O kipovima, spomenicima, pijetetu

Kada su u Dunavskoj ulici 2006. godine podigli spomenik Jaši Tomiću, Efraim Zurof, direktor jerusalimskog Centra Simon Vizental, zamolio je čelnike grada Novog Sada da uklone taj spomenik. Tada sam u kratkom intervjuu za Radio Slobodna Evropa rekao da možda ipak ne bi trebalo da prionemo na rušenje spomenika, neka spomenik ostane tamo gde jeste, sa napomenom da je postavljen za vreme vlasti Srpske radikalne stranke, u vreme kad je na mestu gradonačelnika bila Maja Gojković, koja je tim činom podelila građanstvo Novog Sada. Neka govore predočene suve činjenice, ne treba unositi nove podele među stanovnike grada, ovoga puta, rušenjem spomenika. Potrebni su takvi spomenici koji ne generišu podele, takvi, kao što je spomenik Lazi Kostiću koji je postavljen na zadovoljstvo svih. Neka grad vodi računa i o našim gresima, i o našim vrlinama. Treba jednom prekinuti praksu rušenja spomenika, treba jednom postaviti spomenik i porušenim spomenicima. Novi Sad bi na tom planu imao mnogo toga da učini. Digao sam glas protiv rušenja spomenika jer sam računao da će se neko setiti sudbina starih novosadskih spomenika, i da će neko da se seti i spomenika Svetog trojstva koji je stajao na središnjem gradskom trgu, naspram crkve Ime Marijino. Zašto da ne? Širom Evrope postoje spomenici Svetom trojstvu, zašto ne bi bilo i u Novom Sadu? I taj spomenik je deo istorije grada, i tu istoriju su mnogi hteli da osakate. Ako stručnjaci misle da se taj spomenik ne može rekonstruisati, trebalo bi na njegovo mesto postaviti bar nekakvo spomen-obeležje. Jednu ploču na kojoj bi bilo zapisano ko ga je podigao, ko ga je i kad srušio, i ko je postavio spomen-ploču. Ili, odužimo se konačno jednim spomenikom onim nedužnim Nemcima i Mađarima koji su bili žrtve retorzija krajem 1944. i početkom 1945. godine. Šetajući se dunavskim kejom uvek s dubokim pijetetom zastajem pred spomenikom jevrejskim, srpskim i romskim žrtvama novosadskih hladnih dana. Ali ne ostavlja me na miru pitanje, zašto ne postoji spomenik i mađarskim i nemačkim žrtvama iz 1944. i 1945. godine? Srpska akademija nauka i umetnosti i Mađarska akademija nauka osnovale su zajedničku komisiju sa zadatkom da ustanove broj žrtava iz 1944-1945. i dimenzije masovnih ubistava. Ne bih se upustio u bilo kakvo nadgornjavanje s brojem žrtava, koliko ih je bilo na ovoj i koliko na onoj strani, to je posao istoričara-istraživača, ali je evidentno da je nedužnih žrtava bilo. A to je dovoljno!

