utorak, 25. april 2023.

Jutros sam naišao na zastrašujuću vest: „Uskoro ćemo bacati duboko iza neprijateljskih linija bombe od 3000 – 5000 kilograma. Sad bombe bacaju formacije od 5 do 7 bombardera, uskoro će u akciju istovremeno poleteti 30-40 bombardera – piše ruski ratni izveštač Aleksandar Slatkov. Ova vest nagoveštava da će rat biti brutalniji i da se ne nazire njegov kraj. Svi govore o miru, kao krajem tridesetih, kad su političari stajali u redu pred Hitlerom da izmole mir. Hitler je diktirao uslove, najpre je hteo Austriju, pa Čehoslovačku, zatim je bacio oko na Poljsku i započeo Drugi svetski rat.

Posle podne sa Anikom uselili smo se u gostinsku kuću akademije, gde smo naišli i na švedske i nemačke turiste. Večera kod Ferenca Takača. Pojavio se i Đeze Ferenc, izvršni predsednik Sečenjijeve akademije književnosti i umetnosti. Pristupna beseda, umiruje me, ne predviđa neke zamršene ceremonije. On će održati jedan kratak uvodni govor, zatim ću ja da kažem nekoliko reči o svojoj monodrami Play Sinkó, koju će zatim pročitati Gabor Mate. Posle prvih rečenica suočio sam se sa Takačevim i Đezeovim sumornim prognozama. Obojica govore o sveopštoj rezignaciji mađarskog društva. Moram da shvatim, da se mađarsko društvo na dugi rok pocepalo na dva dela, samo što linija razdvajanja nije baš ona o kojoj govori dnevna politika. Jedan njegov deo je potčinio beznadežni mađarski fatalizam, a drugim delom je zavladao predestinirani optimizam sa fatalnim ishodom. Društvo je paralizovano, njegova nastojanja da preuzme inicijativu su blokirane. Neka bude šta biti mora – pristaje na to narod. Inflacija deluje razorno na stanovništvo, međutim, popularnost vladajuće stranke jedva da je okrnjena. Prema istraživanjima javnog mnjenja ako bi sad bili raspisani izbori, Fides bi ponovo osvojio dvotrećinsku većinu. Biće kako biti mora.

sreda, 26. april 2023.

