Sopstveno dostojanstvo mi nalaže da poštujem tuđe mišljenje, odnosno, da poštujem da neko smatra da te tekovine treba zaboraviti i da su loše.

Bilo bi to u redu da je neko izneo mišljenje da je to loše i ja sad ovaj tekst ne bih pisao i cela situacija me ne bi navela na ovoliko razmišljanje da jednog jutra nismo zatekli pocepane postere u školi. Neko bi sad rekao da je verovatno neki učenik zanesen svojim razmišljanjima u momentu besa, a osetivši se isprovociranim, uništio rad nekih drugih učenika.

Problem je mnogo veći. Pred punim hodnikom učenika, profesorka sociologije je iščupala postere sa zida, zgužvala ih i bacila na pod. Jedan profesor, neki bi rekli uzor svojim učenicima, pokazao je da je u redu uništiti rad učenika ukoliko se vi ideološki ne slažete. E to je problem!

Ne uzimam sad u razmatranje to da na plakatima nema nikakve ideologije i da nije u pitanju nikakva propaganda, već isključivo istorijski fakti. Razmišljam kakvom li to društvu težimo i čemu se nadamo kad se u jednoj obrazovnoj instituciji učenici primerom uče da je destrukcija u redu.

Postoji li opravdanje za uništavanje tuđeg truda? Jedan profesor svojim učenicima pokazuje da postoji, a to je najobičnija nesuglasica (iako ideologije na plakatima nema). Ono što još više boli je etiketiranje koje smo kao autori plakata doživeli.

Nazvani smo komunjarama i satanistima zbog plakata koji govore o Beogradskoj konferenciji 1961. i izgradnji Novog Beograda. Gde je nestao dijalog u ovom društvu? Je li zabranjeno uopšte prepoznati teme koje su nekome toliko odbojne?

“Veličina” jedne osobe, pa samim tim i jednog društva, sagledava se u sposobnosti da razume i poštuje čak i ono sa čime se ne slaže. Civilizovan čovek je u stanju da diskutuje, tematizuje, pa i problematizuje sve teme, te da argumentovano raspravlja ukoliko je potrebno.

Nasilje nije argument. Nasilje nije civilizovano, ono je prikaz slabosti i nesigurnosti.

Ovo društvo je, na svačiju ogromnu žalost, opijeno mržnjom do te mere da svaku nesuglasicu rešava na najekstremniji i najdekstruktivniji način. Ukoliko se i najmanje ne slaže sa nekim, taj će biti etiketiran, ponižen i odbačen. Prepoznaje se ,,neprijatelj“ i u onome gde ga nema zbog ekstrema koji vlada, a neprijatelj je, nažalost, vrlo promenljiva kategorija.

Prepoznat je neprijatelj na plakatima koje su radili učenici, pa samim tim i oni (a i njihov mentor i svako ko ima veze sa njima) moraju biti podvrgnuti satanizaciji.

Donekle razumem komuniste (vrhušku) što je zanemarivala ljude Kraljevine i ove bivše i današnje radikale što satanizuju komuniste, u pitanju su čisti interesi. Međutim, uopšte ne razumem ljude, narod, koji se tome povinuje svaki put.

Zašto se tako leluja od ekstrema do ekstrema, nije li to neprijatno? Nije li lepše i prijatnije nešto voleti i negovati, nego mrzeti? Fiziološki mi mržnja ne prija, možda zato ne razumem.

Gomila je pitanja u mojoj glavi koje ne znam kome uopšte treba postaviti. Međutim, šta me je zgužvani Moša Pijade sa pločica naveo da shvatim? Ono čemu lično težim i zalagaću se svom snagom je društvo bez mržnje i nasilja na svakom koraku, na svakoj banalnosti.

Želim društvo poštovanja svakog pojedinca, društvo bez poniženja i društvo ravnopravnosti. Sa poniženim ljudima nećemo nigde stići, ostaćemo u zapećku. Svaka ličnost je deo ovog društva, te je svaka izuzetno važna. Trenutni sistem je truo upravo zbog nepoštovanja osobe.

Kada to promenimo, izgradićemo neki bolji sistem, perspektivniji. Ako želimo budućnost, moramo se svi međusobno uvažavati. Moramo znati da slušamo druge, ne samo da čujemo, a kamoli da ignorišemo. Moramo biti otvoreni za tuđa mišljenja i sagledati ih, tako ćemo unaprediti sami sebe.

Želim društvo u kom su mržnja i zlo neprihvatljivi, a ne da se promovišu u budućnosti zemlje. To želim nakon 17. decembra, naravno, razumno, ne može to odmah.

Ono što je poruka svih nas sedmoro je tekst plakata, koji i dalje stoji na mestu stradanja Moše Pijade – “I pismenost je oružje u borbi protiv neprijatelja”. Srbijo, živi srećna u slobodi, ljubav naša nek te vodi, a ne mržnja, jer ljubav je jedini put u budućnost.

Autor je maturant Treće beogradske gimnazije, jedan od osnivača neformalnog udruženja i „I mi se pitamo“

(Danas, foto: Autonomija)