Skip to main content

LASLO VEGEL: Samotni mehurići

Autonomija 14. feb 2022.
5 min čitanja

četvrtak, 13. januar 2022.

Uveče u okviru dočeka pravoslavne Nove godine upriličeno je svečano otvarnje Kulturne prestonice Evrope – ta prestonica je ove godine: Novi Sad. Pred mojim duhovnim očima pojavile su se scene otvaranja kulturne prestonice koja je tada, pre dve godine, bila: Rijeka. U Rijeci je otvaranje počelo s pesmom O bella ciao, o bellla ciao, ciao, bella, ciao, ciao. Ovim je grad naznačio svoj identitet, poslala poruku Evropi – i nama. Novosadsko otvaranje organizatori su posvetili beogradskom avangardnom časopisu Zenit. Taj časopis je pesme inojezičnih pesnika objavljivao i u srpskom prevodu, i na originalu. Pored ostalog, i na mađarskom. Višejezična Zenitova kosmogonija u ovoj predstavi ispala je jednojezična, a pomenutu novosadsku višejezičnost predstavljali su kosmonauti. Zenitovi saradnici su mislili da je Evropa bolesna i umorna, i da je zbog toga treba balkanizovati. Razbićemo Evropu, odbijamo evropoziciju Srbije, obznanjali su glasovi pesnika Zenita koji su stvarali u znaku Barbarogenija. I pri tom sam se setio Aleksandra Tišme koji je blagovremeno najavio: ne misli da je balkanski pisac. Tišma je sebe smatrao Novosađaninom i Srednjoevropejcem, isto kao i Danilo Kiš. Posle svečanog otvaranja prelistavao sam dela filozofa-stoičara. Epiktet u svom traktatu o slobodi citira Diogena koji je poručio persijskom kralju da grad Atinu – isto kao ni ribe – ne može da podvrgne svojoj vlasti. „Kako? Kad su mi u rukama?” – glasilo je pitanje. „Ako se nađu u tvojoj ruci – odgovorio je Diogen – odmah će te ostaviti, izmigoljiće ti se iz ruku, kao ribe, jer koga god budeš od nas zarobio, taj će i da umre. I ako oni, bačeni u ropstvo, umru, kakva korist od sveg tvog pohoda?” Voleo bih da i Novi Sad bude kao Atina. Kao riba, koja se izmigolji vlastima iz ruku.

subota, 15. januar, 2022.

S izvesnim iznenađenjem primećujem s kakvom gipkošću, meko, neki moji stari prijatelji i poznanici preveslavaju u Vučićev tabor, ili bar u ozračje njegovih koalicionih partnera. Jedni to čine glasno i radosno, drugi u tišini i povučeno. Mnogi su od njih nekad bili su odlučni kritičari Miloševića. Kakav to magnetizam deluje u javnom životu današnjice? Koliko slutim, nije reč samo o dnevnoj politici – inteligenciji je privlačna mistika totalitarizma. Nemam nameru da ih osuđujem. Ni od koga ne mogu da očekujem da do kraja života bude izopštena parija, u najboljem slučaju samo žalim što ne govore ili pišu o svojim metamorfozama. Zajedno s vremenom, menjaju se i nazori ljudi, niko nije onaj ko je bio pre dvadeset ili trideset godina. Niče je pisao jednom prilikom da bi zmija uginula ako povremeno ne bi odbacila svoju kožu. Možda skida svoju košuljicu, ali ne rasprodaje svoju dušu. Često sam razmišljao o Orvelovoj tvrdnji, s kojim podseća da crkva određuje šta treba verovati od rođenja do smrti, ali je bar dopustila čoveku da celog života ispoveda istu veru. U višestranačkom sistemu, međutim, onaj ko gradi lepu karijeru, neprestano modifikuje, preinačuje svoju veru i bira svoja ubeđenja. Iz toga zaključujem da je crkva bila humanija od partija.

nedelja, 16. januar 2022.

Vredi ponovo uzeti u ruke sjajan esej Etjena de la Boesija o dobrovoljnom ropstvu. Kao da ga je posebno za nas namenio. Boesi razlikuje tri vrste tiranina, jednog bira sam narod, drugi s oružjem osvaja vlast, a treći je jednostavno nasleđuje. U današnje vreme zanima me onaj prvi tip jer, nažalost, današnje tirane bira narod. Ovi tirani žele doživotnu vlast, i zbog toga su spremni da učine sve da utrne i poslednji plamen slobode. Njihovu vladavinu osigurava dobrovoljno sluganstvo. Narod može uvek da bude jači od tiranina, ali ipak ne ruši apsolutističu vlast, jednostavno zbog toga jer se više plaši od bilo čega drugog, i vremenom se navikne na podaništvo. Ako ovaj tiranin podeli narodu po četvrt merova žita, ili po pola litre vina – piše Boesi – grad je već bio zadovoljan sa njim. „Ni ptica ne naseda tako lako na lepak, niti će riba tako hitro da zagrize udicu s nataknutim crvom, kao što će narod da nasedne na njegovo udvorničko obećanje: poveruje mu na prvu šargarepu: postaje poslušan i pitom” – piše ovaj francuski filozof. A Nerona naziva „gnusnim monstrumom”, ali „posle njegove smrti plemeniti narod Rima grcao je u plaču, toliko je bio tužan… da je već bio spreman i da ga ožali”.

ponedeljak, 17. januar 2022.

