Skip to main content

Ljubica Ristovski: Teško je reći da imamo sistem kulture

Kultura 31. dec 2021.
11 min čitanja

Ljubica Ristovski bila je direktorka Narodnog pozorišta u Subotici u vreme kada su u tom teatru izvođene neke od najboljih predstava u njegovoj novijoj istoriji. Jedna od njih bile su “Bahanalije” Gorana Stefanovskog, u režiji Kokana Mladenovića, sa Goranom Šušljikom kao gostom. Kada su pozvane u Prilep, na makedonsku verziju Sterijinog pozorja – Dane Vojdana Černodrinskog, glumci “Bahanalija” doživeli su nezapamćene ovacije. Od subotičkog ansambla, kome se poklonio i član žirija, glumac Nikola Ristanovski, koji će tek postati velika pozorišna zvezda kod nas, cele noći nije se odvajao, danas pokojni pisac Goran Stefanovski. U kafani se te noći jasno sonce čekalo do jutra.

Ostaće u istoriji srpskog pozorišta upamćeno i to da je Ljubica Ristovski sa direktorkom Drame na srpskom jeziku, rediteljkom Oliverom Đorđević, prva u Srbiju pozvala Olivera Frljića da režira. I to odmah nakon što je njegov fascinantni “Turbofolk” izveden na Sterijinom pozorju. Na Pozorju je 2011. godine trijumfalni pobednik bila Frljićeva predstava “Kukavičluk” NP Subotica, potresna priča o žrtvama Srebrenice. Ljubica Ristovski je, takođe, bila prvi direktor nekog pozorišta u Srbiji koji je Andraša Urbana pozvao da režira na srpskom. Njegovi “Banović Strahinja” i “Sabirni centar” bile su takođe odlične predstave te kuće. Nakon višegodišnjeg iskustva vođenja vrlo kompleksnog subotičkog pozorišta sa dva ansambla – srpskim i mađarskim, a prethodno rada u Domu omladine u Somboru, te u subotičkom Dečjem pozorištu, Ljubica Ristovski se okrenula pedagogiji. Danas na novosadskoj Akademiji umetnosti predaje nekoliko predmeta koji će studentima tek biti veoma korisni kada se otisnu u profesionalni život. Producentima drži Savremeni pozorišni menadžment i Produkciju u dramskim delatnostima, koje predaje i studentima Departmana audio-vizuelnih medija, dok glumci slušaju njena predavanja iz Pozorišnog preduzetništva.

U intervjuu za SEEcult Ljubica Ristovski govorila je o – na početku pandemije – vrlo traumatičnom držanju onlajn nastave, koja ni u međuvremenu, smatra, nije donela ništa dobro obrazovanju. Mišljenja je da školovanje koje se prati iz udobnosti sopstvenog doma relaksira pažnju i koncentaciju, ne omogućuje usredsređenost, te da uljuljkuje znatiželju mladog čoveka, zbog čega se više ne može biti siguran ni u to kako je ovladao određenim znanjem. Primećuje da je korona i u umetničkim krugovima – pozorištima na primer, ostavila višestruko loše tragove – postala je zgodan izgovor za sve, a prvenstveno za manjak kompetencije. Pozorištima danas zamera što sve manje vode računa o repertoaru i samim potrebama kuće i što kreiranje repertoara prepuštaju rediteljima koji to rade stihijski, po svom ukusu i trenutnim apetitima u odnosu na sopstveni CV. Kada je reč o solidarnosti i empatiji u nevreme kakvo je epidemija, Ljubica Ristovski prisetila se kada je u isto tako teškim vremenima – devedesetih godina, Savez dramskih umetnika Srbije, pod vođstvom Svetlane Cece Bojković, činio čuda u akcijama solidarnosti za svoje penzionere. Stoga smatra da je solidarnost, koje trenutno nema, i te kako moguća, samo se treba organizovati.

– Stekli smo sada već ozbiljno iskustvo života u pandemiji. Kako Vam se čine naše nove/stare navike? Je li se život u suštini promenio, ili samo pričamo o tome da jeste, a upražnjavamo stare navike oslanjajući se na još starije boljke? Koliko Vam se čini da ste i sami “drugi čovek”?

