Skip to main content

LASLO VEGEL: Pomirenje

Autonomija 01. jan 2023.
6 min čitanja

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Čeka dijalog istoričara

četvrtak, 1. decembar 2022.

Inteligencija je ovde gluplja od naroda – rekao je jednom prilikom Vojin Dimitrijević, u svetskim razmerama čuveni pravnik, počasni doktor brojnih evropskih i američkih univerziteta, autor desetak, na više jezika prevedenih knjiga o ljudskim pravima. Ne grešim ako priznam da smo svi koji su se u Srbiji bavili pitanjima ljudskih prava izašli iz njegovog šinjela. Mogu da govorim i u prvom licu, naime, 1988. godine je Vojin Dimitrijević bio osnivač (prvog) Jugoslovenskog foruma za ljudska prava. On je predložio šestoricu članova Foruma, a drugu šestoricu tadašnji Socijalistički savez. Bio sam među šestoricom koje je on predložio. Odbiti taj predlog bio bi kukavičluk, a prihvatiti prevelika hrabrost. Šta sam ja u to vreme znao o ljudskim pravima? U najboljem slučaju neke plemenite misli. Ali to mi ne daje za pravo da se nađem u istom forumu sa jedanaestoricom eminentnih pravnika, brojnih akademika i međunarodno priznatih eksperata za ljudska prava. Rekao sam gospodinu Dimitrijeviću da sam počastvovan ovim zadatkom, ali da uopšte nisam siguran da raspolažem neophodnim znanjima. On me je, međutim, umirio: potrebno je da među članovima foruma bude i jedan pisac.

Mogu reći da sam se na prvoj sednici pomalo nelagodno osećao, u oluji stručne terminologije nism se usuđivao da prozborim ni jednu reč. Uskoro je, međutim, došlo do jedne žestoke rasprave između pravnika na strani Vojina Dimitrijevića, i profesora delegiranih od strane Socijalističkog saveza. Izgledalo je da rasprava neće rezultirati nikakvim zaključcima, što bi predstavljao poraz naše strane. Nisam mogao da ostanem nem, i postavio sam jedno pitanje jednom akademiku iz tabora Socijalističkog saveza. Čini se da ga je to u tolikoj meri zbunilo, da je njegov odgovor bio toliko nepotpun i protivrečan, da su ga „naši” profesori naprosto samleli. Posle sednice prišao mi je Vojin Dimitrijević i čestitao, rekavši da sam postavio izuzetno stručno pitanje. Priznao sam mu da nemam pojma o suštini mog pitanja, niti o tome, šta sam zapravo pitao. Upravo se o tome i radi, odgovorio je profesor Dimitrijević. U Americi, rekao je, u komisije, ili odbore super-eksperata uvek izaberu i jednog amatera, jer se pokazalo, da oni uvek pogode suštinu problema.

Toliko sam se potom zagrejao, da mi je profesor Dimitrijević poverio i vođstvo jedne stručne komisije sa pravom da predložim jednog člana komisije. Predložio sam pisca Filipa Davida. David se snebivao, naglašavajući da je on amater u tim pitanjima. Znaš, Davide, – kitio sam se tuđim perjem – u Americi u komisije superekspertskih komisija uvek izaberu i jednog pisca, jer oni uvek pogode suštinu problema. David je blistao, Forum je prihvatio naš izveštaj. Nekoliko desetleća kasnije dobio sam Nagradu Konstantina Obradovića beogradskog Foruma za ljudska prava. Predsednik žirija bio je Vojin Dimitrijević, a članovi Vesna Pešić i Gordana Matković. Laudaciju je održao profesor Dimitrijević, istakavši da su mi nagradu dodelili za moju duhovnost, ali se osvrnuo i na moj književni rad u kojem je pronašao i takve vrednosti koje su izmakle pažnji i mnogim vrsnim književnim kritičarima. Tekst laudacije dostupan je na srpskom jeziku na mom sajtu (www.vegel.org) i u srpskoj štampi, na mađarskom pak ni jedna rečenica. Na godišnjicu smrti profesora Dimitrijevića, ponovo sam pročitao tekst njegove laudacije. Pomislio sam da bi bilo veoma dobro ako bi najbolji pravnici, istoričari, etnolozi, informatičari itd. češće pisali kritike o pojedinim romanima. Možda bismo više saznali o suštini književnosti.

utorak, 6. decembar 2022.

