Miloševićeva duga senka

Polemike oko autonomije su poprilično uzburkale strasti. Ekonomsko zaostajanje Vojvodine mobiliše i one koji se do sada nisu zanimali ni za autonomiju, ni za politiku. Prema mom mišljenju, srž problema je ona centralistička, nacionalno-državna logika koju je ustanovio Slobodan Milošević: ona je ne samo osakatila autonomiju pokrajina, nego je i ekonomski dovela celu Srbiju na rub propasti, do te mere, da ni više od deset godina nakon svrgavanja diktatora, nije bilo moguće ponovo uspostaviti ravnotežu zemlje. Upravo to sputava i sadašnju vladu. Veliko je pitanje, hoće li imati hrabrosti da se suoči s činjenicama, odnosno, da li će imati hrabrosti da jasno kaže da ćemo cenu svega onoga što se dešavalo u devedesetim godinama, još decenijama plaćati. Centralistička logika je doživela i politički, i ekonomski fijasko. Ako bi društvo uspelo da na neki način prevaziđe taj fijasko, jasno bi se ispostavilo i to da je autonomija Vojvodine u trajnom interesu Srbije. Na kraju će se ipak videti koja je partija raskinula s Miloševićevom ostavštinom, a koja nije. I koja se na jedan providan i pretvoran način odnosi prema bližoj prošlosti. Rasprava o autonomiji je, dakle, termometar miloševićevske prošlosti.

Uništena, cenzurisana knjiga Ervina Šinka

Na terasi kuće u Temerinu. Ponovo počinju pasje vrućine. Posmatram travnjak, dobro bi mu došlo ovih dana jedno šišanje. Kasno uveče ponovo čitam Drvarski dnevnik Ervina Šinka. Reč je o knjizi koju je novosadski Forum pod naslovom Teško osvajanje domovine izdao i, potom, čitav tiraž uništio 1971. godine, da bi pet godina kasnije, 1976. isti izdavač, isto delo, ali cenzurisano i sad pod naslovom Uoči osvajanja domovine, ponovo štampao – u svemu tome ima ne malo perverzije. Ali niko više ne pominje taj slučaj, kao što se ni o Ervinu Šinku ništa ne čuje u zvaničnoj kulturi vojvođanskih Mađara. Nižu se kulturne i književne manifestacije, ali o Šinku ni jedne reči. Stiže vest da su mladi izdali jedan broj svog časopisa posvećen delu Ervina Šinka, što pobuđuje izvesne nade. Sad se postavlja pitanje da li će od strane partije pozicionisana srednja generacija uspeti da pripitomi te mlade. Ima u ovom kanalisanom zaboravljanju Ervina Šinka nečeg sudbinskog. Naime, Šinko baš u ovom delu beleži: „Umreću u tuđini, i u tuđini će me i sahraniti, gde god da budem umro, gde god da me sahrane” – čime je neprikriveno izneo najbolniju i najjeziviju tajnu manjinskog osećanja života koje, međutim, krije u sebi jedan sasvim novi svet koji evropske nacije tek sad počinju da naziru. Ovim smo se „samo” nekoliko koraka našli ispred Nemaca, odnosno Francuza, jer smo pre državotvornih nacija osetili divlju oluju globalizma. Svest o „tuđinštini” („drugosti”) je stvarna čak i kad manjinski čovek neprestano, uporno traga za domovinom, ali ipak svuda ostaje stranac. I to previše poznati (prepoznatljivi) stranac, što je još gore nego da je potpuni stranac. Umesto domovine ostaje samo gorka nostalgija za domovinom što, uz to, izaziva i grižu savesti, a ona se može lako zloupotrebiti ili izmanipulisati. Zloupotrebljava je vlastita država, ali je zloupotrebljava – a u 20. veku mnogo je primera za to – i vlastita matična zemlja. I Šinko je zavaravao sebe. Pred kraj svog života poverovao je da je našao svoju domovinu. U političkom smislu, nema sumnje da ju je našao, ali politika igra sporednu ulogu u bivstvovanju. Ili pak služi kao sedativ, kao kompromis sa samim sobom i sa spoljnim svetom po diktatu trezvene pameti. Svest o „tuđinštini” generiše kultura s kojom određujemo sebe i druge. Bezbrižni su oni koji su se oslobodili prokletstva i blagoslova kulture, ili oni koji su se rodili u takvim srećnim vremenima u kojima su mogli da osete samo njen blagoslov i koji, zahvaljujući srećnoj sudbini, nisu iskusili i njena prokletstva. Šinko je mnogo znao i o njenom blagoslovu, i o prokletstvu. Možda ga zbog toga i ne pominju – zbog toga što nije lagao ni sebe, ni druge. Nije koketovao s ljubavlju prema rodnoj grudi, nije žudeo za lovorovim vencima domovine i nacije, a istovremeno nije hteo da bude ni nekakav provincijski operetski junak, nije se ponašao kao da ga ne razdiru dileme. Bolno se i gorko borio s vlastitim protivrečnostima. Ukoliko u čoveku postoje neke vrednosti, onda je to baš borba s tim protivrečnostima. Karakteristično je za manjinskog čoveka što ne mora da traga za protivrečnostima epohe, one će i same da nasrnu na njega, i ujesti ga za srce. Ako bi ga oblepršao neki anđeo s ponudom da ga jednim jedinim pokretom ruke oslobodi svih unutrašnjih protivrečnosti i svih želja, svih strahova, onda bi tog anđela zamolio da to ne čini, jer šta bi od njega ostalo ako bi se oslobodio svega onog što je otrovalo njegove noći i dane – pisao je Šinko.