Ljubica Ristovski: Svi smo se promenili, a i trebalo bi da jesmo, iako postoje i ljudi koji žive kao da se ništa nije desilo, kao da se ništa dešava. Ja ne mogu da živim tako kad opasnost i dalje vreba sa svih stana. Vidljivo je da se umnogome izgubilo ono što je najkarakterističnije ljudskom rodu – socijabilnost. Ona se svela na najmanju moguću meru. Što se tiče pozorišta, naravno da je nedostajao i još uvek nedostaje živi kontakt aktera i publike koji je u jednom trenutku potpuno morao da se – ili ukine, ili da se smanji na najmanju moguću meru. Sve to uticalo je da se promeni sam odnos čoveka prema čoveku. To mi najteže pada u svemu ovome.

– Savladali smo i izazove nastave u epidemiji. Zoom, Skype, Google Meet.. postali su nezaobilazan deo pedagogije. Šta Vam se čini, ima li to sve zajedno smisla? Kakva znanja u takvim uslovima dobijaju studenti, tim pre što nam je, i sa kontaktima uživo, školstvo i pre korone bilo na vrlo niskim granama?

Ljubica Ristovski: Studenti dobijaju samo nekakve informacije koje primaju u udobnosti svojih soba, gde je već opušten odnos prema svim informacijama koje dolaze do njih. Zato se nama koji im predajemo često čini kao da pričamo u vetar, jer nemamo uzvratnu informaciju. To je naročito vidljivo ako imamo neke prezentacije, dešava se da nam studenti samo “nestanu” sa ekrana, ne vidimo ni kako oni to prate, slušaju li nas, razumeju li… Mnogi predmeti ni ne mogu se izvoditi preko Zooma, prosto je nemoguće. Jako brinem, posebno za ove mlade generacije, prvu-drugu godina studija, koji još nisu stekli ni neke navike koje bi morale da budu karakteristične za studente umetničkih škola. Oni još ne znaju da to više nije srednjoškolski sistem učenja. imaš lekciju, naučiš, pa odgovaraš i gotovo. Sada se studira, a to podrazumeva da i ti sam učiš i mimo zadatih tema i lekcija, da sam proširuješ vidike koje ti profesori otvaraju.

Naša Akademija se dosta dobro snašla u celoj toj situaciji. Studenti su deljeni u grupe, što je opet otvaralo nove probleme, jer se onda, na primer, cela klasa glume do kraja nije videla u celosti. Producentima sam, jer su bili podeljeni u tri grupe, morala da držim trostruku nastavu, da svima ispredajem sve važno i sve ujednačeno isto, što opet do kraja nije bilo moguće sasvim. Zato sada, kada ponovo imamo nastavu uživo, koristim priliku da im nešto ponovim, proširim znanja, da im osvežim pamćenje, podsetim ih na ono što sam govorila i vratim na put samoistraživanja i učenja.

– Da li su studenti zbog toga ljubopitiviji, znatiželjniji, radoznaliji, jer možda imaju utisak da im svi ti zumovi, guglmitinzi itd. uskraćuju neka znanja?

Ljubica Ristovski: Ne, naprotiv. Oni su toliko ušuškani da prema onlajn nastavi uopšte nemaju odnos kao da je to škola. To je nešto što su oni “otvorili na internetu”, pa sa pola pažnje, sa pola oka, prate. Razlog tome je što nema živog kontakta, nema toga da, kad im nešto ispričate, kad im predstavite jednu teoretsku misao, pa onda im razjasnite kako to izgleda u praksi, kreće sto pitanja. Pitanja nije bilo na Zoom nastavi. Samo su mirno ili nemirno slušali, zavisi kako ko, i tako je to prolazilo. Pristalica sam živog kontakta, žive komunikacije profesora i studenta, jer samo u uzajamnosti ima smisla ono što radimo.

– Jeste li primetili da je korona postala izgovor za mnoge stvari: kašnjenje, propušteno, okasnelo, nerad…? Ima li toga među studentima?

Ljubica Ristovski: Kako da ne. Ali tome se može stati na kraj kada je nastava u pitanju, samo vratimo pravila koja su pre bila. Svakako, ako je neko bolestan, ima koronu, ostaje kod kuće dve-tri nedelje. Korona ne može biti izgovor za jedan, dva, ili tri izostanka. I ona ne sme biti razlog da se ne uradi nešto što je zadato. Naravno, uvek će biti ljudi koji će se izgovarati na ovo ili ono. Sada je to trenutno korona, ranije su to bili neki drugi izgovori, porodični problemi… Primetila sam da je korona kao izgovor mnogo češća praksa sada po našim pozorištima. Ona postaje izgovor za realizaciju predstava, ali i za to kako danas izgleda repertoar. Čujem često da se kasni zbog korone, da je ona glavni razlog toga. Što nije tačno.

