subota, 23. april, 2022.

U nedelju se u Francuskoj i u Sloveniji održavaju parlamentarni izbori. Sve do sada Viktor Orban je učestvovao u predizbornim mitinzima Janeza Janše, ove godine je, međutim, izostao. Sve do sada Viktor Orban je bio uzor Janezu Janši, sad se, međutim, pretvorio u neugodnog prijatelja, jer je stanovište mađarske vlade po pitanju ukrajinskog rata sasvim drugačije od stanovišta slovenačke vlade. Janša je odlučno stao na stranu Kijeva, pokidavši što je god bilo moguće više veza sa Moskvom, jer dobro zna, da bi se Slovenci možda i pomirili s autokratskim režimom, ali da se Rusima ipak ne bi nakloniti. U Francuskoj je situacija više ohrabrujuća, ali su i rizici veći. Aktuelni predsednik Emanuel Makron ima prednost od 12 do 15 posto glasova u odnosu na Marin Le Pen, ali analitičari su oprezni, sve zavisi od procenta izlaznosti. Glasačko telo Marin Le Pen čine siromašniji slojevi stanovništva, dok u gradovima Makron ima veću podršku građana. Ova podela je karaktreristična za celu Evropu, uključujući i Mađarsku, i Srbiju. Potpuno je apsurdno to što „proletarijat” glasa za krajnju desnicu. Nisam Makronov pristalica, ali bih uvažio savet Žan-Luk Melenšona: ne bih glasao za Le Penevu. Ne preostaje mi ništa drugo, nego da svoj glas dam Makronu.
Ruska agresija, ukrajinski rat, deluje na mene poput kakve elementarne katastrofe. Bežao bih od vesti, ali one me stalno sustižu, čak i ispred štanda prodavca kokica nalećem na Ukrajinu. Poskupela vam je roba, kažem, na šta on samo slegne ramenima. Zbog ukrajinskog rata – objašnjava. Znam da je to beznačajna sitnica, ali na dublje, dalekosnažnije posledice ne smem ni da pomišljam. Svet više neće biti onakav kakav je do sada bio, čujem sa svih strana. Počinje da uzima maha nekakva fatalistička, apokaliptična atmosfera u kojoj će prevladati osećaj bespomoćnosti. Gledam razorene gradove, bolnice, pozorišta, i priznajem, ako je sve to što vidim moguće, onda je zaista i sve drugo moguće. Koliko god se trudio, ne mogu biti objektivan. Slutim da Rusiji neće oprostiti ni oni kojima je ona u neku ruku bila simpatična. Posle Drugog svetskog rata uživala je simpatije levice, uprkos tome što je ta levica imala izvesna znanja o staljinističkim čistkama, o montiranim sudskim procesima, o Gulagu. Mučno je dugo trajalo samozavaravanje da izgradnja jednog pravednijeg društva zahteva i teške žrtve, ali čim je istina izašla na videlo, Sovjetski Savez je na dugo vreme kompromitovao levicu. Posle ruske tranzicije mnogi su se ponadali da počinje jedno novo doba. Ali, ne! Putinov autokratski sistem se pozivao na naciju, na hrišćanske ideje, na tradicionalne vrednosti. Ovoga puta nije zadobio simpatije levice, već je na sledbenike naišao na krajnjoj desnici. Međutim, s ukrajinskim ratom Putin je uneo haos u evropsku ekstremnu levicu. Berluskoni, gospođa Le Pen, Salvini i mnogi drugi su se distancirali od njega. Mislim da je izvesna senka pala i na desnicu. Pročišćenje na levici nije do kraja obavljeno, a neka vrsta pročišćenja predstoji i na desnici. U senci vojne agresivnosti situacija u svetu je izuzetno krhka, nesigurna, što je primetno na skoro svakom koraku. Ulica je postala poprište nasilja, u javnoj, duhovnoj sferi prevladava nihilistička agresivnost. Usput su Rusi objavili još neke teritorijalne pretenzije. Ne zahtevaju samo delove Ukrajine, bacili su oko i na jedan deo Moldavije. Rustam Minjekajev, zamenik komandanta Centralnog vojnog okruga Rusije, u petak je precizirao ciljeve druge faze „specijalne vojne operacije” Rusije u Ukrajini. Jedan od zadataka je da se uspostavi puna kontrola nad Donbasom i Južnom Ukrajinom, što će omogućiti kopneni koridor do Krima, a i da se vojnim snagama Ruske Federacije stvori još jedan izlaz u Pridnjestrovlje gde se primećuju pojave ugnjetavanja ruskojezičnog stanovništva. Odnosno, prema generalu Minjekajevu, osim Ukrajine, Rusija trenutno u još jednoj zemlji ima teritorijalne pretenzije. Mnogi analitičari pretpostavljaju da će Rusija nastaviti sa „denacifikovanjem” odnosno sa „zaštitom” stanovnika Donjecke i Luganske Narodne Republike.

nedelja, 24. april 2022.