Postdemokratska epoha

Nove ideje su se pomaljale najpre bojažljivo, kasnije sve glasnije, sve bučnije. Lomi se, razbija se jedan tabu. Na to pomišljam čitajući ovih dana tekstove hrvatskog, a u Berlinu nastanjenog publiciste Borisa Budena. Prema njegovom mišljenju, bespredmetna kritika komunizma je samo zbog toga toliko uporna, da bi potisnula u pozadinu neizbežnu kritiku kapitalizma. Postaje jasno da mlađe generacije intelektualaca ne priznaju, a pogotovu ne nekritički, ideološke traume očeva. Starije generacije žive, naime, s osećanjem krivice zbog socijalizma, mnogi su od njih, u vidu svojevrsne pokore, postali nekritički sledbenici kapitalizma. Bilo je naprosto neprijatno gledati kako se preko noći drugovi preobražavaju u gospodu koja, evo, već bezmalo dve decenije, i ne izgovaraju reč – kapitalizam. Radije elaboriraju svoje misli o nacionalnim interesima, samo što je pojam nacije ovoga puta postao smokvin list neoliberalnog kapitalizma. Ovim ne želim ni najmanje da potcenim težinu nacionalnih protivrečnosti, budući da sam bio svedok umiranja Jugoslavije, video sam izbliza s kakvim enormnim mobilizacijskim snagama raspolažu. Znam i to da su međunacionalni odnosi u Istočnoj Evropi sve do danas nesređeni. U tom smislu je i izuzetno bolna činjenica, a koja ni malo ne služi na čast Evropi, da se položaj manjina, umesto da se popravlja, sve više pogoršava, ovoga puta ne usled grubog, već vrlo rafiniranog ugnjetavanja. Štaviše, to ugnjetavanje, pod plaštom zakonitosti, poprima i parlamentarni karakter. U ovoj areni nije čista ni nevidljiva ruka slobodnog tržišta. Mada je u početku sintagma slobodnog tržišta bila čarobna formula, toliko da su se mnogi ponadali da bi slobodno tržište moglo biti i u sprezi sa socijalizmom. Ali se ubrzo ispostavilo da je to nemoguće, pa smo naivno posrljali u divlji kapitalizam. Slušali smo apologete ovog sistema, ali se pokazalo i to, da nevolja nije samo s divljim kapitalizmom, nego i sa zapadnim, koji je, inače, služio kao uzor. Monetarnu krizu koja je 2007. godine izbila elementarnom snagom, nije moguće prikriti pukim terminološkim akrobacijama, sad je već posve jasno da, zapravo, nije reč o monetarnoj krizi, nego o sistemskoj krizi kapitalizma. Ova kriza bez sumnje uvećava – pogotovu na rubnim područjima – i međunacionalne napetosti, ali istovremeno ukazuje i na nešto drugo. Na to, naime, da je kriza univerzalna, da ne pogađa samo jedan sloj, već ruši čitav sistem, ne zahvata samo jedna region ili kontinent, nego da je planetarna. Ideal države blagostanja pripada prošlosti. Kapital nezustavljivo, enormnom silom razara sebe i društva. Države padaju u dugove, nisu u stanju da obavljaju svoje zadatke, da udovolje svojim obavezama. Socijalizam je izvršio samoubistvo, liberalizam je nalik na kakvog svenulog narcisa, a nacionalizam u zagrljaju kapitalizma mrmljajući ponavlja svoje mantre spasenja. Preplavila su nas sve zlokobnija predskazanja. Ovaj 21. vek nije još ni raširio krila, nije uistinu ni poleteo, a već su mu potkresana krila. Građanin bi najradije pobegao nekud, ali nema kud. Nekad je svet bio prevelik, sad je odjednom jako mali. Prema dijagnozi Kolina Krouča, engleskog politikologa, kročili smo u postdemokratku eru, odnosno, postoje demokratske institucije, samo što se uništeni demokratski sadržaji. Ako je u pravu, a bojim se da jeste, onda će se ispostaviti da naprosto ne umemo da koristimo one vrednosti u koje smo polagali svoje nade.

avgust 2012.
(Preveo Arpad Vicko)