– Kako se primenjuju epidemiološke mere u institucijama kulture: na AU, pozorištima…? Jesu li formalne ili suštinske? Ansambli koji kod nas dolaze, na primer iz Hrvatske, šokirani su kako smo mi u pozorištima komotni. Maske su ispod brade, pa se skinu kad predstava počne, svako sedi gde hoće, na nekim festivalima jedni drugima sedeli su, maltene, na glavama…

Ljubica Ristovski: Istina je da smo mi ležerniji više nego što bi trebalo. Ja i dalje nosim masku, i dalje se klonim svega, to sam usvojila kao nekakav način ponašanja. Na Akademiji su usvojene sve mere kojih se držimo. Radimo sa malim grupama studenata, najviše do 15 studenata sme da bude i to u ogromnoj prostoriji. U maloj učionici – evo sada sam došla sa nastave gde sam imala šest studenta, od mene udaljenih bar tri metra, a i oni sami bili su međusobno udaljeni, imali smo svi maske, svugde su dezinfikatori, posle svakog časa spremačica dolazi, sprema, dezinfikuje učionice… Zaista se pazi.

– Primetili ste sigurno da je u prva dva talasa korona u Srbiji odnela mnogo glumačkih života. Šta mislite zašto?

Ljubica Ristovski: Mislim da je to zato što su ljudi nastavili da žive kao da se ništa nije desilo. Posle predstava glumci obično odlaze u neku kafanu, tamo se razgovara, nije se gledalo koliko je ko od koga odmaknut, ljudi su prosto nastavili da se druže istim tempom, na isti način kao pre korone, što je prosto nemoguće bez posledica. To je moralo da se promeni. U međuvremenu smo postali maltene asocijalni, i sama sam druženja svela na minimum i družim se samo sa ljudima za koje znam da su odgovorni.

– Kako se u takvim uslovima organizuje Festival studentskog pozorišta na kojem je AU nedavno ugostila predstave i studente iz regiona?

Ljubica Ristovski: Bilo je prilično dirljivo i divno. Mere su se morale poštovati. Što se tiče predstava i gostiju, zadužili smo studente produkcije da budu domaćini pojedinim ansamblima. Svi gosti su morali da donesu dokaz o vakcinaciji, ili PCR test, pa smo sa te strane bili sigurni. Mere su se poštovale gde god smo imali programe, kako u sali na Akademiji, tako i u Srpskom narodnom pozorištu i Kulturnoj stanici “Svilara”. Bilo je onoliko publike koliko je propisano da sme da bude. Posle festivala nije primećeno da je bilo bolesnih, ili zaraženih.

– Kako su se ponašali studenti sada kada su morali da se izmeste iz virtuelnog i teoretskog u realno pandemijsko iskustvo?

Ljubica Ristovski: Bili su jako zainteresovani, presrećni što konačno nešto konkretno mogu da rade. Na poslovima producenta bili su aktivni, vredni i požrtvovani. Brinuli su se o ansamblima od njihovog dolaska do ispraćaja. Ovih dana imali smo evaluaciju festivala i rekla sam im da su me oduševili, jer su se postavili vrlo profesionalno.

– Ako su studenti tako vredni, za pretpostaviti je da su kao takvi dobrodošli i u ovdašnja pozorišta, na festivale, televizije… Koliko se te zvanične institucije oslanjaju na potencijal Akademije umetnosti na primer?

Ljubica Ristovski: To sve zavisi od pozorišta do pozorišta. Koliko znam, Pozorište mladih, Srpsko narodno i Novosadsko pozorište angažuju naše studente glume da im volontiraju u predstavama. Što se tiče producenata, njih niko ne zove, ni iz jedne institucije kulture. Na Akademiji sam četiri godine i ne znam da je neka institucija zvala nekog našeg studenta produkcije da sarađuju.

– A RTV Vojodine, na primer?

Ljubica Ristovski: Ne.

– Postoji li možda na Akademiji neka vrsta “otvorenih vrata” na kojima bi se sretali studenti i ljudi sa televizija, iz pozorišta, sa festivala?

Ljubica Ristovski: Kod nas je sve to malo drugačije postavljeno. Ja moje studente vodim u posete pozorištima. Oni već tri godine rade ovaj Festival studentskog pozoritša, radili su i na Ravno selo film festivalu. Trudim se da, gde god mogu, pomognem im da steknu kakvo-takvo iskustvo, jer im je svako dragoceno. Što se tiče drugih predmeta, postoje drugi profesori i ja se u to ne mešam. Svako pazi svoj predmet i usmerava ih.