Mirno prepodne, ne želim da čujem ni vesti, čak ni sa interneta. U depresivnoj Budimpešti budi se u meni neka politička gorčina. Bojim se da će sadašnja rezignacija i beznađe ostaviti duboke tragove i u mađarskoj književnosti. Pa i u meni. Književnost će biti poslednja, beživota tvrđava. Ili paučinom prekriveno pribežište duša. Zašto? Jer ne preostaje ništa drugo, nego čemerno odstupanje u mehur. U takvom raspoloženju sam se penjao stepeništem akademijinog zdanja u čitaoničku dvoranu. Na moju veliku radost pojavili su se mnogi moji prijatelji. Bilo je dobro videti ih ponovo, jer me je u poslednje vreme često zaokupljala misao da me se više niko ne seća. Na mlađe intelektualce nisam ni računao, njih je društvo vaspitalo tako da im je poznata samo jedna prošlost. Jedan njihov deo poriče zvaničnu prošlost, a drugi je idolopoklonički obožava. Nema alternativne prošlosti. Bilo je dobro videti pojavu Šandora Radnotija, Lajoša Parti Nađa i Pala Zavade, uvek sam imao puno poverenja u njihove stavove i analize, u svojoj novosadskoj samoći često sam pomišljao na njih. Raduje me i to da ovo beznađe podnose uspravne kičme. Na moje ne malo iznenađenje pojavio se i Laslo Majtenji, čije tekstove redovno čitam u mesečniku. Bio je tamo i istoričar Gabor Čorba, od čijih sam ponekih uzgrednih reči prilikom naših ranijih susreta mnogo naučio. Od Vojvođana bili su Đerđ Serbhorvat i Gabor Bodiš sa suprugom Andreom. Primetio sam prevoditeljicu Agneš Rele. Mihalj Sajbelj je doputovao iz Segedina, bilo mi je zadovoljstvo da ga pozdravim. Prisustvo prijatelja oživelo je u meni misao koju sam tako često naglašavao: šta za mene znači Mađarska? Moju Mađarsku čine prijatelji i knjižare. U Budimpešti sam se u početku orijentisao prema knjižarama, antikvarnicama i stanovima mojih prijatelja. Knjižara je simbol: predstavlja mađarsku kulturu, ona me vezuje najčvršće za naciju. Moja domovina je, ako je još dopušteno govoriti o domovini: biblioteka. Ovim ne želim da omalovažavam ni jednu zemlju, ni jednu naciju, ne sudim, te uloge sam se već odavno odrekao, samo sam hteo da razjasnim da me svuda unekoliko doživljavaju kao stranca. Dopola stranac, otpola poznanik, odnekud poznati stranac. Istina je i to da me brojni novosadski i beogradski prijatelji vezuju i za Srbiju. S ovim umirujućim osećanjem sam stupio na podijum, da izgovorim svoju kratku uvodnu reč koju sam započeo jednom rečenicom Isaka Babela. „Ali biti danas Mađar, Jevrejin, komunista i mađarski pisac, a uz sve to još i jugoslovenski državljanin –– pored toga je fantazija pokojnog Mazoha Sahera bezazlena publica” – zabeležio je Šinko reči Isaka Babela u svojoj knjizi dnevničkih beleški pod naslovom Roman jednog romana. Možda i nije moguće bolje okarakterisati bezdomnog Ervina Šinka koji je čitavog života tražio svoju domovinu i koji je povremeno živeo u takvoj iluziji da ju je i pronašao, ali stvrnost ga je uvek demantovala. Posle više od pedeset godina od svoje smrti, Ervin Šinko je najbezdomniji mađarski pisac. S podrškom Miroslava Krleže postao je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Jugoslavije više nema, njegovo ime ne notiraju ni u hrvatskoj, ni u srpskoj književnosti. Posle Šinkoove smrti jedino ga je još Krleža sanjao, ali više ni Krleža nije među živima. U svoj dnevnik Krleža je 1968. zabeležio da je Šinkoovu duhovnost formirala mađarska kultura i stvarnost, međutim, on je u mađarskoj kulturi skoro nepoznat. Njegov roman, Optimisti, o velikim i nepomirljivim dilemama Mađarske sovjetske republike, danas je praktično nedostupan. Osnivač, profesor i šef Katedre za mađarski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pominje se još ponekad na obeležavanjima godišnjice mađarske katedre, onako, uzgred. Svoju domovinu je tražio i u radničkom pokretu, među eksploatisanim i ranjivim radništvom, ali ta vrsta radničke klase više ne postoji. Polagao je svoje nade i u samoubilački socijalizam – ova reč, socijalizam, sad se više koristi kao psovka. Imajući sve ovo u vidu, došao sam do zaključka da je Ervin Šinko, kao što je Niče pisao o dobrim Evropljanima, višestruko bez domovine, i čiju aktuelnost nerado primamo k znanju u stoleću anonimnog straha i demokratskog nasilja. Držim da je Šinko najaktuelniji neaktuelni pisac. Potom je usledio Gabor Mate, koga sam s takvim zadovoljstvom slušao kao da nisam ja napisao taj tekst.

Predveče smo se odvezli u jednu sinagogu gde su pred okupljenim poštovaocima pisca Đerđa Konrada, pod naslovom Odlazak od kuće i povratak kući, suzdržano i dostojanstveno evocirana sećanja savremenika na ovog velikog pisca. Svaka čast jevrejskoj zajdnici. Sedeo sam pognute glave, prisećajući se koliko sam za poslednje četiri godine izgubio prijatelja, koliko dragocenih ljudi više nije među živima. Najpre sam pomislio na Mikloša Tamaša Gašpara, intelektualca uvek nemirnog duha, koji je poslednje decenije života bio najveći sanjar. Sanjar? Nema u tome nikakvog bagatelisanja. U tim decenijama snovi su predstavljali najveću hrabrost. Možda će budućnost pripasti sanjarima.

četvrtak, 27. april 2023.

(…) Pre podne učestvujem u televiziskoj emisiji.

