nedelja, 12. mart 2023.

Pre dvadeset godina, 12. marta 2003. ubijen je tadašnji predsednik vlade Srbije, Zoran Đinđić. Izvršioci ubistva su se, doduše, našli u zatvoru, međutim, politička pozadina ubistva, njegovi idejni autori, ostali su do danas nepoznati.
Još se dobro sećam zloslutnih dana i nedelja koje su prethodile ubistvu. Pretodno je izveden jedan pokušaj ubistva, ali prema tvrdnji Đinđićevih saradnika, premijer ga nije shvatio ozbiljno. Možda je to i tačno, kao i to da je Đinđić imao neosnovane iluzije o Srbiji, većina stanovništva nije podržavala Đinđićevu politiku. Bolno je to rećii, ali je istina: prema nalazima agencija za istraživanje javnog mnjenja, na listi popularnosti bio je loše kotiran, deo javnosti je demonizovao njegovu ličnost. Heroj političkih promena, predsednik republike, vrhovni komandant oružanih snaga bio je nacionalista Vojislav Koštunica koji je Đinđića optuživao za korupciju i za zloupotrebu vlasti, i zamerao srpskoj vladi što je Slobodana Miloševića izručila haškom sudu. U dnevnoj politici je otišao još dalje: pripadnici specijalne jedinice državne bezbednosti su u punoj ratnoj opremi demonstrirali protiv Đinđića, uz podršku Vojislava Koštunice. Ako lekari izlaze na demonstracije u belim mantilima, zašto ne bi oružane snage državne bezbednosti demonstrirali sa automatima, mitraljezima i bornim kolima – postavio je pitanje Vojislav Koštunica. Šta bi bilo kad bi „crvene beretke” napale zgradu vlade – pitao je Đinđić na sednici vlade ministra za unutrašnje poslove. Ne raspolažemo s oružanim snagama koje bi bile u stanju da nas zaštite – glasio je odgovor. Nije bilo nikoga da ga zaštiti od smrtonosnog metka, ali treba priznati i to, da ga srpsko društvo nije zaštitilo od demonizacije. Da, tako je to bilo. Većina ovog društva neće se iskupiti time da naknadno stvori od njega legendu. Sad je najbolji Đinđić – mrtvi Đinđić. Da je živ, proglasili bi ga za izdajnika.

sreda, 15. mart 2023.

Juče je bio prijatan prolećni dan, danas je osvanulo jezivo hladno jutro.
Mađarska revolucija iz 1848. jeste praznik borbe za slobodu. Nacionalni praznik u sve većoj meri postaje poprište dnevne politike. Viktor Orban u Kiškerešu, zavičaju Šandora Petefija, govori pesniku revolucije i o tome da Mađarsku treba zaštititi od evropske superdržave. Zamišljam sad Petefija kako iz Šegešvara polazi u ljuti boj protiv Brisela. O ruskoj opasnosti Orban nije izustio ni jednu reč. Ako se i pomene revolucija iz 1956. Rusi su potisnuti u drugi plan. Ne znam zbog čega ćute mađarski katolici koji se prisećaju kardinala Mindsentija. Nisu valjda smetnuli s uma da kardinal nije u ambasadi Sovjetskog Saveza našao pribežište od borbe protiv Brisela, nego u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država. Čitam Petefijeve pesme. Za mene je on bio u prvom redu veliki pesnik, sve ostalo je kasnije usledilo. Ako govorimo o njegovoj ulozi u javnom životu, ne smemo zaboraviti da je u Kiškunfeleđhazu na poslaničkim izborima bukvalno najuren iz grada i proglašen za veleizdajnika, to jest za ruskog špijuna. I ako već slavimo pesnika Petefija, poreklom iz slovenske porodice, vredi podsetiti na jednu njegovu pesmu. „Ja sam Mađar. I obrazi mi plamte od sramote. / Moram da se stidim što sam Mađar! Ovde čak i ne sviće”, pisao je Petefi, i završava: „Jer volim, nadsve volim, obožavam / svoju naciju i u sramoti.”

I Putin je održao govor. Razglabao je o tome da Rusija u Ukrajini brani vlastite državne interese. Ruska nacija zaslužuje mnogo više od toga.

petak, 17. mart 2023.