U vreme početka ruske agresije čitao sam Dostojevskog. Šta bi Veliki Inkvizitor danas poručio ukrajinskoj naciji? Da će biti slobodni ako se odreknu svoje slobode i ako se pokore?
Nisam našao odgovor u Demonima, ni u Braći Karamazov, ali sam veoma usredsređeno čitao ispovesti ovog ruskog pisca o onim ogromnim naporima koje je preduzimao da pomiri one sile koje Rusija ni do dana današnjeg nije uspela da pomiri. Ovo pitanje me opseda i dok čitam njegov Puškinov govor. Da li postoji dirljivija ispovest o Evropi? „Narodi Evrope ne znaju koliko su nam dragi!… biti Rus: jednom će imati isto značenje kakvo imaju napori da se pomire evropske protivrečnosti, da ukažu Evropi na dalje puteve…” Da, ova misao je posle 1917. naišla na veliki odjek u srcima evropskih revolucionara. Argumentacija Dostojevskog ima i nastavak. „Možda je rusko srce najpozvanije od svih naroda da povede univerzalno ljudsko ujedinjenje…” Poraz profetičkog programa „ruskog srca” probudio je ruske demone. Veliki poštovalac i znalac dela Dostojevskog – filozof Nikolaj Berđajev u svom delu Ruska ideja posle dugog razmišljanja zabeležio je ove redove: „Ruski narod je, više od svega, narod krajnosti: on je spoj suprotnosti”. Prema Berđajevu, „u ruskoj duši” večito traje borba evropskog i azijskog identiteta. Pobedio je ovaj potonji – kako se ispostavilo posle Jalte. I pedesetšeste, na primer, u Mađarskoj, ili šezdesetosme u Čehoslovačkoj. Zatim je usledilo Jelcinovo razdoblje, haos tranzicije, tranzicije koja je, prema mišljenju američkog istoričara Valtera Lakera, naginjala Zapadu. Nadmeni Zapad i uvređena Rusija nisu se razumeli, i Putin se postepeno vratio evroazijskoj alternativi, i objavio načelo imperijalnog nacionalizma. Ruska svest o pozvanosti više ne pokazuje svojom duhovnošću dalje puteve, nego bombama i raketama. Dostojevski sigurno nije tako mislio… Umem samo da pitam. Sve je više onih analitičara koji se boje da se Putin neće zaustaviti kod Ukrajine. Ne, to nije moguće, tvrde drugi. Možda su u pravu, samo što su mnogi i pre invazije na Ukrajinu bili sigurni, da je to nemoguće.

utorak, 26. april 2022.

U svetu su u toku tektonska pomeranja, sučeljavaju se razni sistemi vrednosti i razna ubeđenja. Sve češće čujem da se završava jedno razdoblje, jedna epoha u koju smo ulagali svoje nade i sa kojom smo i polemisali. Sad već i ruski ministar za inostrane poslove, Sergej Lavrov, upozorava na opasnost izbijanja svetskog i nuklearnog rata. Prema mišljenju predsednika Vučića, Srbija se nalazi pred donošenjem sudbinskih odluka. Sprema se da se obrati naciji. Evropski političari se suočavaju s teškim problemima, i oni su nesigurni, pa i ako to ne priznaju. Svi kalkulišu i svi strepe. U Mađarskoj i u Srbiji, inteligencija razmatra različite alternative. Romanopisci su već godinama ranije osetili zemljotres, njihov glas je postao tvrđi, rečenice suvlje. Gde se dedoše postmoderne igre sedamdesetih godina? Gde su zamršene, teško razrešive lepe priče? Nešto se dešava ovde, preda mnom, nešto što je teško razumeti.

subota, 30. april 2022.

