Zar je Marai pao u zaborav?

Međunarodna štampa sve više pažnje posvećuje oživljavanju kulta Mikloša Hortija u Mađarskoj, na šta pristalice mađarske vladajuće stranke uzvraćaju da o tome nema ni govora, da takav kult ne postoji, reč je naprosto u zločestoj zaveri međunarodne levice protiv Mađarske. Ova tema se našla i na stupcima srpske štampe. Nema sumnje da se novosadski intelektualci osećaju duboko pogođeni, naročito oni koji ovde protestuju protiv rehabilitacije Draže Mihailovića. Ali i zbog toga što su se znameniti „hladni dani” dogodili baš u Novom Sadu. I u toj situaciji sva ova pitanja vezana za Mikloša Hortija prizivaju, na neki način, i istoriju moje porodice, oživljavaju i moje uspomene iz detinjstva i najranije mladosti. Istina je da su moji roditelji, isto kao i moja uža i šira rodbina, i sav komšiluk, gotovo svi u našoj ulici, s izvesnim nadama dočekali ulazak Hortijevih vojnika – honveda. Naime, u kraljevskoj Jugoslaviji nacionalna prava manjina su bila drastično potkresana, ovdašnji Mađari su bili zaobiđeni i u podeli zemlje sirotinji. Siromaštvo je u njihovim redovima bilo masovno, ogromna većina je tavorila radeći za bedne nadnice. Nadali su se, dakle, makar kakvom boljitku. Već posle nepunih godinu dana sva njihova nadanja našla su se u senci bahatog ponašanja hortijevske administracije. Peštanska gospoda su uzvikivala gromke nacionalisitičko-patriotske parole i družili su se, u najboljem slučaju, s lokalnom mađarskom gospodom. Na sceni je bilo neobarokno lažno mađarstvo, „mađarovanje” (o čemu su pisali mnogi, od Đule Sekfija do Šandora Maraija), a koje povremeno i dan-danas izbija na površinu. Horti je u „Južni kraj” – kako su nazivali Bačku – poslao upravo tu gospodsvujuću Mađarsku. Tek sad postajem svestan koliko su naša iskustva podudarna s Maraijevim zapažanjima – Marai je, naime, smatrao da su Mađari definitivno izgubili Košice (na mađarskom: Kassa) kad je ta gospodstvujuća Mađarska zasela u tom gradu i kad su lokalni Mađari posle nekog vremena počeli da žale za nekadašnjim Česima. Nisam, dakako, sve to i lično iskusio, međutim, suočio sam se s drugom doktrinom, onom, koja je Hortija prikazivala kao punokrvnog fašistu, zbog kojeg mi, Mađari, treba da se stidimo. U ovoj sredini novosadski „hladni dani” su predstavljali paradigmu Hortijevog režima. To sam učio u školi, to sam čitao u novinama, to sam čuo svuda u javnom životu. „Hladni dani” su bili, naravno, nepojmljivo jeziv, strašan i svirep zločin, za koji su, 1944. godine, životom platili ovdašnji nedužni Mađari. Gospodstvujući Mađari su među prvima pobegli s poprišta svojih zločina ostaviviši ovdašnje, nedužne Mađare koji su u jesen 1944. odvedeni iz svojih kuća, streljani i bačeni u masovne grobnice. Sirotinja je platila zlodela gospodstvujućih Mađara. Da li su oni koji sad žale za tom gospodstvujućom klasom, oni koji prizivaju njen povratak, ikad pomislili na masovne grobnice u Bačkoj – koje se, naravno, ne mogu pravdati „hladnim danima” – da li su pomislili kako su njihovi preci, kao poslednje kukavice, napustili mesto zločina da bi umesto njih drugi ispaštali? Pobegli su, glavom bez obzira, i ostavili za sobom mnogo toga. Ostala je ovde posramljena, stigmatizovana mađarska sirotinja, ostali su džombasti putevi dokazivanja istine. Nema sumnje da o liku Mikloša Hortija treba stvoriti nešto iznijansiraniju sliku, na način na koji to čini, na primer, istoričar Ignac Romšič (bilo bi zanimljivo prevesti na srpski poneke njegove studije), jer Horti zaista nije izveden pred sud u Nirnbergu zbog ratnih zločina, ali zato ipak moramo znati da je moralno i te kako odgovoran za donošenje čitavih setova antisemitskih zakona u Mađarskoj, a nije se suprotstavio ni iredentističkim pokretima usled čega je Mađarsku usmerio na tragične istorijske puteve. Moram da se složim sa Šandorom Maraijem koji je, kao pisac, ovako sudio o tadašnjoj dnevnoj politici: „Hortijev svet je neobarokno gospodstvo, lažno gospodstvo. Prostačko razmetanje privilegijama čiji su koreni u rasnom poreklu. Krvožedna pohlepa. Sramno ponašanje ‘srednje klase’. I sve što je potom usledilo. U Mađarskoj ni danas mnogi ne znaju da je u to vreme biti ‘građanin’ – bila profesija, a srednja klasa je bila samo ‘interesno udruživanje’.“ (Šandor Marai: Dnevnik, 1984-1989.)

