O najvećoj manjini u Srbiji

Osećam se malo ženantno kad god koristim termin „partokratija”, jer su se svi okomili na nju – bar sad pred izbore – pokušavajući na taj način da makar unekoliko ublaže negativno raspoloženje građana prema strankama. A posle izbora će već nekako da bude. Obećanja se, obično, ne ispunjavaju. Ko još vodi računa o težini date reči? Radi se o jednostavnom fenomenu, koreni partokratije sežu veoma duboko, do srži jednopartijskog sistema. Nova politička kasta, ali i čitavo društvo, tegli na grbači ovo nasleđe jer su u Srbiji, ali i u čitavoj Istočnoj Evropi, autokratski refleksi duboko ukorenjeni. Partije „samo” upotrebljavaju, i zloupotrebljavaju, ovu političku kulturu. Ali, ni mi vanpartijci nismo ništa bolji od partija koje se naprosto nadmeću koja će koliko da unakaradi javno mišljenje. Evidentno je da ga preinačuju, izvitoperuju jer, mada formalno afirmišu demokratske principe, one same nisu demokratske. Stoga je sasvim tačno zapažanje Maksa Vebera da unutarpartijski život nije demokratski, u njemu vlada gvozdena disciplina – a članovi partija na to dobrovoljno, čak i iz uverenja, pristaju. Same partije, dakle, nisu demokratske, ali one predstavljaju stubove parlamentarne demokratije, i pošto se međusobno nadmeću, one su jedna drugoj i konkurenti – na „političkoj pijaci” nude različite programe od kojih građanin bira onaj koji mu najviše odgovara. Zato i možemo reći da je višestranački sistem demokratski sistem, a da je jednopartijski – antidemokratski. Neke vodeće ličnosti vojvođanske mađarske inteligencije su, međutim, demantovale ovaj opšte poznati aksiom tvrdeći da i jednopartijska vladavina može da bude demokratska. Ali, to nije ništa drugo nego puka tlapnja. Partijski pravovernik, međutim, razmišlja baš u tim koordinatama. Tamo gde jedna partija trajno dominira, demokratija je u opasnosti, dok smenljivost vlasti znači pobedu demokratije. Često se dešava da jedna partija bude na vlasti tokom dva izborna ciklusa, dakle osam godina, ali posle osam godina birači obično traže nešto drugo, nešto bolje. U stabilnijim, izbalansiranijim društvima poneka širokogruda stranka, koja se uz to pomno pridržava i demokratskih pravila igre, uspeva da se održi na vlasti i više od osam godina, ali to je ipak prava retkost, događa se možda samo u prvim decenijama izgradnje demokratskih odnosa. Ima i drugih primera: politička naizmeničnost je onemogućena jer ne postoji bolja alternativa – ali to je već znak dublje društvene krize. U takvim pat-situacijama politička elita se obično konzervira. Nove alternative nema na vidiku, stara nije u stanju da se obnovi, i zato se opasno širi stranačka vlast. U tom vakuumu vladajuća partija želi da dominira u svim porama društva i javnog života. Nije u stanju da snagom ideja sačuva vlast, pa pribegava autokratskim metodama vladanja. Nema više poverenja u društvo, veruje samo sebi. Pre dve-tri godine sam strogo ukoren kad sam glasno rekao da u javnom životu vojvođanske mađarske manjine partija stavila ruku na štampu i upravne odbore i da ih ni po koju cenu ne ispušta – ta dojučerašnja jeretička primedba danas deluje kao banalna fraza. Stranke su skoro sve do jedne prisvojile pravo na kritiku partokratije, one su postale najveći protivnici partokratije. To zapravo i nije apsurd koji bi nas jako iznenadio, jer bi uistinu u njihovom interesu bilo da se oslobode partokratske logike, to bi bio, naime, uslov bilo kakve obnove. Samo što je stvar prilično rizična, a na takave rizike stranke nisu spremne. Ali, ko god da pobedi na narednim izborima, period obnove će sačekati, jer ni u društvu nije sazrela ideja alternative. A ako te obnove ne bude, neće biti ni razgradnje partokratije. Dok drušvo ne bude iznedrio iz sebe civilni otpor, neće moći da dođu do izražaja ni nove ideje. U Srbiji globalni partijski diskursi i danas govore o tome što je 2000. godine izmislila Demokratska stranka, ostale partije su se tome prilagodile, odnosno iz toga su štipnule ponešto, dok su regionalne ili manjinske stranke nastavile da dorađuju detalje. U ovom vakuumu, dakle, teško je i zamisliti da bi se društvo moglo osloboditi partokratije. Predlažem da partije usvoje nekakav politički kodeks zaštite najveće manjine u Srbiji. A koja je grupa prema mom mišljenju najveća manjina? Odgovor je jednostavan: to su nezavisno i kritički misleći vanpartijci, kojima je danas najteže.

april 2012.
(Preveo Arpad Vicko)