Ujutro Anika komentariše rezultate referenduma. Građani su glasali o predloženim izmenama Ustava Repblike Srbije, tačnije, o onim paragrafima koji se tiču izbora sudija i tužilaca. (…) Podaci svedoče da je predlog vlade u većim gradovima, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, propao, ali je u manjim mestima u unutrašnjosi Srpska napredna stranka ostvarila veoma dobre rezultate. Iznenađujuća je velika sličnost sa procenama mađarskih agencija za istraživanje javnog mnjenja. I u Mađarskoj opozicija ima prednost u glavnom gradu, a Fides u unutrašnjosti zemlje. Nije od sporednog značaja ni to, kako se rezultati referenduma prelamaju u pogledu manjinskih zajednica. Balint Pastor je u ime Saveza vojvođanskih Mađara, u nedeljniku Het nap, u broju od 12. januara zdušno agitovao za izlazak glasača na referundum. „Zbog toga i molimo građane, da glasaju za izmene, jer to od nas i Evropa očekuje”. Njegovo obraćanje biračima nije baš bilo uspešno, jer je u Potisju, s pretežnim mađarskim stanovništvom, izlaznost bila niža od republičkog proseka. Sa Anikom smo ostali izvan ovih rasprava, zbog pandemije već mesecima ne izlazimo iz stana.
U Srbiji se oštro negoduje zbog odluke australijskih vlasti da se Đoković deportuje iz ove zemlje.(…)

utorak, 18. januar 2022.

Okrznem pogledom telefon: javlja se Želimir Žilnik. Odmah dižem telefon. Poznajemo se već više od šezdeset godina, tačnije, od 1958. godine. Nismo se družili u uobičajenom smislu reči, naši odnosi bili su mnogo bogatiji od prijateljskih. Spajala nas je neka vrsta duhovne empatije. Nikad se nismo dogovarali, ali bilo šta da se desilo, uvek bismo se našli na istoj strani. Veoma cenim njegove filmove, njegovo uporno, ni za koju partiju vezano levičarstvo, i to što ni sa jednom vlašću nije ulazio ni u kakav kompromis. Malo je ljudi koji su se toliko dosledno držali vlastitog puta. Pozdravljamo se, obojica smo se obradovali jedan drugom. Zanimalo ga je da li sam gledao svečanost otvaranja kulturne prestonice Evrope. (…)

sreda, 19. januar 2022.

Pre odlaska na spavanje u glavi mi se motala proročanska rečenica Koče Popovića. „Oni koji dolaze posle nas gori su nego što smo mi bili”. Sa strepnjom se prisećam ovih reči, jer sam uvek verovao da posle nas dolaze bolje, vrednije generacije koje će razumeti našu prošlost i ispraviti naše greške. I često sam se prisećao i jednog stiha iz pesme Mileta Stojića upućene novoj generaciji: „zaboravite nas”. Možda smo to i zaslužili, jer nemam previše razloga da se pohvalim s mojom generacijom. Bilo je među nama rezistenata, ali velika većina moje generacije se priklonila Miloševiću a potom nije mogla da se oslobodi tog nasleđa. Računao sam da će doći jedna nova, mlada generacija koja neće samo da raskine s
Miloševićem, nego će da ukine i njegov jezik, i njegovu hijerarhiju vrednosti. Ali, to se nije dogodilo. Nove generacije su isti jezik učinili rafiniranijim, jučerašnje ideale prepakovali, i ovaj „novi”, soft-miloševićevski jezik prihvatli su i njegovi nekadašnji protivnici. A jezik otpora se uselio u mehuriće, gde svako hoće da bude prvi. Tako nastaje u tim soft-mehurićima jezik soft-otpora, i u ovim mehurićima nema predaka koje „vredi citirati”, premda su upravo danas postali važni oni citati koji svedoče o tome da je bilo alternative. Ali novi, nežni otpor nema prošlost. Breht, pozivajući se na jednog kineskog filozofa, jednom je zapisao da 90 posto zaista značajnih knjiga čine citati i tek 10 posto originalne misli. Verovatno preteruje, ali ima u tome istine. Kod nas, međutim, niko nema pretka, što znači da neće imati ni potomstva. Ako je to tačno, umesto progresije, zadesiće nas regresija, i Koča Popović je u pravu. Zaborav je proćerdao kapital znanja, nema se šta nastaviti, svako hoće da bude prvi, odnosno – početnik. U duhovnoj pustinji, bez prethodnika, lutaju genijalci, što ujedno znači i to da ni oni neće imati potomstvo.

Preveo Arpad Vicko