Nova zbrka

Već godinama traju žučne, ostrašćene rasprave u Mađarskoj. Što se i moglo očekivati! Ovo je pre ili kasnije moralo da usledi, pošto i Mađarska deli sudbinu ostalih zemalja ovog regiona. Mađarska je u sinhronu sa Istočno-srednjom Evropom, jer naprosto ne može pod ovim podnebljem da egzistira kao usamljeno ostrvo. O čemu je, zapravo, reč? Građani svih zemalja ovog regiona na početku demokratskih promena nadali su se da će posle ukidanja jednopartijskog sistema svi putevi voditi u jedan novi svet. Ali, to se nije dogodilo. Nakon što je autoritarni socijalizam krahirao, na scenu su stupali čas liberalizam, a čas nacionalnim simbolima ukrašeni istočno-evropski divlji kapitalizam. Posle početnog oduševljenja, ubrzo se pod ovo podneblje ušunjalo razdoblje velikih razočarenja. Nove upravljačke elite su sebične, pohlepne, gramzive. Stare vrednosti su obesmišljene, nove se nisu rodile. „Gubitnici tranzicije“ – tako se zovu oni koji nisu bili dovoljno snalažljivi i prilagodljivi – začas su se pauperizovali. Siromašni postaju još siromašniji, bogati pak još bogatiji. Srednja klasa je ruinirana. Socijalna nesigurnost raste, javna sigurnost je u sve gorem stanju. Slobodno tržište nije slobodno. Monopoli. Oligarsi i tajkuni drže sve dizgine. Pod pritiskom gvozdene ruke globalnih trendova raste strepnja malih nacija. Zemlje regiona se sumnjičavo međusobno merkaju, nagađaju, kome će kakve mogućnosti da se ukažu, i strahuju od Velikog Nepoznatog, kojeg ne znaju ni da imenuju. Brisel ih, s vremena na vreme, očinskom dobrodušnošću upozori, ukori, ali ni Brisel nema više ugled, ni autoritet, koji je nekad imao. Građani su bespomoćni, tragaju za novom reputacijom, za takvom, koja će da ih zaštiti. Putinovski model je sve privlačniji, jer liči na pojas za spasavanje. Bojim se da bi ljudi, kao poslednju slamčicu, prihvatili čak i izvesna ograničavanja sloboda u interesu veće sigurnosti. Oni koji su juče sanjali o slobodi, danas tavore u nemom iščekivanju. Ekstremne političke grupacije su sve glasnije. Zapad, koji se bori sa ekonomskom krizom, gurnuo je u polukolonijalni položaj privredno nerazvijene istočne zemlje koje su se još u vreme socijalizma do guše zadužile. Pre dvadeset godina zapadni političari su insistirali na ljudskim pravima, danas ih, međutim, ne zanimaju ni ljudska, ni manjinska prava. Važno je samo da ne poteče krv. Intelektualci na zapadu se ponekad oglase, ali njihove reči se gube u halabuci koju dižu bankari. U Istočno-srednjoj Evropi – i, naravno, na Balkanu – danas imamo novu zbrku. Na površini se vodi ogorčena borba među strankama, u dubinama pak ključaju nepoznate sile.

Trendičarenje, sa dendijima

„Dosta je trendičarenja, dosta je diktata spinovane mode i neprestane pripravnosti“ – uzdiše gorko švajcarska književnica Ilma Rakusa. Veruje u zabludu da će poodmakle godine i poezija da nas zaštite od tog terora. Potom je ipak prinuđena da uvidi, da je i starost postala plen mladosti. Ali, šta se dogodilo s poezijom? Zar nije baš ona postala najveće eksperimentalno polje trendičarenja? Zar nije bespoštedna sila neprestanih promena prodrla i u poeziju? Zar nije otela naše osame, zaludne šetnje? O tome razbijam glavu, čitajući precizne i puritanske rečenice Ilme Rakuse, u onim godinama, u kojima dendiji pokušavaju, sve koketujući, da pridobiju nečiju naklonost.

Radna diskriminacija

Diskriminacija se ponajviše ispoljava u zapošljavanju, tačnije, u distribuciji radnih mesta – o tome govore rezultati najnovijih istraživanja javnog mnjenja u Srbiji. Prema mišljenju čak 79 posto ispitanika, najdrastičnije su diskriminacije u sferi rada. Mnogi su ustvrdili da je uzrok diskriminacije političko ubeđenje ili nacionalna pripadnost. Politička diskriminacija se verovatno odnosi na stranačku pripadnost, jer danas je ona važnija nego što je bila u sumrak jednopartijskog sistema. Vredi na sve ovo obratiti pažnju jer se u manjinskom okruženju više govori o premlaćivanjima Mađara, pa se zbog toga pitanje radne diskriminacije na nacionalnoj osnovi potiskuje u drugi plan. Ne bi škodilo kad bi Nacionalni savet Mađara – konačno! – pripremio mapu radnih mesta koja bi pokazala da li je struktura zapošljavanja građana, pripadnika nacionalnih manjina, srazmerna njihovom udelu u ukupnom broju stanovnika, ili nije.

Snishodljiva RTS pred Montgomerijem

Čitam knjigu Imanuela Valerštajna Posle liberalizma, potom uključujem televizor i imam šta da vidim. Urednik Radio-televizije Srbije razmenjuje mišljenje s bivšim američkim ambasadorom Viljemom Montgomerijem – danas aktivan u Srbiji kao poslovni čovek. Povod je izlazak iz štampe knjige (na srpskom) ovog poslovnog čoveka, u kojoj evocira događaje iz svoje ambasadorske prošlosti. Montgomeri zapravo ne kazuje ništa bitno, jedina poslastica čitavog intervjua je ponašanje urednika RTS-a koji je prema biznismenu Montgomeriju bio skoro toliko snishodljiv kao prema predsedniku Republike Borisu Tadiću. Skrećem pogled na knjigu Imanuela Valerštajna. Zašto RTS ne intervjuiše ovog ozbiljnog američkog naučnika? Pa se setim nedavnog beogradskog sajma knjiga. Kad će doći na red, da na programu RTS-a vidim bar jednočasovni razgovor sa nekim piscem, posle sajma knjiga, u međunarodnoj godini čitanja? Utoliko pre što u izlozima knjižara evropskih velegradova sve češće viđam knjige pripadnika srednje generacije srpskih pisaca koji stiču sve ozbiljnija međunarodna priznanja. Zašto jednom ne porazgovaraju, nešto duže, iscrpnije, sa Radoslavom Petkovićem? Vladimirom Pištalom? Draganom Velikićem? Davidom Albaharijem? Da ne nabrajam dalje, mada bih mogao, jer spisak evropski uspešnih srpskih pisaca time nije iscrpljen. Zašto Radio-televiziju Srbije, koja živi od pretplate građana, zanima baš Montgomeri?! Da li ju je zanimalo to, da biznismen saopšti narodu: Đinđić je bio opčinjen Legijom!

novembar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)