Nedavno je iz štampe, u izdanju novosadske Akademske knjige i u prevodu na srpski jezik, izašao autobografski i autofikcijski roman čuvenog vojvođanskog pisca Laszla Vegela pod nazivom Nesahranjena prošlost. Ovaj roman, koji je u Mađarskoj prošle godine zaradio Zlatnu medalju za najčitaniju knjigu, pripoveda o tri generacije vojvođanskih Mađara, u čiji se mali, skrajnuti, skromni život neprestano mešaju velike politike i veliki ratovi, ne želeći da ih bar na trenutak ostave na miru. Vojvodina je kontinuitet diskontinuiteta, prostor koji je u prošlom veku promenio razne države, razna uređenja, razne dominantne kulture i identitete. Vegela interesuje kako u tim velikim društvenim plimama i osekama pliva običan čovek.
Trebalo bi više prostora za nabrojati sva Vegelova dela, pa ćemo ovde spomenuti samo neka: Memoari jednog makroa (njegov prvi roman iz 1967. godine), Ekhartov prsten (roman), Vitgenštajnov razboj (eseji), Bezdomni eseji, Exterritorium (roman), Judita i druge drame (drame), Neoplanta ili obećana zemlja (roman), Ispaštanje ili priče iz donjih predela (proza), Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile…
Dobio je, pored brojnih drugih, i najveću mađarsku književnu nagradu “Lajoš Košut”, Regionalnu Pulicerovu nagradu, te Februarsku nagradu Novog Sada. Odnedavno je član Mađarske akademije Sečenji za književnost i umetnost.
Njegovi dnevnici su objavljivani u nekoliko knjiga, a roman Neoplanta ili obećana zemlja doživeo je sjajnu pozorišnu interpretaciju u režiji Andraša Urbana u Novosadskom pozorištu. Urbanova predstava What is Europe nastala u produkciji sarajevskog MESS-a, postavljena je na motivima Vegelovog eseja What is Jugoslavija, koji se bavi prošlošću balkanskog čoveka i njegovom neizvesnom budućnošću. Rođen je u Srbobranu, bačkom gradiću nadomak Novog Sada, 1941. godine.
U romanu Nesahranjena prošlost, kroz svoju autobiografiju i istoriju Vaše porodice, Vi zapravo ispisujete diskontinuiranu povest jednog regiona, Vojvodine, koja je tokom proteklih stotinak godina prošla razne mene, menjala države, državna uređenja, etničku konfiguraciju, identitete… Zašto je za Vas Vojvodina tako važna tema, kojoj se stalno vraćate?
– Pre svega, zato što sam tu rođen. Osim toga, moja književnost je vezana za Vojvodinu jer sam od nje dobio nešto i ne želim da joj ostanem dužan, niti da izdam one sa kojima poimam svet na isti ili sličan način. Početkom devedesetih imao sam prilike da se preselim u Mađarsku, ali sam ostao ovde. Ako sam izabrao ovo mesto za život kada nam je išlo dobro, onda je red da ostanem i kada kola idu nizbrdo. Ovo je moralna odluka, ali imam i književne razloge. Nisam hteo da se oprostim od mojih književnih junaka: likove koje sam opisivao mogao sam samo ovde da stvorim – i nigde drugde. Jednom sam bio u Berlinu na debati književnika, gde su se švajcarski pisci žalili na švajcarski način života. Svakodnevnice su monotone, toliko komforne da jednostavno nisu produkovale bilo kakve izazove. U ovom zemaljskom raju se teško stvara književno delo – ubeđivali su nas. Ja sam im u šaljivom tonu predložio da se presele u Novi Sad, jer u njemu ima dinamike i za izvoz. Moj grad je uzbudljiviji čak i od Berlina. Ozbiljno su shvatili moje reči, razmotrili predlog i uz izvinjenje mi odgovorili da bi život u Vojvodini bio ipak isuviše velika avantura za njih. A mene upravo ta avantura privlači. Stvarnost je ovde toliko fantazmagorična da je nema smisla realno opisivati, jer bi čitalac pomislio da se preteruje. Živim u zemlji čuda, u kojoj većina misli da je stvarnost laž ili izmišljotina. Istina deluje kao laž, a laž kao istina. Moja ars poetika glasi: kako opisati istinu, a da ona ne deluje kao laž.
Šta se desilo danas sa vojvođanskim identitetom, da li je on nestao ili se promenio do neprepoznatljivosti? I ako jeste, zašto se to desilo?
