U tekstu radnog naslova „Ko o čemu, stranke o poštenju. A građani isto nevini, ko goblen”, osvrnuo sam se na opozicione stranke u internetskom diskursu i javnom prostoru, u kojem one nastupaju bahato i osiono, očekujući da drugi dele njihovu samozaljubljenost. Govorio sam i o glasačima koji neprestano kukaju i čekaju da neko reši njihove probleme, ali ako je moguće da to bude princ-đuvegija – „lep, plav, visok, tanak, pametan, bogat, nepoznat, nov, pošten, da ima dobrog belog konja”. Razmatrao sam rešenje u vidu mosta između stranaka koje bi sišle malo međ’ narod i naroda, koji bi se navikao na ne baš uvek prijatni miris politike.

Jedan od načina da dođe do promene vlasti kroz postojeći sistem upravo je taj da stranke „vrate” poverenje građana, iako – realno – ono zapravo nikada nije ni postojalo. Prosečna osoba iz većinskog udela glasača nije politički i medijski pismena. Izuzev izlaska na izbore, ona nije politički aktivna. Legitimna bi bila opaska da takva politički (ne)aktivna osoba nije ni građanin (kao politički subjekt). U tom smislu, izvestan korpus takozvanih opozicionih stranaka radi potpuno jalov posao. Na stranu to što se mnogi greškom obraćaju svojim postojećim glasačima visokim pojanjem, i kao čopor izgladnelih pasa se otimaju oko jednog komada mesa koje je Veliki Autokratski mesar bacio na gubilište; presipaju glasove za koje misle da im pripadaju iz šupljeg suda rasutih glasača u ništavilo političkih ideja – dele kolač koji uglavnom nisu oni ispekli. Zanimljivo je da su tu neke od opozicionih kusih partija prihvatile Dragana Đilasa kao nekakvog arbitra, koji je trebalo da podeli taj imaginarni kolač na nekakve pripadajuće procente u svom Savezu za Srbiju.

Ako je verovati čaršijskim pričama, trebalo je da Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Narodna stranka i on sam podele po jednu četvrtku, a svi ostali eventualni bili bi dobrodošli samo uz nekoga od njih, na njihovim listama. Ono što niko nije znao da mi kaže je – šta se to deli? 25% čega? Kakav je to politički kapital kojim se raspolaže? Kakva je, ne samo ideološka pozicija jednog takvog subjekta, već i kakve su programske namere tog megazorda frankenštajn vrste.

Jedan od planova koji je prisutan u javnom diskursu, koji navodno potiče od Vuka Jeremića (ili ga on barem snažno podržava) jeste i takozvano oročavanje trajanja mandata „prelazne vlade”, koja bi usledila posle pada Vučićevog režima. Šta to u praksi znači – svašta od opozicije skupi se pod jednu veliku šatru i udare svako u svoj, da izvinete, instrument – dok god muzika ne bude toliko glasna da se tu skupi neki broj ljudi sa dovoljnom količinom hrane, pića, novca, buke, muzike i ljudi da taj šator bude glasniji od onog u kom svira muzika na struju. Takva koalicija velikog šatora osvaja većinu i formira desničarsko-levičarsko-centrističku liberalno-socijaldemokratsko-nacionalističku vladu. Toj megazord frankenštajn vladi, nekim javnim sporazumom daje se rok trajanja da, kao, uvedu red u javnu upravu i javne finansije, da kao „oslobode” institucije i poluge moći pritiska Aleksandra Vučića i priraslih mu entiteta, a zapravo koriste to vreme od recimo godinu dana da preliju sigurne kapilarno-drenažne glasove porodica i prijatelja zaposlenih u javnom sektoru iz jednog velikog kotla u svoje male noćne posude i na prvim narednim „slobodnim, demokratskim i fer izborima” oni sa svojim pojedinačnim programima samostalno osvoje parlamentarnu većinu. To jeste mehanizam koji možda može da upali. Ali je ovakav kakav je opisan.

Drugi način kroz postojeći sistem jeste da se na svakom lokalu u svakoj sredini izgrade kapaciteti ljudi od integriteta koji mogu da naprave razliku u životu svojih sugrađana, koja je dovoljna da oni izađu na izbore koje sprovodi i kontroliše većinom Srpska napredna stranka i daju tim ljudima svoj glas. To bi mogli biti pojedinačni lokalni političko-aktivistički pokreti koji već rade i postoje, koji već adresiraju probleme svojih komšija, koji im već pomažu tamo gde im život stoji i ne funkcioniše, ako ne regresira. Takvi politički pokreti mogli bi napraviti razliku koja je potrebna da se prikupe glasovi koji su potrebni da se uzvikne jedno glasno NE autoritarizmu i anticivilizacijskoj tekovini fašizma. Oni bi nosili svoja lokalna obeležja, nosili svoje lokalne probleme, odlike, ideje, vrednosti i glasove i ujedinili se – ne veštački na istom nivou (republici) zbog podele skupe beogradske moći, već geografski i administrativno kako bi sve te glasove na parlamentarnim izborima uneli u skupštinu i kako bi nešto što na lokalu već radi preneli na nivo države. Te lokalne pokrete trebalo bi voditi ljudi od velikog ličnog i profesionalnog integriteta koji su se opredelili za to da deo svog vremena, novca i ugleda stave na blatnjavu promaju kraj poljskog toaleta i rizikuju toplog zeca.

Sa tim, do trenutka formiranja posleizborne koalicije, ne smeju imati veze politički lideri sa jednim rogom, dva lica, puterom na tri glave i repovima. Da je pameti, o njima se ne bi više ni razgovaralo, osim na časovima istorije. Oni su lično odgovorni za sve što danas živimo, svako u svojoj meri i na svoj način i kao što su Hana Arent i Nedim Sejdinović, svako za svoje vreme, rekli – to se nije smelo dogoditi. To se nije smelo dogoditi. Manje gadljivi na različitosti među borcima i među frontovima koji postoje, a na kojima svako vodi svoju važnu bitku, verujem da možemo opredeliti glas za potlačene i ugnjetavane, za hrabre i smele. Dakle, ujedinjavanje lokalnih pokreta i odabranih pojedinaca na listu za republički nivo, sa kampanjom koja se obraća onima koji nisu već njihovi birači i uz garancije prelaska cenzusa (idealno i uz legitimizaciju od strane postojećih stranaka delegiranjem tek odabranih pojedinaca od integriteta) može biti drugi način.

Treći je revolucija. Ali za nju se moramo svi jednoglasno i jednosmerno opredeliti, spremni da ne biramo boju cveća za dvorište dok kuću koju gradimo proždire požar.

(Autonomija / foto: Medija centar Vojvodine)