(…)
Uveče uključujem televizor, prva vest deluje na mene kao udar groma. Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina pod sumnjom da je odgovoran za ratni zločin protivpravne deportacije dece i protivpravnog preseljenja stanovništva (dece) iz okupiranih delova Urajine u Rusku Federaciju. Ratni zločini ne zastarevaju, ko zna šta će se desiti u svetu narednih dvadeset, trideset godina. Vreme sve brže prolazi, događaji se ubrzavaju, predskazanja brzo zastarevaju.Nadam se da se u Rusiji vreme neće zaustaviti. Za sada je još u toku velika rasprava o Evropi. Bore se Sjedinjene Američke Države i Rusija. Mnogi na to svode sadašnji ukrajinski rat i time objašnjavaju i sve druge konflikte. Analitičari dokazuju da se rađa jedan novi svetski poredak u kojem će Kina da pretekne Ameriku. Ne isključujem ni ovu dimenziju, ali nije od sporednog značaja ni to, da se u pozadini sukoba interesa velesila odvija i konflikt demokratije i autokratije. Kao što su u Drugom svetskom ratu bili sučeljeni fašizam i antifašizam, na isti način se danas suočavaju demoktratija i autoktratija. Pre nekih deset godina sam u svoj dnevnik zabeležio da će 21. vek biti vek strahova. Tada sam smatrao da ove strahove generišu sile koje teže autokratiji da bi svoju vlast učinile trajnom. I uspevaju u tome. Posle deset godina strah je postao masovno raspoloženje, toliko, da više ni sama vlast nije u stanju da ga drži pod kontrolom, tako da masovna panika utiče i na vlast. Posle pandemije i inflacije stigosmo i do ratnog raspoloženja. Ono o čemu je nekad govorio Kertes, ili Eko, sad se javlja kao stvarna opasnost. Svetski rat je skoro na pragu, ali politička elita može i to da zloupotrebi, ne primećujući da se igra vatrom. Viktor Orban je pre nekoliko dana izjavio da smo dospeli u predvečerje Trećeg svetskog rata, i da Mađare treba zaštititi od rata. Ne zaboravlja da primeti, da opozicija zagovara rat. Ovo je Alaksandar Vučić skoro od reči do reči ponovio danas na mitingu u Sremskoj Mitrovici.

nedelja, 19. mart 2023.

Ortega i Gaset piše – tome bih rado dodao, da i lepodusi veruju – da je lako osloboditi se stvarnosti, premda je to najteža stvar na svetu. Danas je osveta stvarnosti postala bolna pojava u duhovnom životu, naročito u književnosti. U punoj meri razumem one koji hoće da je se oslobode, jer poznavanje stvarnosti onemogućava, sputava imaginaciju. Ne zbog toga što je stvarnost „banalna” (kako kažu), već zbog toga što je do neprepoznatljivosti iracionalna. Ako bih napisao sve što vidim i doživljavam, vrlo je verovatno da bi me optužili da lažem ili falsifikujem. Stvarnost prevazilazi imaginaciju. Kao pisac, ne usuđujem se ni da se takmičim sa njom. Jasno mi je, međutim, ono na šta Ortega i Gaset upozorava. Stvarnost iz zasede posmatra umetnika i pisca, i brine o tome da blagovremeno spreči njegovo bekstvo. Ona drži na oku mene, ja držim na oku nju.

ponedeljak, 20. mart 2023.

Tajna uspeha mladalačkih mudrosti: ćutati, kad bi trebalo progovoriti, brbljati kad je ćutanje moralni imperativ. I od ovoga je gore još samo to, da se mlad čovek ne suprotstavlja kad je to iole rizično, i kad se prilagođava kad to nagoveštava uspeh. To nazivam ciničnom partijskom odanošću. Sve upadljivije dolazi do izražaja uspešna i cinična mlada generacija. (…)

utorak, 21. mart 2023.

Ovih dana sam se našao u različitim društvima. U šetnji sa Anikom susrećemo mnoge stare poznanike i porazgovaramo s njima. Čini mi se da je i njima, i nama, prijatno. Na pijaci sam osluškivao piljarice, upuštam se u razgovor sa prodavcima, svi govore o do neba poraslim cenama. Čak je i kasirka u dućanu primetila „da je ovo stvarno skupo”, i da skoro svakodnevno ističu nove cene bezmalo svakog artikla. Neki su pominjali sve izvesniji svetski rat. Bilo mi je zanimljivo primetiti da niko, ali baš niko među prosečnim građanima nije pomenuo Kosovo. Intelektualci su ga pominjali utoliko češće. Da li to znači da su mase umorne od Kosova? Ili da im je neprijatno da govore o tome? Krajem, ili posle devedesetih godina, za vreme NATO bombadovanja, na ulici sam mogao da čujem samo o Kosovu i o „nasilničkim Albancima”. Sad je to retkost. Da li je moguće da su se mase pomirile s onim što političari ne smeju ni da pomenu? Očito je, međutim, da na televiziji, na radiju, u novinama ne vidimo, ne čujemo, ne čitamo ni o čemu drugom, no o Kosovu. Neverovatna protivrečnost.

Preveo Arpad Vicko