– Koje su glavne karakteristika tih novih, nadolazećih generacija, koje kvalitete nose, koje su im mane? Kada se razgovara sa njima, sami za sebe kažu da su zatočeni u sopstvenoj pasivnosti. Pitanje je da li to rezultat osećaja sveta, činjenice da se sistem njima suštinski vrlo malo obraća i bavi, ili zato što oni sami ne vide mogućnost menjanja stvarnosti koja im se ne dopada?

Ljubica Ristovski: Ima ih različitih, nema nekog obrasca. U mom slučaju pozitivno je to što predajem na Akademiji umetnosti koju upisuju oni koji to zaista žele. Kada naiđete na tako plodno tlo, možete mnogo više postići jer ta deca hoće da uče, usavršavaju se, da budu bolji i najbolji. Zato ne mogu da generalizujem i svodim sve mlade na neke opšte karakeristike. Činjenica je, međutim, da, što se tiče politike i nekog angažmana oko nje, nisu zainteresovani da se time bave.

– Da li razumete taj njihov osećaj?

Ljubica Ristovski: Ne. Ali ja nisam tip koji bi deci nametao nešto, govorio da moraju time da se bave. Neka sami biraju, najbolje će rezultate ipak postići ako sami uoče neki problem i krenu da ga rešavaju. Mislim da je taj put mnogo bolji nego da im se nešto nameće kao činjenica.

– Da li profesori danas moraju imati dodatnu vrstu opreza u odnosu na studente? Kako živimo u vreme neke čudne političke korektnosti, koja doduše često više odmaže nego pomaže, na nekim inostranim univerzitetima profesori se danas klone nekadašnjih običaja da sa studentima imaju kontakte i posle nastave, jer neka sasvim obična kafa studenta i profesora danas može dobiti neke druge konotacije. Kako je kod nas?

Ljubica Ristovski: Toga kod nas nema. Rekla bih srećom. Normalno je da se student i profesor zadese zajedno u kafani, da popiju kafu ili piće i to nema neku zadnju misao. Tako je bilo, tako je i sada.

– Koliko se pozorišni život promenio od kako ste bili upravnica NP Subotica do danas, kada ste profesorka i gledateljka?

Ljubica Ristovski: Za tih pet godina, nezavisno od korone, promenilo se dosta, i to u negativnom smislu. Negativne tekovine po meni su to što se ljudi više ne bave pozorišnom kućom i repertoarom tako da o njemu promišljaju kroz instituciju, nego sve to deluje dosta stihijski i nekako spolja. Izgleda kao da reditelji kreiraju repertoare: oni dolaze i režiraju šta oni žele, šta se njima sviđa, šta im fali u CV-u. Srozan je posao menadžera, na to se ne gleda kao na posebno umeće i talenat. Upravnik danas može da bude bilo ko. Nebitno je ko. Bitno je da izlaze neke premijere, kakve su – nema veze, neka se nešto dešava. Nažalost, u svemu tome nema plana, strategije, niti misije ili neke vizije. Prosto, dešava se.

– Gde je u svemu tome publika?

Ljubica Ristovski: Publikom se tek niko ne bavi. O njoj niko ne razmišlja. Rade se komadi i pisci – ne oni koji treba da se rade zbog trenutka, teme, važnosti, već ono što bi neko da igra, ili režira.

– Istovremeno umetnost sve više postaje zabava. Zabava nam se predstavlja kao umetnost. To je naša kulturna politika trenutno.

Ljubica Ristovski: Da, tako je već godinama. Pričam mojim studentima baš ovih dana kako ništa što im predajem ne mogu da im objasnim na primerima “velikih hit komedija” koje se trenutno igraju po našim repertoarima, za razliku od velikih komedija koje su se nekada sa ozbiljnim razlozima i značajnim povodima stavljale na repertoare pozorišnih kuća. Govorim im o tome kako je teško napraviti predstavu koju će istovremeno verifikovati stučna javnost – dakle kritika, kolege, novinari, a koja će s druge strane imati uspeha i kod publike. Vrlo je retko da su, na visokom nivou, zadovoljene obe strane, a upravo to smatram vrhuncem rada jednog teatra, a ne nagrade i festivale. Takvih predstava imala sam u NP Subotica kao upravnica i na to sam vrlo ponosna.

