subota, 3. jun 2023.

Završio sam lekturu IV toma (2007-2008). svojih dnevničkih beleški pod naslovom „Ispiinje vremena, u međuvremenu”. Samo nebo zna kad će biti objavljene u Vojvodini, na mađarskom jeziku. Ali, u redu, živim u ovom svetu. Radeći na tekstu V toma (2009-2010) citirao sam jednu nadasve važnu rečenicu Mikloša Tamaša Gašpara: „S obzirom na to, da nemam nikakvu vlast, osuđen sam na utopiju”. Zatim sam nastavio da se sučeljavam sa mađarskom stvarnošću koje traje od 2000. godine. „Mi smo ostali poslednji bastion jednopartijskog sistema u Istočno-srednjoj Evropi…”, pisao sam. Izuzev dvojice-trojice prijatelja većina je smatrala da preterujem. Usledila je decenije iščekivanja. Ne treba prenagliti, čujem pesmu trezvenosti. Nije sigurno da se situacija „zaoštrava”, upozoravali su me. A onda su sačekali da stignu na red i oni koji nisu prenaglili.

Ponovo se setim uvek aktuelne misli nemačkog protestantskog teologa Martina Niemöllera o onima koji udare u jadikovke tek kad požar zahvati i njihovu kuću. Dvehiljadite godine isti je muk dočekao jednostranačku odluku o imenovanju jednostranačkog upravnog odbora na čelu dnevnog lista Magyar Szo. Na vojvođansku ravnicu nalegla je tajanstvena mađarska intelektualna tišina. Zahvaljujući elektorskom sistemu, stvoren je Savez vojvođanskih Mađara koji je definitivno zabetonirao jednopartijsku alternativu. I ponovo samo gluva tišina! U vojvođanskoj mađarskoj zajednici izgrađen je takav politički sistem koji omogućava Savezu vojvođanskih Mađara da na duže staze ostane na vlasti, bez obzira na to ko je njegov predsednik i ko sve spada u njegov najuži rukovodeći krug. Ova neobična, lako prenosiva fabrika vlasti je posle 2000. godine izgradila jedan prenosivi sistem koji određuje i nadgleda kretanje novih funkcionera. Tada je, neposredno pre 2000. godine, sve odlučeno. Događaji, incidenti koji su usledili jesu proizvodi ove strukture. Posle Kase usledio je Pastor. Njegovi grubi članci, kojima je šamarao protivnike, predstavljali su već samo nepotrebno busanje u prsa, jer je biračko telo, ali i veliki deo inteligencije prihvatio ovu strukturu. Bez ozbiljnijih prepreka je afirmisana ona politika koja je bila puna autoritarnih rešenja – autokratski višestranački sistem, partokratija, nepodnošljiva bliskost nemogućeg, „kultura progona iz svakodnevnice” – pisao sam. Šta nas čeka – postavio sam pitanje. Gde je ta buntovna mlada generacija? „Teško se probijaju,” nastavio sam, mada se zaista masivne prepreke nisu isprečavale na njihovom putu, bile su samo prelivene nekom pihtijastom, sluzavom masom. „Nema dostojnog prortivnika, čeka ih samo lukavi, prepredeni osmeh vlasti.”

To se dešava i danas, posle desetogodišnjeg ćutanja uzima maha pihtijasta, „očinska” represija. Trenutno se ne zna ni to, ko odlučuje i ko izvršava odluke. Postoje atomizovani kritički glasovi, i sve dok su atomizovani, mogu se komotno zanemariti. Inteligencija u ozračju Saveza vojvođanskih Mađara više i ne odgovara na optužbe, nema potrebe odgovarati na međusobno izolovane glasove. Sve se pomešalo, tek ponekad se dogodi neki incident koji režim brzo izgladi. Setimo se samo Happy-enda Salašarskog pozorišta! Očinski ukor, zatim takođe očinska pohvala. Svet je oko nas uzavreo, u čitavoj Srednje-istočnoj Evropi i na Balkanu (u Varšavi pola miliona građana, u Beogradu ogromne mase demonstriraju na ulicama protiv vlade, u Budimpešti protestuju studenti i srednjoškolci), vojvođanski Mađari ćute. Da li su u pravu? Da li iz straha? Nije na meni da o tome sudim. Štaviše, oduševljeni mađarski građani specijalnim autobusima su putovali iz Sente, Kanjiže, Subotice, Starog Bečeja da protiv beogradskih demonstranata, na kontra-mitingu pruže podršku predsedniku Vučiću i vladinoj politici. Štampa Saveza vojvođanskih Mađara flegmatično uzima k znanju beogradske demonstracije.