Svakodnevni referendum: glasajmo za mađarsku rečenicu

Žolt Nemet, državni sekretar u mađarskom Ministarstvu za inostrane poslove, boraveći u Vojvodini, učestvovao je i u izbornoj kampanji Saveza vojvođanskih Mađara. Što se mene tiče, ne zameram što jedna stranka iz matične zemlje podržava sestrinsku, manjinsku stranku, sličnih primera ima i u Evropi. Naravno, u tom slučaju bilo bi najbolje da gospodin Nemet dođe kao funkcioner Fidesa. Zašto ne bi starija sestra podržala mlađu sestru? Vidim da se tim povodom rasplamsala polemika, ali to su međustranački konflikti, neka ih i stranke među sobom raščiste, međutim, pored stranačkih pitanja postoji i jedan značajniji zadatak. A to je da vojvođanski Mađari u što većem broju izađu na izbore i da glasaju po imperativu svoje savesti. Ako treba – neka nagrađuju, ako treba – neka kažnjavaju, jer kazna često deluje vaspitno i često je u službi dobrih ciljeva. Ali treba da znamo da od stranačkih ciljeva postoji jedan mnogo viši ideal, a to je – mađarska rečenica. Ne mislim da je u redu ni to, da vojvođanskim Mađarima stranke drže lekcije, čitaju bukvice iz predmeta nacionalnih osećanja, onim Mađarima koji su u najprljavijem evropskom ratu u drugoj polovini Dvadesetog veka ostali u svom zavičaju. Nemam suvislo objašnjenje ni za to, zašto političari iz matične zemlje hvale samo stranačke političare, zašto ne pognu glave pred manjinskim građanima, jer oni su – uistinu – heroji proteklih nekoliko decenija. Položili su sve ispite, na univerzitetskom nivou. Poslednjih nekoliko sedmica razgovarao sam sa više ljudi, pretpostavljam da svi oni imaju donekle različite sisteme vrednosti, što me ne iznenađuje, jer ni mi Mađari, isto kao ni ostali civilizovani Evropljani, ne hodamo u duhovnim i duševnim uniformama. Nismo propitkivali, ispipavali jedni druge, ko će za koju stranku da glasa, nismo njuškali, jer posle svega nekoliko rečenica razumeli smo da glasamo – za mađarsku rečenicu. Glasati za mađarsku rečenicu – to nije pitanje predizborene kampanje, već svakodnevni, autentični referendum. U toj stvari ne odlučujemo svake četvrte godine, nego – svakodnevno.

Mali krugovi slobode

Posedasmo za sto. Oto Tolnai, Laslo Gerold, Gabor Bodiš. Odmotava se film ne tako davne prošlosti. Godina 1971. – zabrana Uj Simposiona. Vlast nije tolerisala kritiku, lokalna partijska nomenklatura je slavila. Usledila je potom morbidna kalvarija Kepeš Ifjušaga. „Redakcijska samokritika” napisana na zahtev Izdavačkog saveta, nalikuje na kakvu dokumentarističku novelu, otkriva lične i kolektivnu dramu. Potom, 1983. godine, Uj Simposion se ponovo razapinje na krst. Na mučnom, i kako se kasnije ispostavilo, krvavom pragu tranzicije slede prve godine nedeljnika Naplo. Zamislio sam za stolom Janoša Siverija, i druge, mlađe i starije. Još je i u ozloglašenom jednopartijskim sistemu bilo uvek slobodnih foruma, partijski funkcioneri su ih revnosno rasturali, ali na tajanstven način su se svaki čas obnavljali. Ovi današnji prevazilaze i čuvenog Karolja Erdeljija. Iz današnje vojvođanske mađarske javnosti će brže najuriti sve drugačije misleće nego što su, svojevremeno, najurili iz zemlje Janoša Siverija. Razbili su sve dijaloške prostore, ali ispod trave, i na internetu, nešto ipak postoji. Sloboda se najvećim delom preselila na internet, pojavljuju se novi, sveži blogovi, na fejsbuku se rasplamsavaju polemike. S vremena na vreme, igrom slučaja, sretnem ponekog mlađeg pisca ili intelektualca, ili nekog iz srednje, ili moje generacije, i tada odahnem: nisam sam. Sedim za malim poslastičarskim stolom, ali oko velikog, imaginarnog stola vidim mnogo ljudi, među njima i najmlađe, kojima danas nimalo nije lako. Zamišljam kako nastaje mnoštvo ovakvih, malih krugova i kako se rađa druga vojvođanska mađarska javnost. I lutajući na internetu primećujem da to nije nemoguće, krugovi se postepeno iscrtavaju. Iscrtavaju se mali krugovi slobode, kako je nekad Ištvan Bibo primetio…

april 2012.
(Preveo Arpad Vicko)