– Može li se reći da su je većina pozorišta kod nas ipak privilegovana u odnosu na Evropu, na primer, gde država finansira samo nacionalne teatre, dok se svi drugi sami bore za opstanak. U tom smislu mi još uvek imamo neke socijalističke tekovine…

Ljubica Ristovski: Ne znam da li bih to tako nazvala, jer se mi i oni ne možemo porediti. Oni imaju svoje zakonitosti, formirano tržište, a kod nas nema ništa od toga. Ako bismo usvojili taj sistem i preneli ga kod nas, mislim da ovde više ničega ne bi bilo. Mi u tom smislu možemo govoriti samo o privilegijama stalno zaposlenih u odnosu na alternativnu scenu, nezaposlene glumce i umetnike uopšte. Tu se može govoriti o ušuškanosti, jer jedni imaju stalne prihode, a drugi, iako rade, nemaju sigurnu egzistenciju, dok u koroni nisu imali ništa, pa ni priliku da rade. Poređenja sa zapadom su zato jako teška, jer je kod nas sistem takav da bismo teško mogli da ga nazovemo sistemom kulture.

– Pomenuli ste nezavisne umetnike koji su tokom korone bili u nezavidnom položaju. Da li mimo države, koja bi morala da osmisli neki sistem zaštite za njih, postoji još neki potencijalni okvir solidarnosti u okviru samog umetničkog esnafa, tim pre što nam se kaže da ovo nije jedina pandemija u izgledu?

Ljubica Ristovski: Trebalo bi da postoji, ali ne postoji. Nedavno je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bila međunarodna naučna konferencja “Kreativnost i inovativnost u vreme krize”, organizovana povodom 60 godina postojanja Katedre za pozorišnu produkciju. Bila sam sagovornik na jednoj sesiji i na ovo isto pitanje odgovorila sam da solidarnosti u vreme korone nije bilo. Da ljudi bez prihoda nisu pomagani ni na koji način. Solidarnost je postajala nekada u okviru Udruženja dramskih umetnika Srbije, posebno u vreme kada je njegova predsednica bila Ceca Bojković. Tada su se pokretale razne akcije za penzionere, ali to je nešto što se radilo cele godine. Cecu to nije mrzelo. Danas, nažalost, ničega toga nema. Neka vrsta angažmana na tu temu sigurno bi uspostavila neki sistem solidarnosti jednih umetnika prema drugima, samo to neko mora da pokrene.

– Govorili smo o publici, sve malobrojnijoj u pozorištu, koju je epidemija dodatno desetkovala. Bavili ste ste njome kao upravnica NP u Subotici, sada na AU, a imali ste svojevremeno i projekat “Škola za publiku”? Postoji li ona i danas?

Ljubica Ristovski: “Škola za publiku – diplomirani gledalac”, koju sam osmislila u nadi da ću tako spojiti publiku i marketing, pokrenula sam u NP Subotica. Tamo sam školovala tri generacije publike, a dvaput sam držala predavanja i u Ateljeu 212, u okviru Mucijevih dana. Ovih dana završila sam krug predavanja u zrenjaninskom NP “Toša Jovanović”. Taj program traje dva meseca, održava se jednom nedeljno sa publikom koja se edukuje kako da gleda predstave, odnosno uči koje sve elemente treba da gleda u jednoj predstavi da bi je bolje razumela, doživela i verifikovala. To je klasičan edukativni primer kulturne animacije. Svi primeri na kojima se radi sa publikom odnose se na predstave koje su oni gledali u datom pozorištu. Tako edukovana publika dodatno se vezuje za teatar. Kao upravnica u Subotici uvek sam smišljala neke programe koji bi publiku tešnje vezali za matičnu pozorišnu kuću.

– Kad smo kod tog vezivanja, možete li nekako logički da objasnite tu neverovatnu vezu između studenata, naročito glume, i njihovih profesora na umetničkim akademijama? Glumci celog života citiraju svog profosora kao da je neki Mesija. I hiruzi isto imaju profesore od kojih uče da spasavaju ljudske živote, neki drugi studenti drugih škola takođe imaju profesore, pa ih baš ne pominju do kraja života i stalno.. U čemu je tajna?

Ljubica Ristovski: Jeste, to je posebno vidljivo kod glumaca. Mislim da je to zato što ih taj njihov profesor, koji vodi klasu, u jednom trenutku potpuno ogoli, a onda ih ponovo sastavlja i zalepi. Tako se uspostavi neka dublja veza sa najintimnijim delom čovekove duše. I to stalno pominjanje i citiranje razumem kao zahvalnost studenta profesoru.

(Snežana Miletić/SEEcult.org)