Hladni bife voditeljke Katalin Rangoš. Pokušavam da odgovorim i na pitanja koja dotiču situaciju u današnjoj Mađarskoj. U ovakvim situacijama me uvek muče dileme. Primećujem da je rezignacija intelektualaca mnogo, mnogo dublja nego što je bila pre četiri godine. Tada sam posledmji put bio u Budimpešti. Oseća se zamor kritičke reči, intelektualci, pisci i umetnici zbijeni su u jedan ogomni mehur, međutim, mehur se sveti, utiče na mišljenje i, u krajnjoj liniji, i na dela. U razdoblju divljeg kapitalizma u književnost se sve dublje ukorenjuje estetizujuća modernost – i vlastima prihvatljiva pobuna u ime lepog. Na to, međutim izvesnu senku baca činjenica da je marketing važniji od kritičara. Među piscima se odvija jedan tajanstveni rat. Književni život liči na neko napušteno bojno polje, dok negde u daljini Petar Nadaš samotnički tronuje. Misleća inteligencija, ona otvorenog duha, saterana u veliki mehur beži u odvojene, male mehuriće. Dvostruki mehur! život se odvija u privatnim društvima, izvan njih svaki javni angažman je suvišno gubljenje vremena – ili mazohizam. Nema ni govora o onoj solidarnosti koju sam ovde upoznao u osamdesetim godinama. Veliki izdavači su gospodari krize, mali izdavači redom propadaju i niko ih ne oplakuje. Tržište, tržište, čujem posvuda gorku reč. Tržište je prodrlo i u književnost. Posle plišane revolucije usledila je plišana autokratija. Šta se dešava? Na neobičan način upravo Đula Ilješ ukazuje na put na koji treba stupiti. Tek što sam stigao u Budimpeštu, naišao sam na jedan do sad nepublikovani tekst Đule Ilješa (Duboki uzdah, Mađar Naplo, 23. april.) Ilješ piše: „Mađari su, međutim, skloni autokratskim metodama vladavine: ne iskazuju toliko svoje poštovanje uglednih ličnosti, već poštovanje uglednih položaja. Jedva da smo imali predsednika vlade o kojem se kasnije nije ispostavilo da svoj posao nije radio kao stvarni debil. Jedva da se desilo da koga nismo prilikom njegovog stupanja na viši položaj na orijentalan način digli pogled, samo zato što je dotični nastupio”. I zaista, Ilješ je u pravu, čuvši reč „vlada” pred duhovnim očima ljudi pomalja se slika „sedmorice” plemenskih vođa, grupa stasitih muškaraca u sedlu, na kamenom postamentu, odlučnih pogleda uprtih u predstojeće velike zadatke. Posle podne sam za Klubradio razgovarao sa Julijom Varadi. Nastavljam sa domišljanjem ideje autoritarizma. Ili zar se nije baš to desilo: politička elita se 1989. „tamo gore” nagodila i da je to autoritarno mađarsko društvo s oduševljenjem prihvatilo? Nije to bila nikakva revolucija, već autoritarna nagodba. Nikog ne optužujem, nemam za to nikakve moralne osnove, jer sam i ja sa oduševljenjem prihvatio tu nagodbu, i nadalje mislim da je to bolje od krvave revolucije. Ko zna kud bi nas to odvelo? Nažalost, stigao sam već do tačke u kojoj više nemam poverenja ni u revolucije. Istovremeno, ne iznenađuje me mađarska autoritarnost. Slika sedmorice vođa s izrazom odlučnosti na licu, nameće imperativ poštovanja, pisao je Ilješ, tako da se s izvesnom melaholijom prisećam rečenice nekadašnjeg premijera Jožefa Antala: Zašto nisu digli revoluciju? Ostala je književnost koja i sad, kao u vreme Šandora Maraija, ostvaruje veći učinak nego mađarska politika. Marai je to napisao u svoje vreme, i do dana današnjeg nije ništa izgubila na aktuelnosti. One su, međutim, suštinski suprotstavljene. Književnost je zapadna, a politika istočna.

Selimo se nazad u Kertes-ulicu. Posle podne nas ponovo očekuju Tinde i Geza Beremenji i mlađi prozaista Andraš Černuš u jednom budimskom restoranu. Černuš potpisuje svoj nov i roman Zerko, a ja mu poklanjam Memoare makroa. Potom se pitam, šta može ovaj roman danas da znači jednom mladom piscu. Kad se pojavio u nemačkom prevodu, kritičar Di Cajta je primetio da taj roman zvuči kao da je danas napisan. Jedan mladi vojvođanski kritičar koji se preselio u Pečuj, to pitanje je rešio s jednom polurečenicom: danas ne znači ništa. U to vreme je kasnilo njegovo objavljivanje, jer navodno lažira stvarnost, pa je okvalifikovan kao „crna proza”. Šta da radimo… Mnogi su bili uvereni da žive u idili. Obradovala me je, međutim, vest da jedan mladi mađarski pisac piše urbani roman o Budimpešti. Posle mojih novosadskih romana Neoplanta, ili Obećana zemlja, s radošću primam k znanju da i Andraš Černa Sabo stupa na ove puteve. Naposletku, i Uliks, remek-delo Džemsa Džojsa, oca moderne proze, može da se nazove urbanim romanom.

preveo Arpad Vicko