U Beogradu je, međutim, atmosfera još uvek napeta. Večeras od šest sati nastavljene su građanske šetnje. Budi se polako stari beogradski duh. Ne govorim o političarima, nego o običnim građanima. Nedogledna masa se valjala beogradskim bulevarima, naposletku građani su opkolili predsedništvo republike. Masa je prijateljska, ali odlučna. Kakvi će biti rezultati, to je teško predvideti. Da li će splasnuti, stišati, izgubiti dah? Da li će iznuditi kompromise? Teško je sagledati značaj tih protesta očima političara. Ovi protesti su već više od politike. Pokušavam da sredim svoja sećanja. Proteklih godina na ulicama, trgovima, u robnim kućama, u autobusima nisam čuo ništa drugo, osim glasa nezadovoljstva, nije to bilo pobunjeničko nezadovoljstvo, već se zadržalo više na gunđanju, na čantranju. Svi ti nekadašnji izolovani glasovi su se sada oglasili kao hor, a gunđanje se pretvorilo u pobunu: pobuna – revolucija. Kako god da se završi ova serija demontsracija, jedno je sigurno – neće ostati bez traga, jer je reč o protestima koji prevazilaze dnevnu politiku. Nije borba za vlast glavno pitanje, „šetajuća masa” naglašava mogućnost moralne obnove zemlje. U principu, to bi mogla da bude dobra osnova za jednu novu nagodbu. Predstavnici elite vlastodržaca izjavljuju da će makar i po cenu svog života sačuvati postojeće. Ne bi me iznenadilo ako bi demonstracije traumizovale eventualnu pobedu Srpske napredne stranke. Ni ova stranka ne može da bude kao što je nekad bila, ako hoće da sačuva vlast. Kao da predsednik Vučić to i naslućuje. Sprema nekakvu reformu, neki masovni pokret, videćemo s kakvim namerama. Pred strankom se nalaze dva puta: ili će da se šešeljizuje, ili će se pretvoriti u konzervativnu stranku desnog centra. Prvi put je opasan, a drugi rizičan. I mada bi nagodba bila u interesu stranke, – priznajem, posle deset godina na vlasti promene su veoma teške, zato mu i nije lako. Ispostavilo se da nije dovoljno pobeđivati na izborima, usred promenjenih uslova, usred promenjene situacije u Evropi, mora i on da se promeni.

utorak, 6, jun 2023.

Nemoj dopustiti da te opčini originalnost, ta bolest našeg doba. Budi oprezan, jer original ume začas da obuče uniformu.

sreda, 7. jun 2023.

Analizirajući prirodu nacističkog režima, Hannah Arendt je zapazila pojavu novog tipa čoveka: pater familiasa. Ovaj čovek, piše Arendt, „iz čiste strasti ne bi ni muvi naudio”. Uzoran je porodični čovek, profesionalno je pouzdan, na prvi pogled je pošteni građanin koji, i kad ubija, smatra da, naprosto, izvršava naređenja. Ne misli da je ubica, jer zločin nije počinio iz strasti, iz uverenja, već u svojstvu tehničkog lica. U današnjem svetu sve više se širi ovaj tip ljudi. U razdoblju između dva svetska rata cenzori su sebe smatrali znalcima ruže vetrova i svesno su pristajali na omrazu. Status cenzora bio je zvaničan. Danas je ova rabota podeljena. Cenzura je ostala anonimna, mnogo više nego u socijalizmu. Današnji cenzor ne smatra sebe cenzorom, on samo izvršava naređenja partije, s druge strane pak funkcionišu „demokratski izabrani” kolektivni organi odlučivanja. A pater familias „samo” izvršava odluke „demokratski izabranih organa”, i u tom svetlu ne može da bude pozvan na odgovornost.

petak, 9.jun 2023.

Marai piše o tajnom dnevniku onog nemačkog diplomate, koga su krajem septembra 1944. godine nacisti pogubili, jer je bio učesnik planiranog atentata na Hitlera. Ulrich von Hessel u svom dnevniku opisuje da su se još 1939. i Englazi, i Francuzi nasedali na nacističke provokacije poput onog nekadašnjeg oficira koga su išamarali u kafani i koji je nakon šamaranja izbezumljeno urlao: upozoravam vas – ako se ovo još jednom ponovi, sve ću vas išamarati!. Marai je 1947. godine dodao: Danas se zapadne diplomate ovako ponašaju pred ruskim oficirima. Isto su se ponašala i evropska diplomatija na početku jugoslovenskih ratova. Dobili su od Miloševića nekoliko čvrga, na šta su uvređeno izjavili: ako se to još jednom ponovi, izazvaćemo gospodina Miloševića na dvoboj. Naposletku je Amerikancima sve to dojadilo i uzeli su ozbiljno svoje reči. Slično se danas ponaša i gospodin Bilčik kad se nađe oči u oči sa Vučićem. Dubiće nekoliko čvrga, a na to će pripretiti dvobojem, a potom će spakovati na brzinu svoje stvari, da bi se dokopao Brisela gde bi se malo odmorio. Gospodin Bilčik nije u situaciji da izađe na dvoboj. Pre će pozvati na dijalog gospodu Vučića i Kurtija na briselski kanabe.

ponedeljak, 12. jun 2023.

Povodom nacionalnog praznika Rusije, severnokoreanski diktator Kim Džongun toplim je rečima pozdravio Vladimira Putina. „Istina će sigurno pobediti i ruski narod će i u buduće umnožavati istoriju svojih slavnih pobeda”. Sad je već i od Sunca jasnije o čemu je reč u ukrajinskom ratu. Reč je o nama.

utorak, 13. jun 2023.

Ne ostavlja me na miru jedna iznenađujuća rečenica Kaligule, romanesknog junaka Alberta Camusa. Pre nego što bi ga zaverenici ubili, tiranin je uskliknuo: „Ko bi smeo da ga osudi tamo gde nema sudija, i nema nevinih”.

Nema nevinih?! Čini mi se da je tajna uspeha svakog diktatora da u njegovoj zemlji niko ne ostane nedužan. Neka neko bude saučesnik, ili pomagač, ili bar  dobro plaćeni javni službenik, funkcijama i rangovima, titulama nagrađeni intelektualac, možda i običan radnik, koji njemu može da bude zahvalan za zaposlenje. Tamo gde većina društva, na ovaj ili onaj način, prećutno ili iz dubokog uverenja postaje saučesnik –  sloboda je ugrožena. Često sažaljevani novinari-propagandisti biće samo puki dekor autokratije.

preveo: Arpad Vicko

(Autonomija)