ponedeljak, 22. novembar 2021.

Poslednja izborna kampanja me je uverila da jedva postoji neka razlika između stranačkih programa, zbog toga i – pored ostalog – članovi elite bez ikakve transformacije menjaju stranke. Ne menja se njihov sistem vrednosti, već samo partijska značka. To što i stranački lideri menjaju partije kao fudbaleri klubove, ukazuje na veoma  duboku političku krizu. Postoje, međutim, i takvi prelasci koji već deluju nadrealno. To pokazuje i poslednji slučaj: Nataša Jovanović se iz Srpske radikalne stranke „preregistrovala” u Srpsku naprednu stranku. Pre više od deset godina Srpsku radikalnu stranku napustio je Aleksandar Vučić, ni danas se ne zna tačno zbog čega, verovatno je to bio rezultat izvesnih unutarstranačkih borbi. Na to ukazuje i tadašnja izjava Nataše Jovanović u kojoj je teško optužila svog partijskog druga.

„Pošto smo mi, kao što on kaže, čekali da ga se oslobodimo, zaista, takvog špijuna, prevaranta i licemera, barona Minhauzena, molim državne organe, a pre svega MUP i BIA, da što pre dođu sa izveštajem i da postavimo pitanje za koje sve obaveštajne službe (za MI6 je provereno) radi Vučić… ” Strani agent, tvrdi o svom stranačkom kolegi – što bo bilo dovoljno za jedan doživotni konflikt. Sad je ista gospođa napustila Srpsku radikalnu stranku i dala se upisati u Srpsku naprednu stranku čiji je predsednik Aleksandar Vučić. I nikom ništa. Prosta zamena partijske značke.

utorak, 23. novembar 2021.

Na pomen opozicionih stranaka moji poznanici samo odmahnu rukom. Nesposobni svadljivci, kažu, i o tome čitam na internetu i u novinama, o tome čujem na televiziji. Među opozicionim intelektualcima vlada organska sumnjičavost u tradicionalne stranačke elite. Mnogi ovaj antielitizam nazivaju populizmom. Meni se, međutim, čini da je reč o nečemu drugom, mada je populizam zbilja antielitni, no njegov profil postaje punovažan tek sa antipluralizmom. Najvažniji znak raspoznavanja jeste homogeno nacinalno jedinstvo. Suština kritika upućenih na račun posvađanih partijskih lidera koji se trse u ulozi velnih gubitnika, ogleda se u tome da nisu u stanju da prepoznaju uzroke nizova vlastitih poraza. Zašto trpe tako žalosni poraz od tek osnovane Srpske radikalne stranke?

subota, 27. novembar 2021.

 Blokade puteva širom Srbije. Ekolozi na ovaj način izražavaju svoj protest protiv – kako kažu – neodgovorne vlade koja nipodoštava kontrolu izgradnje industrijskih objekata koji ugrožavaju zdravlje građana. U poslednje vreme, na primer, jedan britansko-australijski konzorcijum, Rio Tinto – otvorio bi rudnike litijuma koji bi ugrožavali plodno zemljište u zapadnom delu Srbije. Prema jednoj studiji ova gigantska investicija donela bi Srbiji ozbiljne prihode, i ujedno uništila 135 biljnih i životinjskih vrsta. Vlada obećava da će posle završetka studije i na osnovu rezultata referenduma doneti konačnu odluku. Ekolozi ne veruju vladi i zato su i radikalizovali svoje proteste. Širom Srbije su u toku hapšenja. U Novom Sadu masa demonstranata blokirala je most Duga, policija je uhapsila dvojicu građana, ali su s obzirom na proteste demonstranata ubrzo i pušteni. U Šapcu su obračuni bili grublji. Jedan član Srpske napredne stranke s buldožerom je nasrnuo na demonstrante, jedan mladić je skočio na mašinu i sprečio naprednjaka da satre masu građana. Za vreme akcije u nedelju uhapšeno je nekoliko desetina građana. Prema nalazima vlade reč je o neprijateljskom poduhvatu, a ne o odbrani prirodne okoline. Uspostavlja se jedan sasvim neobičani vid komunikacije između vlade i nezadovoljnih masa. Predsednica vlade Ana Brnabić govorila je o fašizmu. Političari na vlasti ne vide da u ovom slučaju nije reč o tradicionalnoj političkoj konfrontaciji, već o jednom novom vidu antipolitičkog delovanja koje može da ima i antivladina ispoljavanja, ali nije to bitno. Nisam svedok samo ovakvih deprimirajućih dešavanja. Više se i ne uzrujavam, navikao sam se već na ovakve i slične slučajeve. Priča gospođe guvernerke Narodne banke mogla bi da legne na pero čak i jednog Bohumila Hrabala. Gospođa guvernerka nije gledala televizijski prenos fudbalske utakmice Srbija – Portugalija na kojoj se dogodilo čudo. Sa golom postignutim u 90. minutu utakmic, Srbija je pobedila i izborila učešće u završnom delu svetskog prvenstva u Kataru. Gospođa Tabaković nije gledala direktni prenos, međutim, bila je svedok jednom drugom čudu: prethodno je bio strastveni pogled predsednika Aleksandra Vučića kojim je izrazio koliko mu je stalo do ove pobede, koliko je želeo ovaj trijumf. Prema njenoj tvrdnji mora da je ovaj pogled lebdeo pred duhovnim očima srpskih fudbalera, i zahvaljujući tome su i pobedili. Pesnici koji su pisali ode Titu mogli bi mnogo što-šta da nauče od Jorgovanke Tabaković koja ih je daleko prevazišla.

