Skip to main content

LASLO VEGEL: Nacija je isuviše velika stvar da bismo je poverili političarima

Autonomija 16. okt 2022.
5 min čitanja

Fragmenti iz dnevničkih beleški: Kultura je moja poslednja nada

četvrtak, 24. avgust 2022.

Apokaliptični javni govor u Srbiji je već postala svakodnevna stvar. Juče su političari još zamajavli narod sa nastupajućim zlatnim dobom, a danas mu prete apokalipsom. Strah prožima zemlju. I mađarski eksperti predviđaju mračnu budućnost. Škole treba da se pripreme za grejanje na čvrsto gorivo. Đaci će se grejati kao što sam se ja grejao u pedesetim godinama u osnovnoj školi Aranj Janoš u Srbobranu. Zbog brutalnog porasta cene energenata mali privrednici redom zatvaraju svoje firme, zatvaraju se restorani i hoteli. Oni koji su preživeli kovid, neće preživeti inflaciju. U Mađarskoj se očekuje inflacija od 20 posto. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić jedva stiže da predoči katastrofalna vremena koja nas očekuju. Ova predskazanja i ne govore toliko o energetskoj krizi, u tom pogledu smo već istrenirani u devedesetim godinama. A preživeli smo i veću inflaciju 1993. godine, kad je kupovna moć dinara padala iz sata u sat. Prag strpljivosti srpskih građana je veoma visok. Nisu baš toliko ova zla najgora, čujem na svakom koraku, već je sama nacija ugrožena – čujem na svakom koraku. (…)

subota 27. avgust 2022.

Na naslovnoj stranici lista Danas čitam da u Srbiji možemo računati na restrikcije u snabdevanju električnom energijom. Predsednik Vučić je u deset sati najavio da će  Ani Brnabić poveriti mandat za sastav nove vlade i veoma je odlučno izjavio da restrikcija neće biti i da je to maslo zlonamerne opozicione štampe. Sa Kosovom nije bila moguća nikakva nagodba, desila su se samo neka sitna pomeranja, ali i to je nesigurno. Kasno uveče čujemo vest da su se u pogledu ličnih dokumenata Beograd i Priština nagodili, građani obe zemlje mogu slobodno da putuju tamo-amo. Srbija više neće izdavati privremena lična dokumenta za stanovnike Kosova, ali ni Kosovo neće uvesti nikakve restrikcije u tom pogledu. Nije došlo do sporazuma, međutim, po pitanju registracije vozila. Televizija Pink je objavila da se, s obzirom na tešku situaciju na Kosovu, otkazuje, odnosno odlaže beogradska manifestacija EuroPride, jer postoji opasnost da ekstremistički elementi stvore haos u zemlji. S izvesnim čuđenjem čitam obrazloženje. Zar su ekstremisti zbilja toliko jaki da mogu prisiliti vladu da pred njima ustukne? Ili vlada želi na ovaj način da ugodi ekstremistima? To dokazuje i činjenica da koaliciona vlada Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara bez i jedne reči trpi da se u Beogradu skoro svakodnevno organizuju masovne demonstracije protiv EuroPridea. Demonstranti nastupaju sa fotografijama Vladimira Putina i sa ozloglašenim slovom Z na majici protiv održavanja EuroPride festivala. Ovim pozdravljaju i rusku agresiju. Mase predvode članovi nevladine organizacije Noćni vukovi. Hoće li vlada da se povuče pred vukovima? Jedno je sigurno: do sada su Dveri i Srpska pravoslavna crkva pozdravile najavu predsednika Vučića. Takozvana opoziciona stranka Dveri imala je jednu primedbu: ne treba EuroPride odložiti, već trajno zabraniti.

utorak, 30. avgust 2022.

Pokret Naša Domovina otkio je u mađarskom parlamentu, tačnije: u kabinetu Dore Duro, potpredsednice parlamenta,  jedno 57 centimetara visoko poprsje Mikloša Hortija. Prema političarima ove stranke, Hortijevo razdoblje trebalo bi da bude primer kasnijim naraštajima. Na prigodnoj svečanosti Dora Duro je istakla, da je jedan od najvećih propusta političke memorije poslednjih trideset godina upravo neadekvatan odnos pema Miklošu Hortiju. Ured za štampu mađarskog Parlamenta objavio je sledeće saopštenje: „Odluka potpredsednice parlamenta, kako će da uredi svoj kabinet, administracija Parlamenta nije u mogućnosti da ograniči”. Pokret Naša Domovina podneo je i zvaničan predlog Parlamentu da se 30. avgust proglasi za nacionalni praznik, naime, na osnovu Bečkih odluka Severna Transilvanija je na taj dan vraćena Mađarskoj. I da se praznični dan nazove Danom povratka. 

