sreda, 15. februar 2023.

Posvuda u gradu vijore zastave u nacionalnim bojama, Srbija proslavlja praznik državnosti. Predsednik Vučić poziva na nacionalno jedinstvo. Supermarketi juče dupke puni. Bulevarom oslobođenja jurcaju luksuzni džipovi. U nekima od njih sede momci koji vole velike brzine. Vidim da su u Srbiji i bilmezi u stanju da steknu velike gomile para. To ja zovem „zlatno doba”. Nedeljnici su prepuni članaka o korupcionaškim aferama. Tužilaštvo ćuti. Ako se ipak podigne optužnica, onda je advokat optuženog funkcioner iz vrha Srpske napredne stranke. Takav je život u ovim olovnim vremenima koja se zovu zlatno doba.

petak, 17. februar 2023.

Budimpeštanski dnevni list Mađar Nemzet u današnjem broju Evropsku uniju naziv „najneljudskijom tiranijom” i „imperijem zla”. „Globalistički svetski teror, i Brisel u njemu, već dugo vreme izgrađuje najperverzniju, najefikasniju i najnečovečniju tiraniju, a poslednjih nekoliko godina zapanjujuće otvoreno ubrzava tempo. Great Reset nije samo košmarni san jednog starca, već nastojanja jedva prikrivenih snaga da stvore neokomunistički sistem kakav je Orvel opisao. Jedan horor-projekat koji se već ostvaruje.” (Žolt Atila Borbelj: Imperija zla). Isti autor ima izričito dobro mišljenje o ruskoj agresiji. „…Mađarska se 1956. borila za svoju nezavisnost, dok se predsednik Ukrajine bori da njegova domovina, posle budućeg puča u režiji CIA, ostane pod upravom razorne svetske sile koja će biti instalirana”. Kakva razlika!

subota, 18. februar 2023.

Ne, nisam apriori protiv kula od slonovače, reč je samo o tome da postoje dve vrste kula od slonovače. U jednoj otmeno nameštenoj kuli vode se ljubazne rasprave o samociljnosti umetnosti, književnosti, dok se osetljivija pitanja na gospodski način zaobilaze. U ovim kulama se neguje kult ćutanja o osetljivim pitanjima. U njoj često gostuju istaknuti političari vladajuće stranke koji s poštovanjem slušaju pametna izlaganja o smislu i besmislu života. U tim raskošnim salonskim razgovorima rado gostuje krem, zvezde i cvet vodeće ovdašnje inteligencije, kao i turbofolk-pevačice i provladini sportisti. U ovoj kuli mora se znati o čemu i kad treba ćutati. Nije reč o problemu novijeg datuma, setimo se samo da je već u prvom broju literarnog podlistka Simposion (1961) objavljen odličan esej o ideologiji ćutanja. Postoji, međutim, i jedna druga, maglom obavijena kula, do nje vode uske staze, i slučajni posetilac će odmah zapaziti staromodni nameštaj u sobičcima koji podsećaju na siromašne stambene blokove. U jednopartijskom sistemu su postojali zabranjeni, otrpljeni i podržavani pisci. Situacija se ni do danas nije promenila. Ova kula od slonovače pripada prognanima, zabranjenima i otrpljenima.

nedelja, 19. februar 2023.