Bojim se da će rasprave o postavljanju spomenika posvećenog nedužnim mađarskim žrtvama posle oslobođenja Novog Sada u Drugom svetskom ratu 1944. i 1945. godine raskrvariti rane. Ponovo se pokazalo: pomirenje nije pogodba nekoliko političara, već udovoljavanje pravde unutar društava. Koliko mi je poznato, rasprava se vodi o jednom detalju, ali plašim se da je reč o mnogo krupnijim stvarima. Ako su problem samo neka imena na spisku žrtava, a ne postavljanje samog spomenika, onda je rešenje opipljivo. Nadležni prekontrolišu spisak imena i brišu imena ratnih zločinaca. Ali ova beskrajna rasprava pokazuje da je mnogo neraščišćenih pitanja.

Istoričari nisu ustanovili ni broj nedužnih žrtava. Smrtne kazne nisu izvršene u tajnosti, već prema sudskim presudama, dakle, ti podaci postoje. Treba reći koliko je smrtnih presuda izrečeno. Da li je država u stanju da to učini, ili nije? Treba konačno saopštiti gde se kriju posmrtni ostaci osuđenika. Da li je država u stanju da to učini? Posle toliko godina, ni jedna reč, ni jedan red ne može da bude državna tajna. Neophodno je na kraju objaviti sve dokumente u vezi sa tim pitanjem. Treba objaviti sve zapisnike sa sudskih procesa. U dosadašnjoj raspravi je rečeno da su se na spomeniku našla i imena takvih osoba koje su počinile ratne zločine. Ako je ta tvrdnja tačna, onda je to nedopustivo. Ko je za to odgovoran? Veliko je pitanje i to, ko je nedužan, a ko kriv?

U ovom haosu ne zna se ni to, koliko su osuđenika sudovi u Srbiji proglasili nedužnim? Oko onih koji su rehabilitovani – nema spora. Oni su nedužni i njihovi potomci mogu s pravom zahtevati ne samo povraćaj njihove konfiskovane imovine, nego i odštetu. Treba objaviti i to koliko je ljudi podnelo zahtev za rehabilitaciju svojih predaka, koliko je ljudi sudski rehabilitovano, i koliko je takvih zahteva odbijeno. Zbog čega su ti brojčani podaci tajna? Tada bismo znali da li možemo govoriti o nedužnim žrtvama. Sudovi bi morali objaviti na osnovu kojih dokumenata su potvrđene presude o njihovoj krivici. Imao sam u ruci ovakve presude, nisam u njima našao detaljno, na činjenicama zasnovano obrazloženje. Istina, posle 70 godina je to teško ustanoviti, ali je potomcima još teže da dokažu njihovu nevinost. Po mom mišljenju to je skoro nemoguće. Poseban je problem ustanoviti da li je sudski proces bio fer, ili nije. Da li su optuženi imali branioce ili nisu? Gde se može pristpiti argumentaciji branilaca? Posebno je pitanje povraćaj konfiskovane imovine. Imovina ratnih zločinaca ili imovina stečena u ratu je nepovratna. Ali šta se dešava s imovinom koju su od oca ili dede nasledili?