– Pre više godina novinar Teofil Pančić postavio je jedno provokativno pitanje o kojem vredi razmišljati. Kako to da Istra u pravnom smislu ima manju autonomiju od Vojvodine, ali istovremeno veću svest o autonomiji? Istarska kulturna posebnost u odnosu na Hrvatsku je veća nego posebnost Vojvodine u odnosu na Srbiju. Kad god sam boravio u Istri, tragao sam za odgovorom na ovo pitanje. I zaključio da istarska politička elita vodi brigu o kulturi, da se njihova tradicija nije preselila u muzeje nego je postala nerazdvojni deo žive kulture i svakodnevnice.
Stvarajući neku “novu tradiciju”, u Vojvodini su “nacionalni radnici” u ime Velike Srbije ruinirali deo svoje tradicije, u ovom slučaju vojvođansku kulturnu posebnost. Time su osiromašili sopstvenu kulturu. Sa druge strane, mnogi od onih koji su se politički iskreno i hrabro, pa i nesebično zalagali za vojvođansku autonomiju, nisu u kulturnom smislu prepoznali vojvođanske vrednosti – u najboljem slučaju podsticali su sentimentalnu, šansonjersku ili folklornu Vojvodinu. Nedostaje nam moderna vojvođanska samosvest, kao što nedostaje i moderni evropski narativ koji je u Vojvodini bilo moguće izgraditi, uvažavajući njenu prošlost. Drugo, sam pojam autonomije je opterećen jednom antinomijom. Autonomija je po sebi demokratski pojam, a za vreme jednopartijskog sistema i visokog stepena vojvođanske autonomije, pokrajinsko partijsko rukovodstvo je bilo dosta rigidno. Zbog toga je pala senka na sam pojam autonomije. Posle pada Miloševića Vojvodina je postala međupartijska stvar, o njoj su se vodili međupartijski dogovori i izbijale međupartijske trzavice, i ona je kao ideja ostala u tim uskim partijskim okvirima. Veoma je interesantno da i istoričari posmatraju istoriju Vojvodine isključivo u okvirima partijskih nadmetanja. Tako je autonomija postala prazna politička ljuštura, a ne složeno i moderno identitetsko pitanje. Dodao bih i da sam koncept nacionalne države fragmentira Vojvodinu. Taj koncept podrazumeva da su nacionalne manjine marginalizovane, i da sve više svoje mesto traže u matičnim državama. U Vojvodini nije postojala jaka koheziona snaga koja bi stvorila jednu novu sintezu. Sada, međutim, ne vidim ni slabašnu kohezionu snagu, sve se svelo na individualne pokušaje da se očuva vojvođanski multikulturni identitet. Po gvozdenim zakonima nacionalne države, rađaju se nacionalni carevi i manjinski kneževi i svako vlada u svom feudu, gde se ponavljaju zvanične fraze o multikulturalnoj idili koja ne postoji.
Za razliku od mnogih, koji sopstvenu biografiju i sopstvenu istoriju prilagođavaju sadašnjem trenutku, Vi odbijate da naknadnim sećanjima sebi i svojoj porodici pripisujete “herojske” karakteristike. U pitanju su “obični ljudi” koje je “šibala” istorija. Da li smo mi zapravo za te obične ljude izgubili osećaj? Gde se oni danas nalaze i kako žive? Kako oni preživljavaju kontinuirane istorijske diskontinuitete?
– Istina, danas imamo pravu inflaciju heroja, proizvodimo heroje prošlosti da bi time “ovekovečili” heroje sadašnjosti. Ako tako nastavimo, i partizane ćemo morati preobraziti u četnike, da bi u školskim udžbenicima i dalje ostali heroji. A heroji sadašnjice su političari koji navodno čine “nadljudske napore u odbrani nacije”. Posmatrajte samo kako užurbano grade spomenike prošlosti, kao da će sutra doći do smaka sveta. Udarnički se grade spomenici kraljeva i crkvenih veledostojnika. Ne samo u Srbiji nego u celom postkomunističkom regionu postoji žeđ za proizvodnjom “zlatne prošlosti”.
