utorak, 22. novembar 2022.

Juče sam imao majstora u kući, čitav dan sam sa njim bio zauzet. U stanu je bilo hiljadu popravki, tako da sam samo u prolazu čuo vesti. Na televiziji nisam ni primetio da je Orban pozirao sa navijačkim šalom dizajniranim sa granicama „velike Mađarske” na oproštajnoj utakmici Balaža Džudžaka, i potom je taj šal darivao čuveno mađarskom fudbaleru. Nisam primetio, jer sam mislio da je fudbal privatna stvar, i nisam razumeo zbog čega televizija M1 pridaje toliku važnost jednoj privatnoj stvari. Ispostavilo se, međutim, da se ja ne razumem u fudbal, da nisam shvatio da je fudbal danas čista politika i – biznis. Na to je reagovao jedan član slovačke vlade. Rastislav Kačer, slovački ministar za inostrane poslove na Fejsbku je objavio: „Videli smo 1939. godine kuda vode ovakve vrste osećanja, misli, i vidimo to i danas u Ukrajini pod ruskom agresijom.” Ukrajinsko ministarstvo za inostrane poslove pozvalo je mađarskog ambasadora u Kijevu i energično protestovalo zbog simboličnih naznaka mađarskih teritorijalnih pretenzija. Protestovali su i Hrvati, i Rumuni. Najduhovitija bila je Austrija. „Bacili smo jedan brzi pogled na istorijske mape bečkog Ministarstva za inostrane poslove, koje su potvrdile naše prethodne sumnje po kojima je Kraljevina Mađarska, unutar Austrougarske monarhije, pre otprilike sto godina prestala da postoji” – stoji u saopštenju austrijskog ministarstva za spoljne poslove. Toliko o fudbalu.

sreda, 23. novembar 2022.

Kundera je pisao o „lirskom slepilu” totalitarnih sistema. Lirizam, liriziranje, lirski način govora je organski deo onog staljinističkog totalitarnog sveta, koji više ne deluje pod firmom staljinovskog gulaga, „već je to jedan takav svet čiji su spoljni zidovi obloženi tapetama lirskih pesama, i pred čijim se zidovima pleše.” Sad razmišljam o tome, kakvo se lirsko slepilo širi u, rekli bismo komotnoj autokratiji, čiji su zidovi prekriveni fotografijama stranačkih lidera. I polako sam shvatio da ispred zidova pesnici takođe plešu, ali da ti pesnici znaju da prikupe „hrabrost” i da zapevaju i o svetskom bolu. U ovoj veltšmerc-lirici najvažnije pitanje avangarde se ispoljilo u dilemi – da li da se svučemo, ili ne. Bojim se da je lirski veltšmerc postao previše pomodan, da je neka vrsta kompenzacije savesti u našem najkomfornijem avangardnom razdoblju.

četvrtak, 24. novembar 2022.

Juče je vojska Vladimira Putina uspešno bombardovala jedno porodilište u Ukrajini. Jedno dete je poginujlo, majka je preživela, izgubila je obe noge. Ruske rakete su razorile i jednu školu, zatim brojne elektrane, deset miliona ukrajinskih građana ostalo je bez struje. Ljudi na ulici pale vatre da bi imali i neki topli obrok. Evropski parlament je posle ovog događaja proglasio Rusiju za terorističku državu. Time što Rusi u ovoj etapi rata uništavaju elektrane, lako mogu da pokrenu jedan novi talas izbeglica u Evropi. Ukrajina je do sada izvozila struju na Zapad, sad, međutim, ni ona je nema. Situacija u Evropi i ovim postaje teža, što i jeste cilj Rusije, uostalom, Putin je još pre nekoliko nedelja pojasnio da ne ratuje samo sa Ukrajinom, nego i sa celom Evropom. Evropski parlament je izglasao Rezoluciju kojom se traži napredak u pristupnim pregovorima između Beograda i Brisela samo ako se Srbija usaglasi sa politikom sankcija protiv Rusije. Ministarka zadužena u vladi Srbije za evropske integracije samo je odmahnula rukom rekavši da rezolucija Evropskog parlamenta ne obavezuje Savet Evrope (…) Tako mi prolaze dani.
Niko više ne osporava da smo stupili u jednu novu istorijsku etapu, samo što pri tom zavaravamo sebe da je sve ovo privremeno i prolazno. Građani osećaju da im prete velike opasnosti, čiju dubinu ne žele da prime k znanju, zabrinuto gunđaju zbog inflacije i energetske krize, ali samo sležu ramenima. Živim u čangrizavom, nezadovoljnom i nemoćnom društvu koje, međutim, ne misli da menja situaciju, velika većina, naime, glasa za vladajući režim. Usred novih okolnosti većina ljudi ostaje privržena starom načinu života, što je oslabilo ličnu otpornost. Odvija se nešto na šta medicina skreće pažnju. Način na koji ljudi žive oslabio im je organizam, zbog toga su izloženi do sada nepoznatim, tinjajućim virusima, tvrde najvrsniji predstavnici medicine. Isto se dešava i sa društvima, usled oslabljene otpornosti opasno se šire oni nepoznati virusi naspram kojih smo fatalisti. Pravimo se kao da ne postoje, zato se i ponašamo kao što smo se juče ponašali. Zavaravamo sebe da se ništa nije desilo. Sve više preovladava mišljenje da se svet menja nezavisno od nas, to jest po svojim zakonima, a mi – boreći se sa grčevima straha od promena – ne smemo, ili i ne želimo da se promenimo, iako se nad našim glavama nikad nije nagomilalo toliko opasnosti koje će nas pretvoriti u dobrovoljne žrtve podmukle promene epoha. Rađa se novi konformizam koji se temelji na onom uverenju da je sve ono što nas okružuje loše i zlo, ali unapred predodređeno. Nikad nisam sreo toliko nezadovoljnih ljudi koji se s toliko snishodljivosti mire sa svojom sudbinom.

Preveo Arpad Vicko