Mađarska je vodila nepravedni rat i zbog toga je i kažnjena. Ali je pitanje u kolikoj meri je bila fašistička država? Prema mišljenju mađarskih istoričara, nije bila. Kako to da Horti nije dospeo pred nirnberški sud? Kako je moguće da je u fašističkoj državi delovala ozbiljna opozicija koja se izborila da mađarski parlament – za vreme vlasti Mikloša Hortija – osudi zločine počinjene za vreme novosadskih „hladnih dana”? Mađarski vojni sud je 14. decembra 1943. – već s odobrenjem regenta Mikloša Hortija – započeo sudski proces protiv glavnih krivaca novosadskog krvoprolića. Protiv optuženih je pripremao smrtnu kaznu, ali ona, zbog odsustva okrivljenih, nije izrečena, jer su još pre izricanja presude, 15. januara 1944. uz pomoć esesovske tajne službe kidnapovani i u Burgenlandu srdačno dočekani od strane nemačkih oficira.

Posle Drugog svetskog rata u Mađarskoj su osuđeni najodgovorniji za novosadsku raciju. Narodni sud je general pukovnika Ferenca Sombatheljija pravosnažno osudio na deset godina zatvora. Na jugoslovenski zahtev oni su izručeni Jugoslaviji gde su nekadašnji načelnik gneralštaba general pukovnik Ferenc Sombathelji, general-major Ferenc Bajor, komandant novosadskog vojnog okruga, te Ferenc Feketehalmi-Cajdner, general-major Jožef Graši, penzionisani pukovnik Laslo Deak i žandarmeijski kapetan Marton Zeldi osuđeni na smrt i javno pogubljeni. Sve to treba raščistiti. Ovih dana štampa ne stiže da dovoljo pohvali prijateljstvo predsednika Vučića i premijera Orbana, ističući da odnosi dveju vlada nikad nisu bili bolji. Zašto najeminentniji istoričari dve zemlje ne sednu i suprotstave svoje argumente.

Da li je mađarska država bila fašistička? Da bismo konačno imali jedno stručno zasnovano mišljenje. Pri tom ne bismo smeli izgubiti iz vida da je reč o ljudskim sudbinama i tragičnim događajima. Ja sam to, kao pisac, razumeo: u svom romanu Neoplanta, ili Obećana zemlja prepoznao sam tragične situacije donošenja odluka koje podsećaju na grčke tragedije. Sve ostalo čeka dijalog istoričara.

sreda, 7. decembar 2022.

Prema dnevničkim beleškama sabranim u knjizi Vitgenštajnov razboj 28. juna 1991. godine kolporteri su na Andrašijevom bulevaru uzvikivali ove novinske naslove: „Bombarduju Sloveniju!”. „Jugoslovenska narodna armija zauzela je Sloveniju!” „Mrtvih na obe strane!” „Zatvorene mađarsko-slovenačka i mađarsko-hrvatska granica!” Slušajući ove reči najpre sam pomislio da će ovaj događaj sve preokrenuti u meni, jer „moje postojanje dokazuje već jedino postojanje građanskog rata”. Koliko se samo moja sudbina drugačije uobličavala od sudbina mojih mojih prijatelja-pisaca u Mađarskoj? U kojoj meri funkcioniše drugačije moj svet imaginacije, moje osećanje života, moj način življenja?

Nije reč o tome da li da pišem ratne romane, u Vojvodini, uzgred, nije ni bilo rata, ali su uspostavljene mnogo složenije, prenosne životne situacije koje su vodile do drugačijih duhovnih posledica. Nisu uticale samo na političko mišljenje nego i na svet imaginacije i osećanja. Dok su u peštanskom liberalnom intermecu proslavljali rušenje berlinskog zida, ja sam u novosadskom etničkom haosu isto tako slavio rušenje zida, ali to što je na jednoj strani bila stvarnost, u mom životu je ostala iluzija. Započeo je rat, dizali su se novi zidovi. I dan-danas mi je teško da primim k znanju da sam slavio jednu iluziju. Rat – u mom životu ne predstavlja ratne doživljaje, već određuje karakter bivstva, sveta mišljenja koji u meni žive i kad nema ni pomena o ratu. Sličan doživljaj je uobličavao način razmišljanja evropskih intelektualaca-antifašista posle Drugog svetskog rata.

Preveo Arpad Vicko