Sinoć sam na televiziji pogledao film Mefisto oskarovca Ištvana Saboa, delo snimljeno po romanu Klausa Mana. I moram priznati da je ostavio mnogo bolji utisak, nego kad sam ga gledao prvi put, pre nekih trideset godina. Tada sam ovaj film protumačio sebi u kontekstu Hitlerove Nemačke, sinoć, međutim – verovatno u funkciji trenutne istočnoevropske duhovne situacije – film Ištvana Saboa posredovao mi je univerzalnija značenja. Tada sam pokornost shvatio kao silom nametnutu, sinoć je pak moju pažnju zaokupljao motiv dobrovoljne pokornosti Hendrika Hefgena. Nekadašnji borbeni glumac, (levičar), u interesu uspeha, slave i taštine prišao je nacistima. Svoju umetnost je stavio u službu nacista, pravdajući se da on nije političar, već samo glumac koji ionako ne bi mogao da promeni situaciju. Oseća umetničko i moralno propadanje, nije pristalica režima, ali mu ipak služi, a svoju savest umiruje time što spasava više svojih ugroženih saradnika – ali samo kad mu vlast to dopusti. Ako ne, onda ga tretiraju kao poslednjeg slugu, ali on i to podnosi. Moguće je taj film okarakterisati kao antinacistički, ili kao kritiku socijalističke autoritarnosti, ali moguće ga je tumačiti i kao tačnu dijagnozu ponašanja srednjo-istočno-evropske inteligencije. U ovom svetu se pisci i umetnici dobrovoljno pokoravaju autokratskim vođama. Sklapaju separatne nagodbe sa vlastima, često sa obrazloženjem da, ako bi se oni povukli, njihova mesta bi zauzeli još gori. Dve scene su mi ostale žive u sećanju. U jednoj u generalovoj pozorišnoj loži Hefgen se rukuje sa generalom. Snishodljivo, kao glumac, sklapa nagodbu sa ugnjetavačkom vlašću. U drugoj general ga poziva u svoj kabinet, uzima njegov dosije, čita naglas njegove mladalačke „posrtaje”, i potom mu nudi mesto intendanta Pruskog Državnog Pozorišta. – Možete naravno, i da odbijete – dodaje general s „dobroćudnim” izrazom lica, nakon što mu je dao na znanje da može biti ucenjen. Sad je, međutim, već kasno da odbije saučesništvo. Ne, ne odbija intendanturu, već postavlja na scenu pruskog Hamleta. Na ovoj nizbrdici nema zaustavljanja. Zanimljivo je i to da radi umirivanja vlastite savesti upravnici pozorišta postavljaju na scenu Mefista, samo što ovaj Mefisto ne živi OVDE i SAD, već negde u kosmosu. Posle predstave kosmičkog Mefista upravnik ne stiže da dovoljno pohvali sopstvenu hrabrost. Funkcioneri vladajuće stranke ga očinski potapšu po ramenu i kažu: Ovakve su nam umetničke slobode potrebne.

sreda, 22. februar 2023.

U Srbiji se već i ne postavlja pitanje kakvu budućnost planiramo, nego na šta nas prošlost primorava. Pri svemu tome vredelo bi prihvatiti savet Fridriha Ničea po kome je reč prošlosti orakulum, koju mogu razumeti samo graditelji budućnosti i poznavaoci sadašnjosti.

četvrtak, 23. februar 2023.

Balaž Agošton u vladi bliskom dnevnom listu Mađar Hirlap u broju od 20. februara u napisu pod gromkim naslovom Odbijmo antifašizam, ukazuje na opasnosti kojima antifašizam preti. Ova „satanistička ideologija”, piše provladin list, bilo da je reč o jakubincima, o boljševicima ili o današnjim „takozvanim antifašistima”, neminovno stiže od verbalnog nasilja do fizičkog nasilja. „Ovaj žanr crvenog terora pojavio se početkom 1930-ih godina u Namačkoj gde su komunisti vodili krvave ulične borbe sa jurišnim odredima nacističke stranke. Nacizam je 1945. nestao sa istorijske pozornice – piše Balaž Agošton – dok je i u nazivu lažni (jer se italijanski fašizam znatno razlikovao od hitlerovskog nacionalsocijalizma) antifašizam ostao, i vremenom je izrastao u globalnu terorističku mrežu u zapadnom svetu.” Dakle, prema provladinom listu, ne treba da nas brine opasnost od naci-fašista, jer su oni „napustili istorijsku scenu”, utoliko veću opasnost predstavljaju levičarske terorističke antifašističke grupacije. Hitler zadovoljno klima glavom u svom grobu.

petak, 24. februar 2023.

Mesecima nisam bio u restoranu, tako da je dobrodošao zajednički ručak sa S. i sa H. Konačno sam se dobro osećao. I oni se žale, kao i Aniko i ja, da je sve manje ljudi s kojima možemo da se razumemo. Prijatelji se hladno distanciraju. Promene se. Mnogi su uvideli da ne vredi protestovati, vreme je da se poradi na karijeri. Ljudi su se pomirili sa svojom situacijom. Drugi su se umorili ili osamili. Pod ovim podnebljem se širi neka vrsta sporo dejstvujućeg duševnog virusa. Danas je već deo mentalne higijene da čoveku ostane bar nekoliko prijatelja s kojima može iskreno da porazgovara. Vredi ponovo pročitati knjigu Žaka Deride Politika prijateljstva. Iz te knjige moguće naučiti kakvo je pravo, a kakvo lažno prijateljstvo. A i to, kako da steknemo nekoliko prijatelja, ali ne previše, jer to bi već bilo sumnjivo. Ja nikad nisam imao toliko prijatelja kao krajem devedesetih godina, kad sam bio na čelu novosadske kancelarije Šoroš fondacije. Danas, u Vučićevoj eri mnogi od njih praznuju, ali ni u snu se ne usuđuju reći da su ikad uživali podršku ove fondacije.

Preveo Arpad Vicko