Jedan gledalac lokalne novosadske televizije telefonirao je u studio podsetivši da je u vreme Hortijeve vlasti donet u Evropi prvi jevrejski zakon. Četvorica mojih poznanika su me nazvala pitajući se da li je to tačno, ili je reč samo o jednom antimađarskom fakenews-u, koji ih je, i nihove poznanike, zbrinuo. Do sad su podržali inicijativu da se podigne spomenik nevinim žrtvama novsadskih antimađarskih atrociteta, uprkos tome što su, prema pisanju štampe, među nevine žrtve prokrijumčareni i ratni zločinci. Mislili su da je i to samo deo antimađarske propagande. Ali kako u mađarskom parlamentu otkrivaju Hortijevu bistu, ostaje mu da porazmisli, ili da se i on pridruži protestima. Pokušavam da ga ubedim da to nije dobar odgovor na jednu lošu odluku. Šta bi onda bilo u redu? – čujem pitanje. Mogao bih, naravno, da se pozovem na humanistička načela, proveriti listu, ali mi iz glave ne izbija ideja, da je lako Dori Duro da ovako bistri politiku, niko od njenih predaka ne leži u nekoj mađarskoj vojvođanskoj masovnoj grobnici, istina, nema ih ni na spiskovima žrtava „hladnih dana”. Nisam za to da jedna država sluganjski prati očekivanja druge države. U ovom slučaju, međutim, nije reč o tome. Srpska vlada iz razumljivih razloga se ne izjašnjava, ne želi da naudi srpsko-mađarskom prijateljstvu, ali javno mnjenje zauzima stavove i bez vlade. Prema mišljenju nacionalista, trebalo bi i u srpskom parlamentu postaviti kip Draže Mihailovića. Proevropski Srbi, koji su u devedesetim godinama predstavljli neku vrstu zaštitne mreže pred vojvođanskim Mađarima naspram srpskih nacionalista, sad se osećaju prevarenim. Bojim se da gubimo prijatelje. Deo građana pominje novosadske „hladne dane”.

četvrtak, 1. septembar 2022.

„U novembru 1956. godine, nekoliko minuta pre nego što je artiljerija raznela njegov ured, direktor Mađarske novinske agencije, započeo je slati u svet teleksom očajničku poruku o jutrošnjoj ofanzivi ruskih snaga na Budimpeštu. Telegram je završio sledećim rečima: Umrećemo za Mađarsku i za Evropu.” Ovako počinje znamenit, 1983. godine pisani esej Milana Kundere Otmica Zapada: tragedija Srednje Evrope – rečenica koju Ukrajinci ponavljaju u poslednje vreme. Vredi, i posle bezmalo četrdeset godina, ponovo pročitati ovu knjigu. Znamenita rečenica je često pominjana i u Mađarskoj. Ko se ne bi sećao ovih parola: Tovariši, konec. Ruski, kući. U pomenutom Kunderinom eseju jalteškoj nagodbi je pripisao da je kultura istočno-srednjoevropskih zemalja zapadnjačka, a politika istočnjačka. 1989. godine je izgledalo da će ova dvojnost prestati da važi i da će Istočno-srednjo-evropske zemlje svoju političku domovinu pronaći u Evropi. Nažalost, tokom poslednjih desetleća se pokazalo da za instalaciju  autokratskih sistema ruskog tipa nije potreban jedan Staljin. Štaviše, usledila bi i bez Putina. Putin je samo ubrzao točak istorije, razmišljam, posmatrajući fotografije demonstracija podrške Putinu. I bez neposrednog ruskog uticaja evropski autokratski sistemi su u Istočno-srednjo-evropskim zemljama ojačali. Kultura je i nadalje zapadnjačka, a politika je postala sve više i više istočnjačka. Kunderin esej sadrži, međutim, i jednu optimističku misao – okidač istočno-srednjo-evropskih nacionalno-oslobodilačkih ratova – uvek je bila kultura. U razdobljima ruskog ugrožavanja nacionalnog identiteta, kultura je poslednja slamka oko koje se okuplja čitav narod – pisao je Kundera. Nacija je isuviše velika stvar da bismo je poverili političarima. Kultura je moja poslednja nada, iako je politika temeljito očerupala kulturu. Politika je novi Bog koji je prisvojio i hrišćanskog Boga. Deo inteligencije nalazi utehu u tome što ga politika ne zanima i s jednim elegantnim, „gospodskim” gestom objavljuje svoju predaju. Zar je „gospodsko” polaganje oružja poprimilo ovakvo obličje?

ponedeljak 5. septembar 2022.

…za vreme ukrajinskog rata sve više ljudi čita Dostojevskog, nadajući se da će se uz njegovu pomoć nekako snaći u Ruskom Lavirintu. Zar treba ponovo otkriti Rusiju? U tome je ipak Dostojevski najbolji vodič koji je razotkrio sve protivrečnosti s kojima se svakodnevno suočavamo. Pišući o profetičkim knjigama Dostojevskog, Berđajev u svom eseju Demoni ruske revolucije, sa žaljenjem konstatuje da pisac nije umeo da se suprotstavi iskušenjima crkvenog nacionalizma, da je njegova idolatrija naroda poražena u revoluciji, ali da su se sva njegova predskazanja o ruskim iskušenjima obistinila. Pomislimo samo na spomen-besedu Dostojevskog o Puškinu, koju su Rusi slušali očiju punih suza. Rusija će biti spasitelj dekadentne, u neverništvu ogrezle Evrope – pisao je Dostojevski. Unekoliko, i pojednostavljeno, slične se misli roje i u glavama ruskih političara, obuzetih „denacifikacijom”. Česlav Miloš, pak, čini mi se s pravom postavlja pitanje: zašto se Dostojevskom omilela tiranija nakon što je po povratku iz Sibira postao konzervativac. Zašto je sa Suncem poredio Nikolaja Prvog, cara žandarske države? Zašto je napisao odu prigodom krunidbe Aleksandra Drugog? Zašto je pretio Francuskoj i Engleskoj povodom Krimskog rata 1853 – 1856. godine? Nobelovac Miloš postavlja još neka pitanja: Odakle potiču njegove žučne primedbe o Francuzima i o Poljacima? Zašto se prpoši svojom netrpeljivošću prema Jevrejima i katolicima? Zašto je bio naklonjen prestolu i oltaru?

Preveo Arpad Vicko