ponedeljak, 29. novembar, 2021.

Pristiže mi sve više pozdrava i čestitki povodom 29. novembra. U socijalizmu smo na ovaj dan praznovali Dan republike, na neobičan način toga se sećaju moji poznanici, ali ne samo oni, nego i nepoznati ljudi sa Fejsbuka. Za mene je iznenađenje da ga pominju i oni mladi ljudi koji nisu bili svedoci tih vremena. Čini se da se ova uspomena baštini s oca na sina. Ime Josipa Broza Tita, ni četrdeset i jednu godinu posle njegove smrti, njegovim protivnicima nije uspelo da izbrišu iz kolektivnog sećanja. Da li je reč samo o nostalgiji za Titom? Ili o nečemu višem. Primećujem i to da oni koji ga se prisećaju, ironično ukazuju na stanje današnjice, iz čega nije teško iščitati da i nije toliko reč o nostalgiji, već o kritici današnjice. Premda zvanična propaganda čini sve da izbriše Tita iz istorije, ili da ga predstavi kao diktatora okrvavljenih ruku, usled lukavstva istorije Tito će za neko vreme postati južnoslovenska legenda. Kao Franc Josef u postmonarhiji. Primetio sam i to, da rasprave o Titu ne odražavaju samo različitost političkih pogleda na svet, već imaju i jaku emotivnu osnovu. Nije reč o pitanju, da li je Tito bio diktator ili autokrata, nego o tome, kako je društvo „disalo”. Izvesno je da ćemo morati pričekati neka mirnija, demokratskija vremena da o Titu i o socijalizmu smireno i objektivno sudimo. Možda će nove generacije, kad jednom rane budu zarasle biti u stanju da to urade. Oni će valjda razumeti zašto je Ivo Andrić predlagao Tita za nobelovu nagradu za mir. Da li su ga na to primorali? To ne verujem. Tadašnja jugoslovenska vlast ne bi se toga prihvatila. Nije od sporednog značaja i podatak da je posle 1945. Andrić agitovao za izgradnju socijalizma. Biće potrebna plemenita empatija novih generacija da bi razumele zašto je Krleža pisao o Titu s najećim priznanjem. Šta je za Krležu bilo privlačno u socijalizmu? I kad govorimo, sudimo o Jugoslaviji, nije od sporednog značaja ni to da su i Aleksandar Tišma, i Danilo Kiš, smatrali sebe za poslednjeg jugoslovenskog pisca.

sreda, 1. decembar 2012.