Kratka šetnja s Anikom u oklini. Kupili smo nekoliko novina. U izlogu kioska, na naslovnim stranicama provladinih tabloida kočopere se anti-putinovski slogani. Već nekoliko dana slušam: Putin zabio nož Srbiji u leđa. Jedno je, dakle, izvesno: Putin je gurnuo Kosovo u paket nagodbi. Ako Zapad priznaje nezavisno Kosovo, onda je i okupacija Krima legitimna. Povlači paralelu ova dva slučaja, dakle, u krajnjoj liniji, priznaje i nezavisnost Kosova. Ovim su se srpski superpatrioti, Putinovi obožavaoci, našli u bizarnoj situaciji. Treba da se odluče: šta je važnije – domovina ili Putin? I vlada se našla u iznudici: mora da se odluči. Iznenadni anti-putinovski zaokret provladinih tabloida nagoveštava da se Vučić sprema da distancira Srbiju od velikoruske, antizapadne politike, što neće biti lako, jer će se suočiti sa srpskom ekstremnom desnicom. Pat-pozicija. Treba se odlučiti, ali šta će biti ako Vučić neće biti u stanju da donese odluke, s obziro na to da prema rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, Putin uživa simpatije velikog dela Srbije, a osim toga naglo je opao broj onih koji podržavaju ulazak Srbije u Evropsku uniju. U Beogradu su organizovane demonstracije podrške Putinu. Demonstranti su mahali zastavama sa znakom Z. Aleksandar Vulin, ministar za unutrašnje poslove Srbije uveravao je Putinove sledbenike: „Srbija se nikad neće pridružiti antiruskoj histeriji”. Slična je situacija i u Mađarskoj. Organizovane se demonstracije podrške Putinu, naime, jedan deo članstva Fidesa podržava Putina, ali Orbanov položaj je ipak nešto bolji, jer lakše kontroliše situaciju, a i članovi njegove stranke su mnogo disciplinovaniji od članstva Vučićevih „naprednjaka”.

utorak, 3. maj 2022.

Stravično. Ruski ministar za inostrane poslove, Sergej Lavrov, našao je za shodno primetiti da to što su roditelji ukrajinskog predsednika Zelenskog Jevreji, ne oslobađa ga optužbe da je nacista. Upitan kako Rusija može da tvrdi da joj je cilj „denacifikacija” Ukrajine kad je Zelenski Jevrejin, Lavrov je rekao: „Možda grešim, ali i Hitler je imao jevrejske krvi. To što je Zelenski Jevrejin apsolutno ništa ne mora da znači”. I još je dodao. „Mudri Jevreji kažu da su najgori antsemiti upravo Jevreji”. Izrael je na to zahtevao izvinjenje, a premijer Benet je kratko rekao da je „cilj tih laži da se jevrejski narod okrivi za najstrašnije zločine u istoriji, a njegov ugnjetač oslobodi odgovornosti”. U vezi sa eventualnim jevrejskim poreklom Adolfa Hitlera već decenijama kruže razne teorije, ali ni najeminentniji istoričari nisu našli nikakve dokaze. Odgovorne jevrejske ličnosti Lavrova nazivaju negatorom holokausta. Šta misli taj ruski vođa koji „denacifikuje” jednu zemlju razarajući obdaništa i bolnice? Da li to znači da su Jevreji slali Jevreje u gasne komore – pitaju se u Izraelu. Nije na odmet o tome govoriti, jer sve češće čujem u poslednje vreme da neko bude okvalifikovan kao nacista ili fašista. Ne iznenađuje to što su se ovi pojmovi odomaćili u javnom diskursu, s obzirom na to da se suočavamo sa pojavama koje ukazuju na fašizam. U Novom Sadu, na primer, mogli bismo sastaviti lepu kolekciju zidnih grafita koji evociraju fašizam. Ni do danas nisam pročitao u novinama da su počinioci izvedeni pred sud. Imajući to u vidu, zabrinjava da ljudi bliski vlastima svoje kritički misleće protivnike nazivaju fašistima. Bojim se da neodgovorna upotreba ove imenice ili prideva tera vodu na vodenicu fašista. Fašizam, fašizam – biju mnogi ljuti boj sa neistomišljenicima iz komocije plišanih fotelja, ali pošto nemaju nikakve dokaze, mase neće sutra poverovati onima koji će da imenuju neofašističke proroke. Ovih dana ne bi bilo naodmet podsetiti na upozorenje Hansa Magnusa Enzensbergera, po kome fašizam nije samo zbog toga jeziv, jer su ga Nemci primenjivali, već zato što je svuda moguć.

Preveo Arpad Vicko