Poslanici kao šarene ikebane

Oglasio se Ustavni sud Srbije i proglasio protivustavnim dobar deo pravne regulative koja se odnosi na nadležnosti Vojvodine. Poslednjih nedelja sam pisao o tome da ne slutim ništa dobro u vezi sa autonomijom Vojvodine. I pokazalo se da sam bio u pravu! Uistinu nije toliko ni bitna odluka Ustavnog suda, reč je samo o jednoj precizno tempiranoj odluci uoči formiranja nove vlade. Nisu čak bitne ni savršeno tempirane sudije Ustavnog suda. Jer, nažalost, nisu ni do sada igrali neku značajniju ulogu. Članovi tog suda će pribaviti sebi nekakav autoritet tek kad budu počeli sami sebe da cene i kad svoje odluke ne budu tako pažljivo tempirali. Nije Ustavni sud problematičan, njegovi članovi vrlo dobro znaju o čemu je preporučljivo, a o čemu nije preporučljivo odlučivati, nego sam Ustav koji nosi na sebi antievropska duhovna obeležja Koštunice i Šešelja pred kojima je, iz pragmatičnih razloga, ustuknuo, pognuvši glavu, i Boris Tadić. Ustav, naravno, sve dok je važeći, treba poštovati, ali ne verujem da se sudije Ustavnog suda osećaju baš naročito počastvovanim zadatkom sprovođenja slova i duha pravnog akta čiji je jedan od inspiratora Vojislav Šešelj. Pridržavamo se tog Ustava, jer moramo da ga se pridržavamo, ali ne moramo da se sa njim i oduševljavamo i da ga branimo. S ovim Ustavom nećemo nikad stići u Evropsku uniju, a toga je valjda svesna i proevropskom samoproklamovana nova koaliciona vlada. Međutim, ne treba trčati pred rudu. Vodeći političari vladajuće koalicije ne pominju ustavne promene, niti govore o donošenju novog Ustava. Milošević i njegovi naslednici mogu sa zadovoljstvom da trljaju ruke. Naravno, postoje stvari o kojima bi vojvođanski političari morali da povedu računa. Trebalo bi konačno jasno i glasno reći da autonomija ima dva veoma važna načela. Jedna je kultura, a druga je demokratija. Ako je s kulturom i demokratijom sve u redu, može Ustavni sud da kaže šta hoće, moralna istina će se uzdići iznad pravne. Nažalost, kulturne vrednosti se ni u Vojvodini ne cene, i ovde daleko više uvažavaju partokratiju, isto kao i protivnici autonomije. A to ukratko znači da mi, ovde, u Vojvidini, ne cenimo sopstvene vrednosti. Mi i u potcenjivanju demokratskih vrednosti majmunski oponašamo centraliste. U Vojvodini su isto tako munjevito smenili glavne urednike koji se nisu sviđali partijskim liderima, kao što su u Beogradu smenili direktora biblioteke. A to ipak nije moguće pripisati u greh jakobinskim centralistima. Nacionalni jakobinizam nije demokratičan – ali budimo onda mi demokrate. Trebalo bi najzad uvideti da je autonomija ili demokratska ili je drveno željezo. Dakle, autonomiju treba braniti, ali zajedno sa njom i demokratske vrednosti. Autonomija nastanjena malim, feudalnim, partokratskim lokalnim pašama, večitim funkcionerima, ne može da bude nikome privlačna, a nije ni autonomija, već samo klimava nagodba beogradske i vojvođanske političke elite koju, iz milošte, tepajući, zovemo autonomijom. Trenutna situacija je komična i apsurdna. Treba napisati dramu apsurda o tome kako deo članova vojvođanskog parlamenta prima sasvim pristojnu mesečnu gažu da radi ono što, inače, smatra suvišnim. Da izigrava ikebanu za ozbiljnu poslaničku platu. Ako pak baš žele da budu članovi takvog parlamenta koji samo simulira parlamentarne nadležnosti, bilo bi pošteno da plate primaju u simuliranim novčanicama.

jul 2012.
(Preveo Arpad Vicko)