Osećao sam se veoma počastvovanim kad me je 1990. godine Sreten Marić ugostio u svom stanu na Limanu. Posle 1945. godine na poziv Marka Ristića, kao savetnik za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi, ostao je dve decenije u Parizu, tek sredinom šezdesetih godina se vraća u Jugoslaviju, i na novosadskom Filozofskom fakultetu je bio profesor svetske književnosti. U nizu su se pojavljivali njegovi eseji o francuskim piscima i filozofima – te knjige profesora Marića su u ono vreme vršile snažan uticaj na novosadsku mladu  inteligenciju. Meni se činilo da je profesor Marić doneo Evropu mađu nas. Zamislimo samo – u tim šezdesetim godinama za katedrom novosadskog Filozofskog fakultedta stajali su Ervin Šinko i Sreten Marić!!! Zahvaljujući upravo njima imali smo  nezaboravno doba „novosadske kulturne renesanse”. Profesor Marić me je prijateljski dočekao, predstavio me svojoj supruzi s kojom je razgovarao na francuskom. Očekivao sam da će početi razgovor/ispit o francuskoj književnosti, priznajem, čak sam se i spremao za to, ali nije. U Kninuje vrilo, kninski Srbi su se pripremali na rat. Ne razumem – negodovao je – ovo će se završiti ratom koji će nas odvesti u kolektivnu bedu. Vrlo precizno je navodio posledice rata. Najviše ga je bolelo to što ćemo – kako je rekao – pola stoleća zaostati za Evropom. Svojoj ženi se obraćao na francuskom, i o jugoslovenskoj situaciji je razmišljao na francuskom, možda je zato i izgovorio zaključak: pitanje je nedelja i izbiće opštejugoslovenski rat koji neće imati pobednika, već samo gubitnike. Zatim je, sav uzrujan, primetio da je baš ovih godina objavljeno glavno delo Aleksisa de Tokvila Američka demokratija, koja je ovde ostala bez odjeka. Čak ni među intelektualcima. Vidi se da čak ni akademici ne čitaju Tokvila. Iako je za onog ko uopšte i razmišlja o demokratiji, Tokvilova knjiga: Biblija. Zatim je, napamet, izgovorio jedan kratak esej o Tokvilu. Kad je završio, strogo me je odmerio i upitao, šta čitam najradije iz francuske književnosti. Stendala i Kamija, rekao sam bez razmišljanja. Ali, uzalud, ipak je bio profesor, jer mi je smesta očitao lekciju. Stendal je u redu, jedan pisac mora svake godine da pročita neki od njegovih romana, ali s Kamijem pričekajte malo. Prvo Sartra, jer slede takva vremena kad čovek može mnogo da nauči od njega. Potom je prvo na francuskom, a zatim na srpskom citirao Sartra, ali poreklo tog citata do danas nisam uspeo da ustanovim. Govorio je o tome da nailaze takva vremena kad ću najednom biti svestan da sam zapao u loše društvo kad ostanem sam i osetim samoću. To je znak duhovne tromosti. Samoća je najveće iskušenje u razgovoru s duhovnim srodnicima. Samo kad se nađe u masi, čovek može da bude usamljen. Zaista sam se često sećao upozorenja profesora Marića, moja samoća je usledila nakon završetka rata – samoća iz koje nisam bio raspoložen da izađem. Zatim – nastavio je gospodin profesor – kad napunim sedamdesetu, treba da ostavim Montenja na noćnom ormariću, i da svake večeri pročitam jedan njegov kratki esej, da bih se sprijateljio s prolaskom vremena. Poslušao sam njegov savet, imao sam u vidu njegovu misao, kad sam početkom devedesetih godina, u vreme euforije lažne demokratije upozoravao na većinski despotizam. Sve se odvijalo pred mojim očima na relaciji nacionalne većine i nacionalne manjine, ali sam morao da shvatim i to, da ni u manjini ne funkcioniše princip konsenzualne demokratije, nego princip većinske demokratije. Na jednu drugu misao profesora Marića, koja je danas nadasve aktuelna, ukazao mi je Džon Lukač u svojoj studiji iz 1994. gofine: „Budalasti strah od socijalizma gura srednju klasu u zagrljaj despotizma” pisao je Tokvil još 1852. godine. I dan-danas, posle 150 godina, ova rečenica je važeća. Musolini, Hitler i beskrajno dugi niz diktatora ne bi mogli doći na vlast ukoliko antikomunizam ne bi stekao takvu popularnost – pisao Džon Lukač.

Preveo Arpad Vicko