U Brehtovoj drami Galilej postoji jedna sjajna rečenica: teško onoj naciji kojoj su potrebni heroji. Ovo se odnosi na XX vek – međutim, po mom mišljenju – ova misao važiće još i više za XXI stoleće. Ne isključujem mogućnost da će doći vreme kada će se demaskirati romantična interpretacija velikana prošlosti, kako bi poprimili privlačni ljudski lik s kojim mogu komunicirati mlađe generacije. Ali, nije moje da o tome pišem. Mene mnogo više interesuje “trava” koja preživljava dok slonovi vode ljubav ili se međusobno bore. U mom romanu Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopije Jovan, odnosno Johan, odnosno Janoš Šlemil preživljava ratove – neizmenično se menjaju gospodari života i smrti, sukobljavaju se ideologije, a on – preživljava. Ako ne može drugačije da se spasi, on pobegne u invalidska kolica, a ako ni to nije dovoljno, on zanemi. To je njegova samoodbrana. Vlastodršci, pre ili kasnije, ali na kraju uvek, propadaju, a taj ranjiv čovek preživi. Moji junaci su u stvari antiheroji!
Jedan od lajtmotiva romana su raznorazni “nacionalni radnici” koji se busaju u patriotska prsa, obećavaju građanima lepu patriotsku budućnost, a onda – kada zagusti – pokupe se i pobegnu negde, sa sobom ponesu bogatstvo, a “obične ljude” ostave na cedilu. Čini se da je to i lajtmotiv našeg vremena, naših devedesetih, pa i sadašnjeg doba, svuda oko nas?
– Mislim da patriotizam treba da bude intimno osećanje individue, koje čovek nosi duboko u sebi, i ono nije za vašarsko hvalisanje i nadmetanje. Kao ljubav, i ona je strogo lična stvar. Isto to mislim i o nacionalnom osećanju. Može se govoriti o njemu, može se govoriti o drami osećanja, jer ona ponekad podrazumeva velike dileme, ali svakako nije za busanje u prsa. A najmanje se sme koristiti kao optužba drugih da su izdajnici nacije ili da nisu dovoljno patriote. Svako na svoj način voli svoju naciju ili domovinu. Međutim, problem je to što su danas i patriotizam i nacionalno osećanje postali roba, biznis. Gete je govorio da je patriotizam zanimanje bitangi, ali on je ipak postao simbol nemačkog duha. Tomas Bernhard je izgovorio najružnije reči i najgrublje istine o Austriji, a danas je ponos austrijskog duha. A “nacionalni radnici” koji su se busali u patriotska prsa ili su zaboravljeni, ili se ispostavilo da su načinili velike štete svojoj domovini. Tvrde da je patriota onaj koji ume da se žrtvuje za svoju domovinu. Voleo bih da vidim tu našu novu kapitalističku klasu da se žrtvuje za kulturu svoje otadžbine. Ali, ništa od toga. Sve se pretvorilo u veliku bunga-bunga paradu.
Mnogo ste govorili o nesahranjenoj prošlosti, o prošlosti koju nismo uspeli dostojanstveno da sahranimo, pa ona bazdi svuda oko nas. Da li se ona zapravo nikada dostojanstveno ne sahranjuje da bi naši vladari, naši moćnici, mogli da manipulišu njome?
– Nesahranjena prošlost jeste kolektivna trauma ovdašnjih zajednica. Nijedna generacija nije obavila svoj zadatak da prošlost dostojanstveno sahrani. Nedostaje Antigona koja je u ime večnih načela sahranila svoga brata. Istorija je prepuna naglih prekida koji za sobom ostavljaju ruševine, a vlast u tom prostoru – rekao bih – u istorijskom vakumu, manipuliše istorijom, na dnevnopolitičkom fundamentu stvara novi temelj, odnosno “novu prošlost”, što znači da pobedonosno prekida svaki istorijski kontinuitet. Zamišljam da živim u zgradi kojoj se neprekidno iskopava novi temelj. Neminovno je da bi se zgrada pre ili kasnije srušila.
Govorite i o vlastitim zabludama. Koja je vaša najveća zabluda?
– U životu sam imao sreće, međutim to nije moja zasluga. Nikad nisam bio ljubimac vlasti, pa nikad nisam bio na položaju da odlučujem o životu ljudi… Nisam bio nigde glavni urednik ili direktor. Za vreme vladavine Miloševića, bio sam oteran sa radnog mesta. Jedno vreme sam mislio da će se izviniti za učinjeno. Prevario sam se. Stavljen sam na marginu, gde sam i danas. Tako sam greške prema drugima izbegao, ali nisam izbegao greške prema sebi. Najveća moja greška je to što sam više puta upao u zamku utopije, koja mi je zamagljivala kritičku svest. Naravno da to ne znači da bih se odrekao utopijskog mišljenja, čak i znajući da ću ponovo učiniti greške. Ne kažem da sam uvek branio istinu, jer sam samo tragač za njom, ali sumnjam u one ljude koji časkom, vojnički, tj. prebrzo otkriju istinu. Često sam grešio kada se nisam suprotstavio vlasnicima i monopolistima istine. Možda ne bih puno pomogao da sam se umešao, ali teško je prihvatiti odluku da ne progovorim, ne zbog njih nego zbog sebe. U našim vremenima najveća hrabrost je biti gubitnik, ja sam to iskusio. Mogu da kažem: nije lako. U životu sam dva puta ostao bez posla, prvi put zbog 1968. godine, a drugom prilikom zbog “antibirokratske revolucije”. Jednom svojom voljom, jer sam hteo biti slobodan, a drugi put ne svojom voljom, jer nisam hteo biti neslobodan. Ovaj drugi put me je pokopao. Telefonski pozivi prijatelja skoro da su nestali, umesto njih javljali su se nepoznati grubi glasovi… Vežbao sam samoću.
Dve su se stvari proteklih sedmica desile. Jedna je pravosnažna doživotna presuda za Ratka Mladića, a druga je rušenje crkve koju su u dvorištu Fate Orlović, žene koja je izgubila 20 članova porodice, izgradili bosanski Srbi. Da li su ovo primeri da se prošlost ipak, bar u nekim slučajevima, uspešno sahranjuje ili su tek izuzeci koji potvrđuju pravilo?
– Ne, to nije sahranjivanje prošlosti. Što se tiče crkve, Bog sigurno nije saglasan da na privatnoj svojini jedne žrtve gradiš crkvu posvećenu njemu. Ovaj čin je svakom hrišćaninu neshvatljiv. A što se tiče Haškog suda, on sudi pojedincu, a ne naciji. To ne može nikakva sofistika da negira. Međutim, Haški sud nas ne oslobađa obaveze da sami dostojanstveno sahranimo prošlost. Kada se o tome govori, onda moram da podsetim na tezu Lešeka Kolakovskog, koji je u jednom sjajnom eseju napisao: ako je neko ponosan na vrednosti svoje nacije, što je sasvim normalno, onda je odgovoran i za njene grehove. Nije na Haškom sudu da dostojanstveno sahrani našu prošlost. Haški sud neće nikoga osloboditi obaveze da odgovori na pitanje: da li oseća odgovornost za zlodela koja su pojedinci izvršili u njegovo ime? To pitanje stoji čak i za novorođene. Ne mogu ih osloboditi političari, koji misle da su svemoćni i da ne postoji nikakva odgovornost. Krajnje je vreme da političari prestanu da budu nacionalne mesije. Nacionalna savest je stvar svakog pojedinca, koji čuva nacionalno dostojanstvo time što usvaja vrednosti sopstvene kulture, neguje svoj identitet, proizvodi nove vrednosti, vaspitava svoju decu, uvažava moralne principe, izražava solidarnost prema sugrađanima, ali i tako što – pošto je ponosan na vrline svoje nacije – prihvata odgovornost za njene grehove. Ne može se prihvatiti jedno, a odbiti drugo.
Još jednom se vratimo na Mladićevu presudu. Kako komentarišete to što mediji bliski vlasti i vlast u Srbiji i dalje govore o Mladiću kao nacionalnom heroju, a da se povodom njegove presude nije oglasila skoro niti jedna opoziciona partija? Naravno, osim onih desno orijentisanih partija koje su, kao i vlast, Mladića proglasile velikanom.
– To je dokaz da u Srbiji postoji velika saglasnost između vlasti i opozicije kada se govori o nacionalnim pitanjima koje je definisao Slobodan Milošević. Vlast i opozicija u Srbiji su u sudbonosnim pitanjima mnogo bliži nego što se misli, samo što nijedna strana zbog glasača ne sme glasno to da prizna. Jasno bi se to videlo kada bi češće dolazilo do promene vlasti. Uzgred, promenljivost vlasti je najbolji, ako ne i jedini lek protiv korupcije, protiv erodiranja sistema, protiv plemićko-partijskih privilegija. Promenljivost vlasti, koja izgleda zadugo neće stanovati u Srbiji, unela bi novu dinamiku u javno mnjenje. I tada bi se videla velika bliskost vladajuće elite i i sadašnjih opozicionih partija prema krucijalnim pitanjima. A u tom dinamičnijem političkom životu možda bi se i ovde rodila jedna prava i sasvim nova politička snaga, koja je ovoj zemlji potrebna i koja će imati toliko ponosa da jasno i glasno kaže – Mladić je velika nacionalna sramota!
Nedim Sejdinović (Al Jazeera)
Foto: NDNV